Јасеновац, шифра за ратове из деведесетих

Дан сећања на јасеновачке жртве

Пише ЈОВО БАЈИЋ
Сукобе који су се на простору бивше југословенске државе десили деведесетих година двадесетог века немогуће је разумети без суочавања са истином о логору Јасеновац, без тог дубоког бола и патње коју је преживео и коју са собом носи српски народ

Откако тече Сава поред Јасеновца (за последњих седамдесет година) нису се Срби, Јевреји и Роми достојанственије сећали својих сународника страдалих у јасеновачком паклу него што је то било 18. априла у Доњој Градини. Највећа јасеновачка гробница, Доња Градина, налази се на десној обали Саве у Републици Српској и под земљом, у корењу дрвећа и под травом чува кости на десетине хиљада жртава. На овом месту побијене су целе породице, цела села са Козаре, из Босанске Крајине, са Кордуна, Баније… Убијани су и сахрањивани овде чим су доведени, а онда су закопавани у масовне гробнице. Само на Гробном пољу „Тополе“ има 41 таква гробница.

 

МОЛИТВА НА ГРОБНОМ ПОЉУ  О начину убијања у Јасеновцу оставио је сведочење и Загрепчанин, Хрват, антифашиста Милко Рифер, који је, по изласку из логора, Јасеновац назвао „највећим градом Хрватске“. Рифер  је својим очима гледао како хрватска власт затире житеље своје државе који су били Срби, Јевреји, Роми. Гледао је како су жртве убијане везаних руку, „већином ударцем жељезног маља по глави или су живи спаљени у кружним пећима циглане, док су само ријетки доживјели част да буду ножем заклани попут оваца“. Сувише су били ретки они „срећници“ који су убијени „смртоносним метком из усташког пиштоља“. Већи број убијених Срба бачен је у Саву, „послат у Београд“. За четири године колико је логор постојао, Сава је носила на десетине хиљада лешева, избацујући  их целим својим током на обале, а многи лешеви су стизали и до Београда.

Дан сећања на јасеновачке жртве, чиме је обележен 22. април, седамдесетогодишњица бекства логораша из Јасеновца, организовале су Република Српска и Србија испред спомен-белега на Гробном пољу „Тополе“ у Доњој Градини. Програм је почео полагањем венаца. Заједнички венац положили су Милорад Додик, председник Републике Српске, и Александар Вучић, председник владе Србије. У име Републике Српске венце су положили и Жељка Цвијановић,  Недељко Чубриловић, делегације владе Републике Српске, Вијећа народа Републике Српске и Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, као и чланови удружења логораша и борачких организација Републике Српске, затим представници Трећег пјешадијског (Република Српска)  пука, који је у саставу оружаних снага Босне и Херцеговине. У име председника Републике Србије Томислава Николића, венац је положио његов саветник, проф. др Оливер Антић и потпредседник Скупштине Србије Игор Бечић. У Доњој Градини на овом помену жртвама Јасеновца били су и готово сви министри из владе Србије. Венце су положили и представници Хрватске, Црне Горе, братског града Модине из Израела, града Бањалуке и Општине Козарске Дубице.

[restrictedarea]

На скупу ове године био је и велики број дипломата. Венце су положили Владимир Николић, генерални конзул Србије у Бањалуци. Стигли су и венце положили и амбасадори бројних земаља у Босни и Херцеговини: Владимир Вукићевић (Србија)  Петар Иванцев (Руска Федерација) Најџел Кејси (Велика Британија) Морин Елизабет Кормак (Сједињене Америчке Државе) амбасадори Румуније, Мађарске, Словачке и Холандије, затим отправници послова италијанске и црногорске амбасаде.

Званични програм почео је молитвама. Преосвећени епископ бањалучки Јефрем, уз саслужење већег броја свештеника и појање хора, служио је парастос жртвама православне вере. Молитвом на хебрејском језику обратио се Исак Асиел, главни рабин Јеврејске заједнице у Србији. Први пут се на јасеновачком губилишту чула молитва на ромском језику коју је изговорио Драгољуб Ацковић, председник Светског парламента Рома, а он је подсетио на горку истину да се Роми не помињу на оваквим поменима.

 

НАЈВЕЋЕ СТРАТИШТЕ Прво се бројним сродницима и потомцима јасеновачких жртава, који су стигли са свих страна, а највише из Републике Српске, Србије и Хрватске, обратио Александар Вучић, председник владе Србије, рекавши да је сукобе који су се десили деведесетих година двадесетог века на простору бивше југословенске државе немогуће разумети без Јасеновца, без тог дубоког бола и патње коју је преживео и коју са собом носи српски народ.

„Систем усташког логора смрти у Јасеновцу представљао је највеће појединачно стратиште у овој плодној равници на простору некадашње Југославије током Другог светског рата“, рекао је Вучић. „Са обе стране реке Саве, убрзо по формирању злочиначке Хитлерове творевине Независне Државе Хрватске, успостављен је највећи логор смрти на територији наше тадашње земље и један од највећих у Европи и свету. Овде је на најмонструознији начин вршено систематско ликвидирање цивила, чланова покрета отпора, припадника српског, јеврејског, ромског и других народа, жена, деце, старих, болесних. Страдалници су били криви најчешће зато што су били Срби, али и Јевреји и Роми, и остали који нису желели да служе усташким и окупационим снагама. Попут Аушвица, Маутхаузена, Треблинке, Дахауа, Старог сајмишта, овде је мрачна страна људске врсте исписала своје најстрашније странице. Овде на овом месту покушали су да униште, да истребе нас Србе, српску православну нашу веру, да затру наше ћирилично писмо, да нам затру семе, без милости и без гриже савести.“

 

САКРИВЕНА ИСТИНА У свом говору председник Републике Српске Милорад Додик покушао је да укаже на то због чега се настојало да се Јасеновац прекрије заборавом и сакрије истина да су Срби били највећи страдалници не само у Другом светском рату него и у последњим ратовима који су избили деведесетих година двадесетог века:

„Многи ће, док говорим о томе шта нам се десило кроз историју, рећи да ми се можда омакла понека груба реч, да можда није требало да буде та реч изговорена. Али ја морам да укажем на неке ствари. Срби су највећи страдалници и оног рата из четрдесетих, а и овог из деведесетих година. Када спојите страдања Срба у последњим ратовима, губитак њихове имовине и живота, од Словеније до Македоније, и то концентрисано изразите, видећете да је то народ који је највише страдао распадом бивше Југославије. Срби су веровали у Југославију. Ми морамо да кажемо да је то заблуда. Југославија је сакрила овде чињенице о оваквом убијању. Комунистичка власт је, због наводног помирења или нечега другог, сакрила истину о томе шта је било овде у Јасеновцу. Зато се то претворило у мит. И зато је важно да ми данас овде говоримо о томе. Али не онако као што смо то некад чинили, када смо, да не бисмо увредили друге, о Јасеновцу говорили веома, веома стидљиво. Морамо да кажемо да је историјска истина да је само тамо где су Срби живели у доминантној већини дизан устанак против фашизма, и у Хрватској и у Босни и Херцеговини, а да су се други са ових простора укључивали у борбу само када је већ било извесно ко је победник у Другом светском рату. Срби не могу више да ћуте о томе, јер видимо да се дешава прекрајање историје и покушаји да други приграбе себи незаслужене заслуге за борбу.“

Поред тога, Додик је огласио један конкретан пример борбе против заборава, саопштивши како се договорио са Александром Вучићем, председником владе Србије, о покретању  „мегафилмског пројекта о Јасеновцу“ чиме би филмским језиком будућим генерацијама било приказано све оно зло које се десило Србима, Јеврејима и Ромима у Јасеновцу.

ПОБЕДА СВЕТЛОСТИ И НАДЕ У Доњу Градину стигао је и Хаим Бивас, градоначелник израелског града Модине. Овај град се побратимио са Бањалуком. Бивас  је претходних година пет пута био у Јасеновцу, где је убијено око 32 000 Јевреја. Обраћајући се присутнима, он је нагласио да је јеврејски и српски народ, који су страдали у Јасеновцу, задесио геноцид, што је трагедија која нема преседана. Али, како је казао Бивас, мора се знати и то да „победа савезничких снага над нацистичком Немачком у Другом светском рату симболизује победу светлости, правде и наде“, поручивши да је неопходно користити сва средства како би се подсетио свет шта се овде у Јасеновцу догодило и да та слика  буде засађена „у наша срца, у срца наше деце и деце наше деце“. Због тога се треба вечно сећати жртава Доње Градине и Јасеновца. Нагласио  је и то да јеврејски и српски народ теже миру, али поред тога, та два народа морају бити спремна да се и сами заштите ако до новог геноцида дође, а гаранција да до тога неће доћи су Република Српска и Израел.

На крају је уследио уметнички део програма. Млади бањалучки драмски и музички уметници припремили су перформанс „Тражим помиловање“. Стихом, музиком и балетским покретом исказана је сва драматика страдања у Доњој Градини и целом Јасеновцу. У овом игроказу доминирали су стихови из „Јаме“ Ивана Горана Ковачића, „Стојанке мајке Кнежопољке“ Скендера Куленовића и „Тражим помиловање“ Десанке Максимовић.

 

[/restrictedarea]

 

4 коментара

  1. Некад је у српском селу важило правило: “Ако хоће сиромах да постане газда нека само опонаша шта је радио газда на путу од сиромаха до најбогатијег у селу.” Скоро сам разговарао са једном госпођом која је неуропсихијатар. Питао сам је: “Какве су шансе да Срби поново постану нормалан народ?” Одговор је био “Никакве!” Питао сам је поново: “Како то одједном к’о из топа.” “Није одједном. Ја о том проблему размишљам већ тридесетак година, од времена кад сам специјализирала неуропсихијатрију. На крају крајева и ја сам Српкиља. Страдање нашег народа не боли само Вас.”
    Сведоци смо, ових дана (24. априла) наша браћа Православни Јермени обележавају 100 година геноцида који је Турска извршила над њима.
    Да се вратим на почетак текста. Ако Срби немогу сами да се сете шта треба да раде нека уче од Јермена и Јевреја. После Јевреја, Јермени имају најбоље организовану дијаспору и најбоље изграђену националну свест.
    Ако немогу Срби да се сете сами нека созерцавају или контемплирају на ове теме:
    1. Зашто Србин мрзи Србина? Зашто му завиди? Зашто покушава у сваком послу да га превари, па два Србина никако не могу заједно?
    2. Могу ли Срби да се излече од, наметнутог, “братства и јединства” и југословенства? Зашто Срби мрзе свој народ a воле оне народе који су увек били а и данас су жедни српске крви?
    3. Могу ли Срби да се излече од комунизма и титоизма и да то зло сагледају у правом историјском светлу?
    4. Могу ли Срби да разликују пријатеље од непријатеља и да и према једнима и према другима заузму одговарајући став?
    5. Могу ли Срби на политичкој сцени да разликују искрене борце за националне интересе од лопова, лажова, фолираната, непријатеља српског народа и комуниста?
    6. Да ли Срби знају шта је то демократјиа и како је применити у организацији странака и политичком животу? Да ли знате шта је то демократјиа одоздо?
    7. Да ли знате да живите саборно, да опште циљеве ставите изнад Вашег личног? Да ли мислите да треба Србе из дијаспоре повезати са Србима у Отаџбини и знате ли како?
    8. Да ли се гадите оних Срба који су спремни зарад личне користи да направе огромну националну штету (Да закољу вола ради једне шницле) служећи непријатељу и да ли знате да их препознате?
    Листа питања није исцрпљена. Покушајте прво да излечите себе кад су ове теме у питаљу па после са својим примером лечите друге.
    Ало се излечи само 10% Срба, они ће повучи за собом оних 90% и имамо неке шансе да дочекамо наредни век. Иначе ће она госпођа неуропсихијатар, са почетка приче, бити у праву!

  2. Srpska dusa je topla, srce veliko i u njemu ima mesta za sve. Mi mozemo da prastamo ali ne treba da zaboravljamo. Mi smo normalan narod, mi se ne mrzimo ne varamo jedni druge, to cine po neki ljudi bas kao i svugde na svetu. Za komunizam , i taj ruzni period ni je nam potreban lekar, to nije bolest. treba nam javna rasprava ; sta se zbilo u tom periodu. Mi Srbi i svi gradjani Srbije ne mozemo napred ako nemamo politicki vrh koji ne radi u intersu Nase zemlje pa samim tim i nas. Kako stici na taj put? VRLO LAKO. Postaviti 5 prioritetnih zadataka koji ce u narodu povratiti volju da zivi u srbiji, majkama da radjaju. Neka pametne patriote izadju sa predlozima.

  3. JESENOVAC LOGORA SRPSKOG NEBI SMEO BITI NA HRVATSKOJ TERETORIJI JESENOVAC JE SRPSKOH ZRTAVA OD STRANE USTASA KADA USTASE NISU IMALE DRZAVU SRBI MORAJU TRAZITI DOZVOLU OD HRVATA DA BI USLI U HRV DA OBIDU SRPSKI JAD

  4. На слици пише 500.000 Срба, а Херману Нојбахеру су усташе рекле да су побили милион Срба. Поменути је то сматрао за хвалисање јер је преко немачких официра знао да је побијено 750.000 Срба, а колико их је тек побијено до краја рата?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *