Има ли среће у љубави с Турском

СРБИЈА И ТУРСКА – НОВИ ПОЧЕТАК

Пише Игор Јовановић
Пошто се чинило да су односи две државе далекосежно уздрмани због провокативних изјава председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана (тада био на позицији премијера) да је „Косово Турска“ и обрнуто, након 18 месеци захлађења чини се да су српско-турски односи поново на узлазној путањи. Зашто су се српски друмови, а још више политичари, поново зажелели Турака?

Приближавање Србије и Турске почело је за време власти Демократске странке, а пресудну улогу у томе имао је некадашњи министар спољних послова Вук Јеремић. У тој фази односа врхунац је вероватно био потписивање такозване Истанбулске декларације 24. априла 2010. године, која је формализована након састанка председника Турске Абдулаха Гула, председника Србије Бориса Тадића и председавајућег Председништва БиХ Хариса Силајџића. Три политичара сагласила су се у Истанбулу да ће наставити да раде на изградњи мира, просперитета и стабилности на Балкану и да је заједнички циљ све три земље интеграција у ЕУ. Пре саме декларације, Скупштина Србије је усвојила и резолуцију о осуди злочина у Сребреници, у чему је Турска такође играла значајну улогу, па су та два документа донекле покварила иначе идиличне односе тадашњег српског председника и председника Републике Српске Милорада Додика. Но, све то није омело Тадића да у Истанбулу славодобитно изјави да су „билатерални односи Србије и Турске на највишем нивоу у историји и да две земље у области економије имају стратешке планове“.

Косово је Турска Значајније турске инвестиције, међутим, ипак нису дошле до Србије. Упућени кажу да је кварење идиличне слике о новим српско-турским односима почело још за мандата Тадића, и то због покушаја Анкаре да посредује у сукобу две исламске заједнице у Србији мимо интереса Београда. Наиме, изгледа да је Турска (наводно је у Београд предлог о решавању сукоба две заједнице донео лично тадашњи министар спољних послова Ахмет Давутоглу) тим планом желела да фаворизује заједницу коју је предводио санџачки муфтија Муамер Зукорлић, а која себе види као део Исламске заједнице БиХ. Није тешко погодити да турска исламска заједница има претежан утицај на муслимане у БиХ па је извесно да би се тим планом остварила и фактичка подређеност Исламске заједнице у Србији Ријасету у Турској. Тај план се никако није свидео српским властима, као ни Исламској заједници Србије, која сматра да муслимани у Србији треба да имају свој ријасет, па су односи две државе из периода успона доспели у фазу стагнације.

[restrictedarea]

Но, до драматичног погоршања дошло је после Ердоганове изјаве крајем октобра 2013. године када је током посете Призрену рекао да је Косово његова друга држава. „Драга браћо и пријатељи, имамо заједничку историју културе и цивилизације. Немојте заборавити, Турска је Косово и Косово је Турска, ми смо толико блиски, и аутор турске химне Мехмет Акиф Ерсој је са Косова, из Пећи“, рекао је тада Ердоган на митингу Демократске партије Косова Хашима Тачија. Занимљиво је да је на истом митингу, поред косовског и турског политичара, учествовао и албански премијер Еди Рама, који је са Тачијем део уиграног тандема, без којег, изгледа, не може да прође ниједна претња стабилности региона. Ердоган се у јулу 2014. године потрудио да „зацементира“ силазну путању односа са Србијом изјавом да Турска неће никада оставити Бошњаке у БиХ. „Кунем вам се великим Алахом, док сам ја жив, ако би ико на било какав начин дирнуо Бошњаке, имао би против себе 100 милиона Турака… И зато се немојте чудити кад турски ратни брод уплови у Неум, јер то је наш знак и подршка суверенитету БиХ“, навео је тада Ердоган на једном предизборном скупу. За одговор српске стране побринуо се Милорад Додик, који је казао да Бошњаке нико не угрожава, а да је Турска „реметилачки фактор“. „Наравно да Бошњаци могу да гледају Турску како хоће. Што се нас тиче, мислимо да је Турска значајан реметилачки фактор у БиХ управо зато што се селективно понаша и што користи свој огроман економски и политички потенцијал да би била искључиво на једној страни, а Ердоганова изјава то најбоље показује“, рекао је Додик.

Пролеће у односима Београда и Анкаре  Сада се, међутим, чини да су односи Србије и Турске поново на путу да постану добри. Након посете председнице Скупштине Србије Маје Гојковић Анкари половином априла очигледно је да је у том правцу учињен известан помак напред. Сама Маја Гојковић је казала да њена посета Турској сведочи о жељи за унапређењем односа и представља корак ка интензивирању сарадње на политичком и економском плану. Посебно је важно што су председницу српског парламента примили сви водећи турски политичари, па и председник Ердоган, који је казао да ће радити на „развијању односа са Србијом у свим областима“. Још конкретнији био је актуелни премијер Турске Ахмет Давутоглу рекавши да је Србија кључна земља на Балкану и да је стабилност у региону од изузетног значаја, чему доприносе добри односи Србије и Турске. „Ако су наши односи добри, сви ће нас узимати за пример“, рекао је Давутоглу и додао да су у кратком року превазиђене предрасуде из прошлости и развијени односи две земље.

Овде се мора знати да је Давутоглу заправо идеолог владајуће турске Партије правде и развоја. Своју доктрину изложио је у књизи „Стратешка дубина“ 2001. године, у којој је навео да Турску види као централну државу афроевроазијског подручја, где има циљ да активном спољном политиком врши утицај на суседне регионе и тако дође до положаја глобалне силе. Ту се свакако види и разлог због којег Турска жели добре односе са Србијом, централном државом Балкана, посебно када се зна да је други део Давутоглуове мисије – да Анкара има „нула проблема“  са суседима – практично нестао у дешавањима на Блиском истоку, паклу грађанског рата Сирије и све лошијим односима са Ираном. Уз то, блискост са државама на Балкану профилише и европско лице Турске и она свакако није спремна да се тога одрекне.

Такође, приступање Србије и Турске Европској унији има великих сличности, јер се обе државе као невољени кандидати за чланство сусрећу са некарактеристичним захтевима и како сада ствари стоје, врло тешко ће постати део бриселске породице. „Кад би Турска хтела да се прилагоди захтевима ЕУ у свему, то би био толики унутрашњи тектонски поремећај за саму државу да би јој то створило непремостиве тешкоће. У односима међу половима, породичним односима, у бизнису, у свему“, рекао је о шансама да Турска уђе у ЕУ бивши српски амбасадор у тој држави Дарко Танасковић.

Слично мишљење је изнео и саветник премијера Турске Гокан Ћетинсаја на скупу „Турска и Србија у 21. веку“ одржаном само неколико дана после посете Маје Гојковић Анкари. „Србија и Турска се налазе пред великим изазовима у будућности. Једно од кључних питања за Турску је да ли да крене путем Европске уније или исламског света“, навео је Ћетинсаја.

Фактор ЕУ и Русије Александар Митић, председник Центра за стратешке алтернативе, рекао је за „Печат“ да положај Србије и Турске има извесних сличности, али и да између две државе постоје важне разлике у виђењу битних регионалних питања. „Сличност између Србије и Турске се налази у веома важној геостратешкој позицији и у покушајима обе земље да играју улогу моста између великих стратешких играча и цивилизација (у случају Србије: Запад – Русија, у случају Турске: Европа – Блиски исток). Турска се у тој улози много боље сналази захваљујући својој економској и војној моћи, али она је истовремено приморана на проактивну спољну политику због објективног осећања безбедносне угрожености (Курди, Исламска држава пре свих)“, рекао је Митић.

Према његовим речима, антагонизам Београда и Анкаре је у виђењу важних питања на Балкану – Косова и односа у БиХ. „У вези са оба питања, Турска је главни спољни спонзор (уз логистичку, војно-безбедносну, економску и политичку подршку САД) док је српски фактор (Србија, Република Српска) главни супарник (уз одређену дозу руске дипломатске подршке). То увелико одређује капацитет и оквире стратешке сарадње. Она се, са српског аспекта, мора узети са доста подозрења“, оценио је Митић.

Две државе имају још једну основу за даљу сарадњу – Споразум о слободној трговини. Економска сарадња посебно је важна за Србију, која постаје свесна да обећаних инвестиција из ЕУ нема, па се све више окреће алтернативним инвеститорима, односно државама што, за разлику од европских, себи сада могу да приуште већа улагања у земље попут Србије. Поред тога, споразумом са Русијом о изградњи гасовода „Турски ток“, Анкара постаје и важан енергетски играч за Европу, док се уједно ка њој окреће и фокус руске спољне политике. У овом светлу, занимљива је и позиција Турске, чланице НАТО и старог америчког савезника, која у овом случају игра директно против америчких интереса. Наиме, пројекат „Јужни ток“ је и пропао захваљујући снажним директним и индиректним (преко ЕУ) притисцима Вашингтона. Идеја око прављења такозваног „Турског тока“ је адекватна алтернатива претходном пројекту, која поново угрожава америчке интересе да постану главни снабдевач Европе енергентима и још једном угрозе партнерске односе Москве и других европских држава. Ово свакако не значи да је Турска окренула леђа САД, али јасно указује да више ни не следи слепо њихову политику. Тренутно се за позицију Турске између САД и Русије апсолутно може рећи да је посвећена сопственим интересима и циљу да и, у најмању руку, постане „играч светске класе“. Србији извесну наду даје чињеница да су се многе турске компаније повукле са тржишта у Ираку, Сирији и Либији и да сада морају да нађу нова тржишта. За сада је, међутим, чињеница да робна размена коју Турска остварује са свим државама бивше Југославије, уз додатак Албаније, чини свега 0,9 одсто њене укупне спољнотрговинске размене са светом. Али, са друге стране, главно оружје Турске да постане глобални играч јесу посредничка дипломатија и економска моћ. Анкара се не може ослонити на премоћ у оружју као САД, нити на доминацију над енергентима као Русија, па ни на интеграционе процесе као ЕУ. Због тога се могу очекивати њена додатна улагања на Балкану. Увод у ово можда јесте то што је турска Халк банка пре месец дана за 10,1 милион евра купила Чачанску банку.

Што се тиче посредничке дипломатије, Србија би можда могла да рачуна на позитиван турски утицај у БиХ, Рашкој области, али и при преговорима са Приштином где Турци несумњиво имају велики утицај. Међутим, свако пријатељство се на неки начин плаћа. Ердоганове изјаве из не тако далеке прошлости могу да наговесте Србији колика би цена могла да буде. Зато је време да Београд, на почетку новог почетка односа са Турцима, прецизно израчуна – вреди ли почети ту љубав испочетка.

[/restrictedarea]

 

3 коментара

  1. Ваљда нико паметан нема ништа против добрих односа са Турском која је економска, политичка и војна сила у регионалним оквирима без обзира на то што је у неким активностима и одлукама ограничена својим чланством у НАТО-у.
    Међутим, ако Турска неискрено и неправедно наступа по питању јединствене ИЗ у Србији као сувњереној држави, онда има места за неповерење и дисхармоничне тонове. Најмање није коректно онемогућавати да Србија има свој Ријасет. Зашто нико не помиње и никоме не смета да у Црној Гори, у којој је два пута мање муслимана постоји Ријасет ИЗ? Када је у питању Ријасет ИЗ у Србији онда настају неспоразуми и разме сметње. Турска може својим ауториттетом и утицајем да помогне у праведном решавању тог питања чиме би онс стекла поверење и политичких фактора и јавног мњења у Србији. То би отворило пут многим обострано корисним и пшолитичким и економским односима.
    Муслимани у Србији су пре него и у Босни (1868) имали легитимну и од државе признату Исламску заједницу и верске институције. Зашто сада не може? Вероватно су у питању неки далекосежнији политички и империјални пројекти!?

  2. Пошто се повукла са Балкана почетком 20. века, Болесник са Босвора (како су у оно време звали Tурску) сад покушавада се поново врати на Балкан (конкретно Србију, БиХ, Македонију, Албанију, насилно отцепљено КиМ и Црну Гору). Тамо где има исламизираног становништва то им успева брзо. Код православног становништва, још увек је живо сећање на петвековно ропство под Турцима. Неоосманизам је име политике коју данас води Турска. То је комбинација економије, политике, форсирања домаћег исламизираног становништва и наметање Турске као њиховог политичког заштитника и политичког патрона. Капитал који Турска убацује у балканске земље нема само економски мотив већ има доста политичких примеса и уплитања. Данас је капитал (пошто, углавном, има и примесе политичког утицаја и притиска) опаснији од атомске бомбе. Зашто? Зато што је улагање капитала друштвено и међународно прихватљиво а атомска бомба није. Тај пример сам навео као драстичан. Навешћу Вам један конкретан и реалан (могућ) пример. У једну српску средину близу оних где шиптари имају већину, на пример Рашку неки страни инвеститор отвори фабрику текстика. Купи 330 (од 300 до 500 евра по једној) индустријских шиваћих машина. У 3 смене на њина ради око 1000 радника-ца. Направи радничко насеље за тих 1000 радника. Касније се испостави да иза тога капитала стоје шиптари. У фабрици се измени национална структура и уместо 1000 Срба ради 1000 Шиптара. У радничко насеље за 1000 радника се насели 10 000 шиптара и на следећим изборима нема више српске Рашке. Прешевска долина се проширила за још једну општину. Неко ће рећи да сам паранојк. У времену и свету где се Србима, углавном, догађају ружне ствари није лоше бити помало и параноик. Или као што каже познати колумниста листа “Вашингтон Пост” покојни Aрт Бачволд, који је више од 40 година писао сатиричне текстове o политичкој свакодневници: “То што сам ја паранојик, не значи да ми не раде о глави!”
    Ако шиптари и исламизирано становништво у поменутим балканским државама у Турској и њеном неоосманизму види свог патрона, заштитника и финансијера, намеће ли се питање дали православно становништво на Балкану треба да има Турску као главног партнера или то треба да буде нека друга, моћна православна земља која је у успону. Нећу Вам рећи која је та држава јер нећу да вређам Вашу интелигенцију.
    Православне земље Балкана: Србија, Црна Гора, Македонија, Република Српска, Бугарска, Румунија, Грчка и Кипар могли би мало да пораде на економској и безбедоносној сарадњи. На тај начин ће да успоре реализацију сна о великој Албанији.
    На крају крајева Србија има бројну, богату и, нажалост, неорганизовану дијаспору. Да подсетим у дијаспори живи око 5,5 милиона регистрованих и 1,5 милиона нерегистрованих Срба. Око 2 милиона Срба је у процесу асимилације. Али њихов капитал није асимилован без обзира дали се власници капитала осећају као Срби или припадници домицилне државе и нације српског порекла или као припадници домицилне државе и нације са бледим сећањем на српско порекло, да ли знају српски језик или не, да ли иду у СПЦ или не. Њихов капитал је у њиховим рукама и капитал иде тамо где се најбрже и најбоље оплођује и увећава. Вредност капитала српске дијаспоре се процењује на око 200 милијарди $. Десет % Срба у дијаспори има своје компаније чији инвестициони капитал, по компанији, се креће од 200 000 евра до неколико милијарди. Па израчунајте сами! Иза тог капитала се ваља једам много пута већи капитал. То је капитал компанија у чијим управним одборима се налази макар један Србин. Навешћу Вам пример Убавке Митић или Ребека Мекдоналд власница компаније „Џаст енерџи“ кoja eлектричном eнергијом и гасом снабдева преко милион ипо потрошача у САД и Kaнади. Вредност њене компаније процењује се на преко две милијарде долара. Tри пута je проглашавана за пословну жену године у Kaнади. Још мало о Убавки алијас Ребеки. Она је члан eлитног клуба „Хорацио Aлгер“ у Вашингтону, који окупља 300 најмоћнијих људи САД и Kaнаде и члан je управе клуба коју чине 20 најмоћнијих компанија у САД и Канади. Богата Српкиња у Северној Америци не заборавља Отаџбину и пријатеље. Дала је 200.000 долара за станове избеглица. Интересантна је њена изјава о могућности улагања у Србију: „НЕМА ЖЕЉУ, ЗБОГ КОРУПЦИЈЕ ДА ОВДЕ (У СРБИЈИ) ШИРИ ПОСАО!”.
    У српској дијаспори има много Убавки Митић. Зашто власт крије од народа податке о српској дијаспори незнам? И зашто им је дражи турски и туђи капитал иза кога се много шта ваља питајте њих?
    Ја се бавим српском дијаспором дуги низ година. Српска дијаспора има један проблем а то је асимилација. Од “српских” болести о којима сам већ писао у коментару текста “Дан сећања на јасеновачке жртве“ болује и дијаспора. Једна од мера лечења српског народа је и успостављање покиданих веза између Отаџбине и дијаспоре. Ко жели да повуче први потез у том правцу, власт у Србији или дијаспора, свеједно је. Важно је да се тај историјски догађај одигра што пре и да буде искрен без задњих намера да се дијаспори отму паре по ко зна који пут.
    Још једно питање, на крају, за Ваше читаоце: Зашто су Срби у Србији економски неуспешни а у дијаспори успешни?

  3. U vasoj istoriji vise su vam zla naneli Hrvati nego Turci prema tome zelim vam srecu u tom Novom prijateljstvu

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *