Истина о Слободану Пенезићу Крцуну / 1. део /

ЕКСКЛУЗИВНО

Приредила ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ МЕДИЋ
Рајко Видачић, некадашњи сарадник Слободана Пенезића Крцуна, за „Печат“ говори о некадашњем начелнику Одељења за заштиту народа Србије (ОЗНА)  министру унутрашњих послова Србије и председнику Извршног већа, од чије је погибије протекло више од 50 година

Име Слободана Пенезића Крцуна (1918–1964) још увек је знано. Погинуо је у својој 47. години, као народни херој, у том моменту председник Извршног већа Србије (данашња Влада) на друму код Шопића, на тзв. Крцуновом путу према Ужицу, 6. новембра 1964. Путовао је са својим верним саборцима. Крај пута, ево 50 година, опстаје камени крајпуташ.

До његове сасвим изненадне погибије народ је јавно и потајно волео и поштовао тог необичног човека, Крцуна. Није да му нису знали и мане, али сматрали су га заштитником. Био је и строги храбри револуционар и Србенда, боем и немилосрдни иследник и судија издајника, односно оних који су то били по његовом схватању. Певао му је народ крадом песме, забрањене – националистичке… И после смрти, у чији узрок и дан-данас сумњају, наставили су опет некако крадом да певају „Иде чета, чета чела намрштена, јер међ‘ њима најбољега нема, нема њима Крцун Слободана…“

О Крцуну за „Печат“ сведочи Рајко Видачић, члан Комунистичке партије Југославије од 1940. године, носилац Партизанске споменице 1941, одликован са још осам одликовања за ратне и послератне заслуге. Раритет је што је одликован са два Ордена „Братства и јединства“ – са сребрним и са златним венцем; онај са златним венцем додељен је Видачићу и Раденку Мандићу 13. маја 1964. године, поводом двадесетогодишњице оснивања Службе државне безбедности, на лични захтев Слободана Пенезића Крцуна. Тај орден је спадао у највиши ранг одликовања бивше Југославије.

Видачић је објавио две књиге: „Обрачун са балистима 19441945.“ (1990) и „О коренима сепаратизма и тероризма на Косову“ (2000).

Рођен је1924. у Требињу. Видачићи су се населили на Косово, заједно са око 200 херцеговачких породица почетком 30-их година прошлог века.  Власти Краљевине Србије доделиле су им по пет хектара земље, све шикара и ледина! На тој крчевини, недалеко од Урошевца, настало је село Грболе, које ће имати посебан значај у слободарској историји српског народа на Косову и Метохији… Рајко Видачић бранио је Косово од балиста и сепаратиста, од националиста и издајника. То на свој начин чини и данас. Његова биографија је истовремено и савремена историја Косова и Метохије, а Брионски пленум је пресудни „детаљ“. Те 1966. године, људе његовог кова партијско-државна југословенска политика прогнала је са Косова и Метохије. Тако је Србија протерана са своје територије.

[restrictedarea]

ШИПТАРСКА ПОБУНА

Са Крцуном сам се, започиње Видачић своје сећање, упознао одмах после Другог светског рата 1944. године. Он по ослобођењу Београда постаје начелник ОЗНЕ за Србију, а нешто касније министар унутрашњих послова Србије. А ја сам по ослобођењу Космета, новембра 1944, као двадесетогодишњак, припадник НОВЈ, ступио као оперативац у Опуномоћство ОЗНЕ у Урошевцу. Када је формирано Окружно одељење ОЗНЕ, одређен сам за референта на задацима уништења одметничких банди балиста и откривања непријатељских завереничких организација. У Дреници је буктала побуна око 30 000 Шиптара против нове народне, југословенске власти. После два месеца огорчених окршаја, преживели побуњеници су се престројили у балистичке групе по Метохији. Било је око 2 000 одметника, а на њиховом челу били су утицајни Шиптари, бивши функционери фашистичког управног апарата са Косова и Метохије, најчешће председници општина. Припадници ОЗНЕ и КНОЈ натчовечанским напорима су се борили против њих, а жртава је било са обе стране.

Крцун се помно бавио ситуацијом на терену и најозбиљније схватао опасност од одметника. Ми смо успели да до 1947. године сведемо њихов број на педесетак, али су и они ликвидирани до 1950. године. После изведених акција, редовно сам слао Крцуну концизне депеше, као на пример: „Синоћ смо ликвидирали Авдуља Дуру и његове телохранитеље“; или, „Синоћ смо ликвидирали у планини Јужни Жеговац Риза Гогу и његову тројку“. Потпис – Рајко! Крцуну се допало то кратко извештавање и најпре ме је по томе запамтио.

А када је потом акција одузимања илегалног оружја изазвала јако незадовољство међу Шиптарима и дестабилизовала политичку ситуацију, нарочито у Метохији, Александар Ранковић је послао Светислава Стефановића Ћећу и Крцуна да реше проблеме. После консултација са покрајинским политичким врхом, одлучено је да мене поставе за начелника СУП Пећ. Тако је почела наша сарадња и претворила се у искрено пријатељство између Крцуна и мене. Његова погибија ме је погодила као гром из ведра неба, истe јачине као када ми је погинуо мој једини брат 1943. године на Косову.

Поводом Крцунове смрти, дубоко у сећању су ми остале речи нашег највећег писца Добрице Ћосића:  „Каква смо ми то земља када нам на путу гину председници влада, као што је погинуо тај витки и несавитљиви Слободан Пенезић Крцун.“

Несавитљивост је синоним храбрости, а Крцун је био безумно храбар човек, попут најхрабријих хероја наше традиције и историје. У рату и по ослобођењу. Када би долазило до несугласица, или када би уочио какве неправилности, Крцун се није устручавао да скреше истину у очи ни највећим политичким југословенским ауторитетима, посебно неприкосновеном аутократи Јосипу Брозу Титу.

Немам амбицију да дајем биографске оцене и карактеристике о Крцуну, али дружио сам се са њим на Космету до саме његове смрти и опчинио ме је храброшћу, родољубљем, проницљивошћу и мудрошћу. По томе је одскакао од свих Срба, својих савременика. По храбрости је био раван и сличан, на пример, Хајдук Вељку („Главу дајем, Крајину не дајем“) када је у питању Космет.

О Крцуну су још за живота кружила крајње различита мишљења. Срби су га углавном обожавали, мада је било и оних који му нису опростили бескомпромисну борбу против четничког равногорског покрета Драже Михаиловића. У Хрватској и Словенији пак у високим политичким круговима сматрало се да је корифеј великосрпства. А он је само био посвећен српском јединству и заштити српског народа.

 

КРЦУНОВ РАТНИ ПУТ

То је онај Крцун који је 1941. покренуо народни устанак у западној Србији, када је ослобођено његово Ужице, једини слободни град у поробљеној Европи, и формирана партизанска Ужичка република. То је импресионирало читав слободољубљиви свет, а наш народ опевао: „У Србији подигла се буна против Шваба, савремених Хуна. Пред буном су и Крцун и Луне, два хероја поникла из буне.“

То је храбри Крцун који организује успешно повлачење партизана и народа према ондашњем Санџаку, када су немачки фашисти освојили Ужице. Потом, Крцун учествује у формирању Друге пролетерске бригаде, као и Друге пролетерске дивизије, које су се звале „Крцунове јединице“ и биле познате као најславније партизанске јединице у нашој Народноослободилачкој борби, посебно по бомбашима, који су чинили чуда од јунаштва, као што су Бошко Буха, Луне и остали.

После повлачења партизанских снага из Ужица у Санџак и Босну формирана је Друга пролетерска бригада, фебруара 1942. Крцун је био главни организатор формирања бригаде, иако је формално то био Александар Ранковић у име Врховног штаба НОВ. Та бригада је једна од најпрослављенијих и најхрабријих партизанских јединица у НОБ.

Крцун је имао одлучујућу реч у тешким борбама своје Пролетерске бригаде у Петој офанзиви: на Кошуру, Вучеву, Миљевини. Због храбрости и сналажљивости које су показали, Крцун је био веома поносан на своје борце. Посебну пажњу поклањао је рањеницима.

Када су се после пробоја немачког обруча, из крваве паклене битке на Сутјесци прикупили код Балиновца, Крцун је одлучио да се са групом бораца врати на поприште и избави рањенике који су тамо остали. Када су му другови скренули пажњу да је то смртоносни ризик, јер Немци контролишу тај терен, и да неће моћи да извуче живу главу, Крцун им је само одбрусио: „Што је мој живот скупљи од живота тих наших несрећних рањеника!?“

Отишао је, али се и вратио. Захваљујући њему, бригада је из хаоса изнела и спасила 32 тешка и више десетина лакших рањеника.

Ту бригу за рањенике водио је Крцун и после рата. Између осталог и тако што је у ресору унутрашњих послова задржао један број ратних рањеника, као што су Срећко Милошевић, Павић Радовић, Милан Шијан и многи други.

По ослобођењу Београда, Крцун је добио задатак да организује ОЗНУ и изабере сараднике са којима ће решавати тешке и ургентне безбедносне задатке. У тој екипи били су све проверени првоборци из НОБ.

Ноторна истина је да је наша престоница, Београд, претрпела најсуровију окупацију и невероватна злочинства од окупатора и домаћих квислинга, посебно од специјалне полиције, која је имала разгранату мрежу својих сарадника и доушника. О томе најбоље сведочи стратиште Јајинци на периферији Београда, где леже гробне хумке око 80 000 махом невиних грађана Србије, усмрћених у логорима Бањица, Сајмиште, затвору Главњача и на другим губилиштима,  а тамо су сејали смрт бездушни окупатори и домаћи квислинзи. Многи од њих остали су у ослобођеном Београду, јер нису успели да побегну са окупатором, а родбина страдалих вапила је у свом болу за осветом, јер су већином знали ко су кривци за хапшење и страдање њихових блиских сродника. Тај мучан али неизбежан посао откривања издајника добила је ОЗНА.

 

ЗАВЕРЕНИЧКИ КОМПЛОТИ

Има неко време како се у јавности шире верзије о многобројним гробницама у Београду и околини, где су, наводно, ослободиоци стрељали невине људе. Вероватно је било и великих грешака од стране ослободилачких снага, јер су тада при свим нашим јединицама радили ратни трибунали који су кажњавали ратне злочинце по пријави грађана. Војска је углавном изрицала казне стрељањем. Тада нису постојали судови који би мериторно судили по позитивним законским прописима, те су биле можда неизбежне и тешке грешке које се могу приписати револуционарној острашћености ослободилачке власти.

Желим да сведочим и демантујем дезинформације које се упорно пласирају у нашој јавности да је партизанска ослободилачка власт стрељала своје непријатеље и две године после ослобођења. Ја сам лично дешифровао 12. јануара 1945. године шифровану депешу Александра Ранковића где он наређује да се престане са кажњавањем ратних злочинаца док се не формирају редовни судови и да се сви похапшени који се окривљују за издају и ратне злочине задрже у затвору до успоставе судова и да се предају судовима на суђење. Посебно је наглашено да ће свако кршење те наредбе бити строго кажњавано. Од тада је у ослобођеној Србији престало свако кажњавање окривљених без судске пресуде.

Београд је уочи Другог светског рата био у читавој Европи знан као слободарски и антифашистички град, јер је већина студената Београдског универзитета била левичарски оријентисана, по неким проценама око 80 одсто. Исто тако била је оријентисана и радничка и средњошколска омладина, организована у патриотске организације и СКОЈ (Савез комунистичке омладине Југославије). Београдска специјална полиција је о томе достављала податке окупаторским властима, које су бесомучно и дивљачки предузимале најокрутније мере да сузбију и онемогуће организовање антифашистичког покрета међу студентима и омладинцима Београда. Немилосрдно су хапсили осумњичене студенте, слали их у казамате, логоре и стратишта.

Према омладинцима профашистима поступали су другачије. Организација „Збор“, највернији немачки савезник, предложила је и сачинила план да се средњошколска скојевска омладина малолетничког доба преваспитава. Најпознатији логор за преваспитавање био је у Смедеревској Паланци. Тамо су љотићевски васпитачи, односно учитељи и професори, гарантовали свим омладинцима да слободно износе своја напредна и марксистичка убеђења и, сучељавањем са њиховим националистичким убеђењима, утврде ко је у праву. Судбина љотићевских васпитача била је у домену интересовања ОЗНЕ.

Такође, у окупираном Београду деловала је илегална организација равногорског покрета Драже Михаиловића под називом „Бели орлови“, чији је задатак био да преузме власт после повлачења Немаца и да спречи успостављање партизанске власти и то оружаном силом. Главни организатор и вођа покрета био је Саша Михаиловић, командант Београдског корпуса ЈВО (Југословенске војске у отаџбини) Драже Михаиловића, под чијом командом је извршен стравични злочин у селу Вранићу код Београда у лето 1944. године. Тада су побијене све породице партизана, припадника Космајског партизанског одреда, који је оперисао у близини тог села. Тај злочинац остао је у Београду после ослобођења и активирао рад своје терористичке организације са циљем да се предузимају терористичке акције против ослободилачке власти и да се врше атентати на њене истакнуте челнике и руководиоце. Када је био откривен, покушао је да побегне из земље, наводно је неки дипломата из неке стране амбасаде требало да му то омогући преко аеродрома у Земуну. ОЗНА је сазнала за ту његову намеру и поставила му заседу на Новом Београду. Када је Михаиловић наишао, испред њега се испречио мајор ОЗНЕ Ђ. Бошковић, првоборац и јунак из борбе на Сутјесци, и када је покушао да га заустави и ухапси, злочинац га је предухитрио и убио га из пиштоља. Али није умакао, јер га је брза потера сустигла близу аеродрома и ликвидирала.

То је само део проблема са којима се Крцун суочавао одмах после рата у ОЗНИ и јасно је да је приоритетан задатак био да се откривају заверенички комплоти да би се стабилизовало стање и политичка ситуација у Србији. Поготово зато што је искрсао проблем ликвидације многих одметничких група и појединаца у Србији и на Косову и Метохији, компромитованих током рата, јер су сарађивали са окупатором и, борећи се против НОВ и ПОЈ, чинили злочине и нечасна дела. Крцун је добро знао каква опасност од одметничких група прети и да ће инострани кругови који нису подносили левичарску власт у Југославији настојати да их искористе у свом интересу. Зато је од органа безбедности захтевао да уложе крајње напоре да се то зло елиминише.

Добро је познато да је по његовом плану ухваћен Никола Калабић, командант четничке Краљеве гарде у покрету Драже Михаиловића, који је био идол свих одметника. Крцун је чак био одлучио да он предводи групу за хватање „горског цара“, о коме су по Србији певали: „Дрма ми се, тресе ми се на шубари цвеће, убићемо, заклаћемо, ко за Дражу неће.“ Али, десило се да је баш тога дана, када је требало да пође на извршење овог задатка, у листу „Политика“ на насловној страни објављена његова слика, уз вест да је постављен за министра унутрашњих послова Србије. Логично је било претпоставити да би одметници око Драже и његови јатаци препознали Крцуна. Зато је одлучено да он не иде.

А на Косову и Метохији су се ослободилачким, партизанским снагама супротставиле профашистичке снаге Друге призренске лиге, које су организовале четири зоне одбране тзв. етничких територија. Снаге Вермахта из Грчке и Македоније одлучиле су да се према Немачкој повлаче преко Косова и Санџака, јер им је правац повлачења преко Ниша био запречен од јаких партизанских снага. Вермахт је склопио договор са штабом шиптарских фашистичких снага да вулнетари Шиптари буду заштитна војска Немаца у повлачењу и зато су их до зуба наоружали. Тако је обезбеђено да се немачке трупе безбедно повуку, рушећи за собом све инфраструктурне објекте: мостове, тунеле, саобраћајне објекте; секли су сваки праг и минирали железничке шине. Зато на деоници дужој од 100 км, од Ђенерал Јанковића до Рашке, у таквој рушилачкој операцији није погинуо ниједан немачки војник.

После ослобођења Космета наша НОВ (Народноослободилачка војска) запоседа све градове, формира команде места, органе безбедности среске и општинске НОО (народно-ослободилачке одборе) и предузима све мере да консолидује и стабилизује народну власт. Непријатељ се организује у илегалне профашистичке организације, а многи припадници квислиншке власти, ратни злочинци и сарадници окупатора одмећу се у шуму, све до масовне побуне у Дреници и у Шаљи и Бајгори код Косовске Митровице, уз подршку и двојице немачких официра.

После угушене побуне у Дреници преживели побуњеници одмећу се у балистичке групе, којих је тада на територији Космета било око стотину. Они су имали велику подршку шиптарског месног становништва. Сејали су страх и трепет и вршили злодела према месним органима власти. Приоритетан задатак народне власти био је да се балистичке групе и појединци неутралишу и ликвидирају. Тај мукотрпни задатак поверен је органима безбедности, бригади КНОЈ (Корпус народног ослобођења Југославије) и Народној милицији.

Народни херој Слободан Пенезић Крцун био је члан КПЈ од 1939. године, заменик политичког комесара Ужичког НО одреда (1941) шеф партизанске обавештајне службе Ужичке републике (1941) шеф обезбеђења Тита и Врховног штаба у Србији (1941) заменик и политички комесар Друге пролетерске бригаде и дивизије (1942/1943)кооптиран за члана ПК КПЈ за Србију и одређен за првог начелника ОЗНЕ за Србију (1944, Вис).
Члан ЦК и Политбироа ЦК КП Србије (1945) министар унутрашњих послова у првој влади НР Србије (1946/1953) члан ЦК КПЈ (1948). Као председник владе НР Србије погинуо је у саобраћајној несрећи код Лазаревца.
На путу за Титово Ужице, 6. новембра 1964, у Шопићима код колубарских копова, аутомобил ВС-20-55 марке „олдсмобил“, којим је управљао возач Милорад Ломић, услед магле и клизавог пута ударио је у стуб браника, затим је прешао на другу страну, оборио браник, низ насип се сјурио на травнату ледину тридесетак метара и ударио у дебело стабло јасена. Крцун је седео до возача, у тренутку удара, био је полуокренут и упитао је возача: „Шта то би, Ломићу?“ Човек који га је возио близу 20 година није стигао да одговори. Кажу – то су биле последње речи Слободана Пенезића Крцуна.

Наставиће се
[/restrictedarea]

 

11 коментара

  1. Pozdravljam druga Vidacica. Hvala na istini koju je izneo. Clanak je u ovom meedjuvremenu aktuelan, kada se licnost Slobodana Penezica prikazuje kao porocna…..Verovatno, zbog postojece akcije za rehabilitaciju Draze Mihailovica, osudjenog za izdajstvo i zlocine.

    2
    1
  2. Gospodiun je bio komunista a znamo sta je komunizam Srbima doneo zadnjih 70 godina prema tome on je totalno nebitna licnost u Srpskoj istoriji

    3
    2
  3. Убице Драже исте су које су убиле Крцуна, даби на крају дотукли Србију. Код Срба увек има оних који служе страним интересима. Ни Дража ни Крцун нису били непријатељи српства већ напротив били су
    ПАТРИОТЕ сваки на свој начин у времену свог живота. И Дража и Крцун имају своје место у историји свог народа.

    2
    1
  4. Dobrivoje-Valjevac

    Secam se, bio sam tada osnovac, nakon objave vesti na radiju o ovoj saobracajnoj nesreci, moje komsije u selu, rekose: UBISE KRCUNA!!!

  5. Душан Буковић

    Слободан Пенезић, вечити студент агрономије (Ужице, 1918 – Степојевац код Лазаревца, 1964). Као познати Скојевац и предратни комуниста био је хапшен за време студија на Београдском универзитету. Водио је групу млађих студената и комунистичких симпатизера, који су извикивали познате комунистичке фразе и пароле:
    – Доле са крвавом србијанском монархијом!
    – Доле велико-српска политика националног угњетавања.
    – Живела борба расходованог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију!
    – Доле хегемонистичко-империјалистичка политика крваве владавине велико-српског фашизма!
    – Живеле радничке и сељачке совјетске владе у Србији, Хрватској, Словенији, Македонији, Косову, Црној Гори, Босни и Војводини!

    Пенезић је за време извођења и покретања тз. “буржоаске револуције” у Србији, која је била само нагли прелаз у пролетерску , био шеф Истражне службе у Ужичкој новообразованој републици 1941 године, када је по први пут показао своје крволочне особине над Живојином Павловићем… Био је политички комесар Друге пролетерске српске бригаде и дивизије. Када су комунисти доведени на власт у Србији, постављен је за шефа ОЗНЕ. Истицао се између осталих комуниста у Србији, са необичним крволоштвом и један је од личних извршилаца убистава најугледнијих српских националиста. Под његовом командом и инструкцијама Милована Пејановића (Псеудоним: Љуба Поповић) је извршено хватање прво Николе Калабића а затим Драже Михаиловића, који је преко своје радио станице одржавао везу са извесним англо-америчким обавештаним сервисима, који су му за рачун Броза, радили о глави…

    4
    1
  6. Jedna je istina

    Mi smo jedinstven slucaj u svetu, verovatno patimo od sindroma zrtve. Taj krcun je bio i zrtva i zlocinac. Ni jedan onaj koji je sluzio kominterni se po mom misljenju ne moze nazvati “srbendom” vec slugenjarom tudjih interesa. Ostaje misterija kako se on to pamti ( kao i Rankovic) po bilo cemu pozitivnom ako se zna da je licno ucestvovao u zatiranju domacina Srbije koji su cuvali tradiciju svojih dedova. Zna se sta je sveto za svakog Srbina, dinastija i otadzbina, krcun je sve to pogazio. Prema tome njemu nema mesta medju srpskim mucenicima a dosli su mu glave bas oni s kojma je te svoje crvene tikve sadio. Hriscanski je prastati i ja samo u to ime ,kao pravoslavac, kazem nek mu Bog oprosti grehe koje je pocinio prema svom etnosu jer ocigledno nije znao sta cini…

    3
    3
  7. Pisati o Krcunu,Rankoviću i ostalim srpskim izrodima kao o “Srbendama” je veliki grijeh i OBMANA,koja se uporno nameće kao vječna istina !!Nevjerovatno !! KP Srbije stvorena je 1945. a KP Hrvatske tačni 17.travnja 1941.godine po nalogu Pavelića,njen generalni sekretar bio je lično Aleksandar Ranković !!!!!!!Što su Srbima radile Pavelićeve ustaše to isto su nastavili Titovi partizani,samo na mnogo perfidniji način,sa još težim posledicama !!Danas imamo nove OBMANE i ruganje žrtvama praveći lakrdiju sa rehabilitacijom Draže !!PRVO TREBA OSUDITI KOMUNISTIČKE ZLOČINE I PONIŠTITI SVE ODLUKE KOMUNISTIČKIH VLASTI,time bi se automatski skinula ustaško-komunistička ljaga sa srpskog naroda i samog Draže kao prvog GERILCA protiv naci-fašizma u porobljenoj Evropi!!

    5
    3
  8. ГОС, Васо у свим мојим коментарима тражио сам поништење свих АВНОЈСКИХ безправних одлука.Има стара истина ПОКАЈАЊЕ ИСКРЕНО морамо признати, Крцун није имао шансу јер суга убили. Ранковић никад јавно није осудио злодела комуниста значи није се покајо.
    Ако ми Срби не признамо покајање нисмо онда ни ХРИШЋАНИ ПРАВОСЛАВНИ. Апостол Павле био је прво прогонитељ ХРИШЋАНА и његовим ( ПОКАЈАЊЕМ ИЛИ ПРЕОБРАЖАЈЕМ) постао је Апостол ХРИСТОВ.
    Ми Срби незнамо праву истину и зато лутамо од немила до недрага.
    Дражина рехабилација је потребна Србима са свих простора свог битисања за нас даби са истином кренули у свој ПРЕОБРАЖАЈ који нас је красио до ПРВОГ ДЕЦЕМБРА 1918 године. Даље је све познато
    и зато се налазимо у овом БЕЗ-ИЗЛАЗНОМ СТАЊУ. Победа Русије је и победа Србије и у то КЛИЧЕМ ЖИВЕЛА СРБИЈА СА РУСИЈОМ.

  9. Gosp. Radoslave,čitam često Vaše komentare u našem jedinom slobodnom listu “PEČATU”,mislim da u dosta slučajeva imamo slične ili približno iste poglede po pojedinm važnim pitanjima od nacionalnog značaja.Nije da:” mi Srbi ne znamo pravu istinu i zato lutamo od nemila do nedraga” ,već je problem što nam se uporno od strane naših dušmana natura LAŽ umjesto ISTINE !!Ako respektujemo mišljenje i ocjene dava genijalna čovjeka-J.Dučića i Vladike Nikolaja onda je svakom Srbinu sve jasno !!Dučić je na vrlo jednostavan i razumljiv način objasnio uzroke srpskog stradanja zbog podvale i lažnog JUGOSLOVENSTVA-kasnije bratstva i jedinstva.Pitam se šta bi tek pisao o Hrvatima da je doživio masovni prelaz ustaša u partizane i uspostavljanje ustaške vlasti usred Beograda,koja i danas o svemu odlučuje !!(To mišljenje zastupa i MAJK u svom komentaru).Vladika Nikolaj je od svih Srba najbolje znao šta je EVROPA i kakvu nesreću donosi Srbima a i samoj sebi,samo danas niko ne cijeni mišljenje tog genijalnog čovjeka !!Nije bilo moguće pokajanje Krcuna i Rankovića, koji u svom prisustvu nije dozvoljavao da se kaže i jedna jedina loša riječ o Titu,koji ga je politički potpuno uništio!!BEZBOŽNICI SE NIKADA NE KAJU !!Isto onako kao što se danas ni jedan ustaša(hrvat) neće pokajati za Jasenovac ,tako se ni jedan partizan ne kaje za komunističke zločine nad Srbima !!Srbski komunisti su gori od-FAŠISTA !!U čemu je razlika??!!Prvi su ubijali svoj narod a fašisti-tuđi!!!!

    3
    1
  10. Пошто живим у строгом центру Београда и пролазим поред пуних кафића и размишљам дали ти знају истину и дали их истина уопште интересује. Пролазим поред разних политичких скупова где се износе неке истине малом броју присутних грађана и томи даје за
    право када кажем незнамо праву истину. Владика Николај био и остао једини прави Владика Дучић је рекао штоје имао да каже у Гери Индијани пре свог упокојена СЛАВА ОБАДВОЈИЦИ.

  11. ima jedna neobicna istina u samom simbolu,dvoglavog orla,jedna kaze i na istok i na zapad,ali ima u tome i podvojenosti,kao i u ocilima?tako i sa krcunom,podvojenost,kao zla kob srba,srbije?kad je osvajao vlast,istina,udruzio se sa austrougarskim hohstabfebelom,brozom,nije da ga pravdam,ali mislim da nije znao ko je ini!a opet,kad je dosao na vlast,uvidjao je svakim danom te svoje vlasti,da je sve,mnogo ranije,suptilno uradjeno protivu te srbije,na cijem celu je bio?ima ta stara izreka,da tek kad se popnes na vrh planine,vidis dalje,no sa njenog podnozja,tako i krcun,tek kad se popeo na taj olimp vlasti srbije,video je kroz oblake,sta ide prema toj srbiji!ali..bilo je kasno,bio je uklonjen.ne znam dali bi bio na kraju svog zivotnog puta osvesceni nacionalist,ali,vidio je uzaludnost svog delanja,bar kad je jos verujuci brozu,istog napadao,zato je platio i glavom!po meni nije imao mudrosti,zato je ubijen.ali to su vise sile,odredile,jer bi im pokvario planove,koji se danas ovde sprovode!inace,upravu su svi koji su napisali i da je bio i dzelat istoj toj srbiji,penjuci se na njen vrh!sam je uostalom rekao da je,,krvav do ramena,,sto ipak,odaje,spoznaju sopstvene greske,sopstvenih ranih ideala,te cenu istih!

    2
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *