Почетна / БРОЈ 367 / Излог књиге

Излог књиге

Слободан Атанацковић-АС – Сонети
Књижевни клуб „Бранко Ћопић“,  Београд 2014.

У читавој овој књизи, сонетном хиру, Слободан Атанацковић, како наводи др Миодраг Д. Игњатовић, исписивао је уз основну потку своје поезије, сваке песме-сонета и сопствени дијалог са собом и још више, својом поетиком као Кредом и поетиком личности, а и песништва. „У циклусу који наговештава, мање-више, једнотематску трансферзалу, родољубље, песнички дијалог са песмама разгранао се толико да је израсло у праву Ars Poethica у којој песник објашњава више своје вјерују него основну тему о којој пева.“

Новак Јовановић – Увреда, бес и крв, српска штампа и Мајски преврат
„Просвета“, Београд 2014.

Књига младог историчара Новака Јовановића говори о погубном утицају српске штампе на судбину Александра Обреновића, кога су завереници, заједно са краљицом Драгом, убили 29. маја 1903. године. Јовановић тврди да су тадашњи новинари писањем допринели стварању од последњег Обреновића „обредне жртве на коју су сваљени грехови“ целе Србије. Аутор даје не само живу слику Србије на крају 19. и почетком 20. века већ и детаљно говори о историји развоја српских медија који су имали веома јак утицај на политичке догађаје.

Милан Узелац – Посткласична естетика(филозофија последње уметности)
Висока школа струковних студија за васпитаче „Михаило Палов“, Вршац 2014.

Ако би хтела да нам оправда смисао свог постојања, да ли уметност мора бити нешто далеко више но окрепљујући говор? Шта нам говори уметност и може ли она уопште нешто да нам говори? Да ли је данашња уметност, уметност музеја, или подстицај доконим разговорима, средство да се изрази нека ученост или демонстрира припадност једном уском кругу? Одговоре на наведена питања аутор је изложио у овој књизи.

Војислав Шикопарија – Сећања српског официра 1900-1918
„Завод за уџбенике“, Београд 2014.

Мемоари српског официра Војислава Шикопарије у којима су описани догађаји између 1900. и 1918. године дело је трајне вредности које говори о њеном аутору, али још више о времену у којем је живео. Ови мемоари осветљавају историју Балканских и Првог светског рата и као такви део су културне баштине српског народа. Војислав Шикопарија учесник је Првог и Другог балканског рата и Првог светског рата. По повлачењу кроз Албанију, са још стотинак српских официра, 1916. одлази у Русију ради формирања Прве српске добровољачке дивизије. Године 1918. враћа се на Солунски фронт. Одликован је са 14 српских и иностраних ратних одликовања.

Трилогија о трилама у српском црквеном појању

Својим појачким искуством и научним приступом у истраживању, мр Предраг Миодраг, проф. Високе школе – Академије Српске православне цркве за уметности и консервацију и Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима, у својој трилогији о трилама скреће пажњу научне јавности на заборављену вештину трилног система у савременом српском појању.
Као што су Словени, према казивању Чернорисца Храбра, сматра аутор, користили „чрте и резе“ у одсуству писмених знакова, тако су Срби у одсуству музичке писмености, поред усмене традиције преношења музичкога појачког наслеђа, користили и триле у почетном стадијуму, по угледу на византијске неуме.

Триле у српском црквеном појању

Висока школа – Академија СПЦ, Београд – Сремски Карловци 2014.

Оригинална научна студија, која представља новину и значајан допринос савременој српској музикологији. Аутор на пластичан начин, документовано, допадљивим и питким језиком, као у неком трилеру неприметно уводи читаоца у један потпуно нов и занимљив свет музике и појања без нота – у тајанствено појачко царство и кодирани систем трила у српском народном црквеном појању. Аутор је пронашао и кратко описао двадесет досад непознатих рукописа са трилама.
Студију прате фототипије два значајна рукописа. То су: двојезичка грчко-српска Псалтикија – Стихологија из времена Велике сеобе и најстарији познати зборник са трилама из 1845. године.
Триле у српском црквеном појању је интересантна, код нас необрађена тема, у којој аутор нуди различите дефиниције трила и одговора на различита питања:
Да ли је могуће певати по трилама а да се не познаје нотни систем или да се бар усменим преношењем није научио „глас“ којим се пева?
Да ли постоји универзални систем трила?
Који су кључеви/кључ за читање трила (пандан бас или виолинском или…)?

Грчка Псалтикијa и српскa Стихологијa

Фототипија рукописа Карловачке гимназије Рс. 9, издавач Висока школа – Академија СПЦ и Карловачка гимназија, Београд – Сремски Карловци 2014.

Овај драгоцени а мало познати рукопис чува се у књижном фонду Библиотеке српске Гимназије у Сремским Карловцима, под сигн. Рс 9 и инвентарским бр. 10.
Рукопис оправдано носи двоструки наслов: Псалтикија и Стихологија, јер је састављен од две посебне текстуалне целине. Први, знатно мањи део, грчка Псалтикија, представља грчку неумску Псалтикију, са песмама из Литургије Светог Јована Златоустога, исписаним на осамнаест листова, црним и црвеним киноваром. Други, знатно већи део српске Стихологије, садржи српскословенску Стихологију са песмама вечерње, јутрење, Литургије, канонима, катавасијама и др. Оба ова дела, иако су језички и садржински различита, настала су у исто време, што потврђује њихова истоветна хартија са идентичним воденим знацима. Други део рукописа је исписан ситним полууставом српске редакције у деветнаест редова. Иако нема неумских музичких знакова, може се закључити да су поједине песме редиговане и подешаване према неком грчком извору.
С обзиром на то да је овај рукопис доспео са Свете Горе у манастир Врдник, о чему сведочи запис из 1709. године, то може да буде драгоцен показатељ да је већ тамо на Светој Гори започео процес прилагођавања и посрбљавања грчких мелодија.

Трилно-тоно пјеније Вукосава Рафаиловића

Фототипија рукописа М. С. Милошевић бр. 24, издавач Висока школа – Академија СПЦ и Завичајни музеј из Јагодине, Београд – Јагодина 2014.

Најстарији познати рукопис с трилама, који је својевремено обрађиван у Завичајном музеју у Јагодини, налази се у заоставштини пок. Милорада С. Милошевића, протојереја-ставрофора и носи ознаку бр. 24.
Трилно-тоно пјеније из 1845. године је од прворазредног значаја за историју српског народног црквеног појања. Један је од најстаријих до сада познатих и кључних рукописних зборника са трилама, настао деценију пре Корнелијевог почетка бележења српског појања западноевропском нотацијом.
Овај рукопис указује на један од могућих трагова и начина удешавања српског појања према грчким обрасцима. Он је пример у нашој музикологији мало познате појачке праксе, да Срби – у XIX веку засигурно, а можда и раније, непосредно после Велике сеобе – за обележавање мелодија црквених напева, уместо грчких неума или европских нота, користе посебне знакове ‒ трилице или триле.
Добар део рукописа са трилама, од двадесетак на броју чији описи и појединачни снимци су објављени у студији Триле у српском црквеном појању, настали су између средине пете и средине осме деценије деветнаестог века. Дакле, нешто су млађи од многих рукописа са неумским музичким знаковима или без њих, које наводимо у студији. Али, први и најважнији и до сада најстарији познати ове врсте – Трилно-тоно пјеније Вукосава Рафаиловића потиче чак из 1845. године и старији је целу деценију од Корнелијевих нотних записа српског црквеног пјенија.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *