Почетна / Свет / Између хладног и нуклеарног рата

Између хладног и нуклеарног рата

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић
НАТО је последњих година за више од хиљаду пута повећао број летова поред руских граница на Балтику, а војне вежбе у овом региону одржава скоро сваки дан, укључујући и симулирање атомског напада

Бројне експертске анализе, не само последњих година, посвећене су могућности избијања нуклеарног рата између САД и Русије. За време Хладног рата, ови сценарији су се сасвим озбиљно разматрали, а у појединим ситуацијама, чинило се, планета је долазила на корак до атомског Армагедона. Чак је и бивши амерички председник Роналд Реган, како сведоче његови савременици, сасвим озбиљно стрепео од такве могућности. Управо њему је то било највидљивије из Беле куће, јер је његова владавина означила кулминацију супарништва две суперсиле. После тога је уследио период релативног затишја за време „демократских снага“, када је у Русији пропадало и трунуло све, укључујући и атомске бомбе. Од доласка у Кремљ Владимира Путина, поново су се актуелизовале приче о хладном рату. А од прошле године и избијања кризе у Украјини, све више се спекулише о томе – да ли ће се садашњи хладни рат претворити у нуклеарну зиму.

ШТИТ – УНОСАН ПОСАО

Све више је елемената који указују на војно заоштравање између Русије и Запада. То, наравно, не значи да је рат неизбежан, али утиче да најгори сценарији буду поново разматрани. Како сматра Владимир Козин, шеф групе саветника директора Руског института за стратешка истраживања и дописни члан Руске академије природних наука, САД и НАТО се активно припремају за рат против Русије. Своју тезу поткрепљује тврдњом да је у последњих десет година активност летова војних авиона НАТО поред граница Русије на Балтику повећана чак 1.240 пута! Ако је ова калкулација тачна, то убедљиво сведочи да су ратне припреме у пуном јеку. Мада, за то постоји и обиље других доказа.

[restrictedarea]

Западни медији доста спекулишу о томе да је Русија та која је, наводно, спремна да употреби нуклеарно оружје, а да Американци само желе да заштите себе и Европљане изградњом антиракетног штита. Један од оних који износе овакве тврдње јесте и председник малене балтичке Естоније, Томас Илвес. Међутим, рекло би се да ствари стоје сасвим супротно. Немогуће је, бар у догледно време изградити такав штит који би, чак и теоретски, могао да заустави руске нуклеарне ракете последње генерације. Оне су за то и направљене да са сигурношћу пробијају сваки штит који би могао да буде направљен до 2050. године. Ако би Русија заиста упутила атомски напад ка Европи или Америци – нема силе која би то могла да заустави.

Али, тај се штит ипак, мање или више активно, гради већ годинама. У НАТО добро знају да је Русија мирољубива држава и да неће прва употребити своје атомско наоружање, о чему сведочи и њен законодавни оквир, укључујући и Устав. Примена најразорнијих војних средстава, односно нуклеарних бомби, према војној доктрини РФ, могућа је само у два случаја: ако према њој буде примењено оружје масовног уништења, или ако напад конвенционалним наоружањем буде толико силан да настане претња самом постојању руске државе. У оба ова, сасвим разумљива случаја, Москва задржава право да одговори свом расположивом, па и нуклеарном силом. То, међутим, нема ничег заједничког са натегнутим конструкцијама како ће Путин из чисте обести, или жеље за доминацијом, разорити Европу атомским бомбама. Такав сценарио је, напросто, искључен.

Овде се ипак ради о нечему сасвим другом. Први је чисто материјални моменат. Изградња (анти)ракетног штита је веома скуп, дугорочан и уносан посао, који се тек захуктава. Компаније које су у њега укључене могу да очекују изузетне профите у наредним деценијама, а за њих гарантују државе својим буџетима. Тако се веома исплати подгревати страхове од руских ракета, док се истовремено испумпавају стотине милијарди долара. Ово је, пре свега, проблем за пореске обвезнике западних држава, у првом реду за Американце, чији су војни трошкови ионако највећи.

ЈЕДНА ИЛУЗИЈА

Друго питање представља, међутим, потенцијални проблем за Русију. Изградњом штита противракетне одбране (ПРО) ствара се хипотетичка могућност, тачније илузија могућности победе над Русијом у атомском рату. Последњих година, развој војне индустрије и науке омогућава да се о овим опасним варијантама почне и озбиљно дискутовати. План је „једноставан“: изградити толико моћан ПРО, опремљен хиперсоничним ракетама пресретачима, који би био у стању да заустави неколико стотина руских бојевих глава. А претходно извршити изненадни „муњевити удар“ по руским нуклеарним инсталацијама и избацити из строја њихов највећи део. Што преостане – дотући системом ПРО.

Овај план је веома мањкав. Најпре, америчке антиракете које би могле да се ухвате укоштац са руским стратешким системима типа „Јарс“, „Булава“ и „Топољ-М“ још увек не постоје. Овај технолошки скок очекује се тек после 2025. године, али ће он толико коштати да је сасвим неизвесно да ли ће бити довољно средстава за то. Управо зато, треба непрекидно подгревати причу о опасним намерама Москве како би ова издвајања лакше прошла кроз надлежна министарства и парламентарне одборе. Са друге стране, Русија активно истражује још напредније офанзивне стратешке системе, па ће планови Пентагона увек каснити бар деценију или две. Једна од тих напредних могућности је и „убица ПРО“, систем „Искандер“, који не оставља ни најмању шансу било којем војном циљу у радијусу од 500 и више километара. Инсталирање „Искандера“ на Криму и у Калињинградској области спречава дејство америчког ПРО у зони која може бити опасна за руске нуклеарне ракете у почетној, најрањивијој фази лета. Кад већ постигну висину и брзину, ови пројектили постају практично неухватљиви.

Зато је ово ракетно надметање, по моделу „рата звезда“, готово сасвим бесмислено са аспекта војне стратегије. Експерти добро знају да је у овом случају много јефтиније градити ракете, што раде Руси, него скупоцена устројства за њихово уништавање, ка чему теже Американци. Међутим, опасан развој ситуације примећује се и на другом пољу – војних вежби и маневара. Ако су Руси број својих летова на Балтику повећали тек за три пута, а натовци за преко хиљаду, онда делује скромно званично признање генералног секретара НАТО Јенса Столтенберга да је алијанса петоструко увећала војну активност од почетка украјинских догађаја. Руски експерти су израчунали да ће НАТО ове године, само на Балтику, имати око 200 војних вежби.

„Сви ови маневри су усмерени против нас. Они имају офанзивни карактер, у њима учествује велики број војника, а посебно се увежбава бомбардовање. Чак четири типа авиона који се тамо користе могу да носе обично, али и нуклеарно наоружање. Многи наши експерти не знају да је реч о специјалној операцији која траје већ 11 година, од марта 2004, уз учешће 15 држава“, тврди Владимир Козин. Овај аналитичар упозорава да је НАТО већ формирао сопствени, интегрисани систем ПВО, углавном поморског базирања на ратним бродовима. Од маја 2012, односно претпоследњег Самита НАТО у Чикагу, како објашњава Козин, читав ПВО систем САД и НАТО, нуклеарно оружје САД и конвенционално наоружање САД и НАТО – обједињени су у такозвану „чикашку тријаду“. Сада је ова тријада, стално и непосредно, на прагу руских граница.

НАМЕРЕ И – ПОТЕНЦИЈАЛИ

Овде ваља приметити неколико момената. Прво, наведена тријада је створена пре тачно три године, када изговор украјинске кризе још није постојао. Друго, овако драматичан пораст војних активности на руским границама сведочи о припремама за рат, другачије се то не може тумачити. Треће, можда и најважније, озбиљност и дуготрајност припрема за рат на Балтику указује да би ово поприште могло да буде једно од главних у случају избијања сукоба. Нису се случајно Руси ових дана сетили Хитлерових „лукавстава“, када је 1941. нагомилао 200 дивизија у Пољској, објашњавајући како је то само трик којим жели да завара Енглезе, који су, наводно, били његова права мета. И у овом случају, била би умесна Путинова омиљена изрека, којом често цитира Бизмарка: „Нису важне намере, важни су потенцијали.“

У овом случају, према потенцијалу могу се сагледавати и намере. Како оцењују у Москви, два су основна циља свих акција које предузимају САД и НАТО. Главни циљ је дезинтегрисати Русију, по моделу како је то учињено са Совјетским Савезом. И, другостепени циљ, уколико први није могућ – замена руског председника Путина другим, који би лакше подлегао притисцима. Мада, управо у данима када Путин обележава 15 година од ступања на дужност председника Русије, најбоље се види да његов долазак на ову функцију не може никако да се тумачи као споредна појава у руској историји. Као и древни цареви, и Путин се доживотно „венчао“ са Русијом. Његов први циљ био је ослобађање Русије, што је и успео. Његов следећи задатак је стварање новог, праведнијег светског поретка, који се већ јасно назире. Једина непознаница је – да ли ће његови непријатељи употребити и нуклеарно оружје у покушају да га зауставе?

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. A kad pocinju,pa poceli bi oni odavno da imaju kokosinji proizvod,samo laju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *