Почетна / Свет / Игра мачке и миша

Игра мачке и миша

Од почетка кризе у Украјини, сведоци смо скоро свакодневних извештаја о неком „блиском сусрету“ НАТО и руских авиона или бродова. У 2014. дошло је до 144 инцидента, што превазилази збир свих инцидената који су се догодили између 2005. и 2010. Док се Вашингтон и Брисел жале на „руску агресију“, поставља се питање шта се доиста крије иза овог феномена и да ли је руско понашање заиста ратнохушкачко, или за то постоје сасвим оправдани разлози

Пише Филип Родић

Био је леп пролећни дан, 12. април прошле године, мање од месец дана пошто се Крим на референдуму одлучио за отцепљење од Украјине и повратак Русији. Амерички морнари гордо су се шепурили по свом ракетном разарачу четврте генерације који носи име по америчком маринцу који је од маларије умро у вијетнамском заробљеништву – Доналду Куку. Ову идилу срушио је, свега два дана по уласку поноса НАТО и америчке морнарице у Црно море, руски тактички бомбардер „СУ-24“. Брод „Доналд Кук“ (ДДГ-75) опремљен је са 56 до 96 крстарећих ракета „Томахавк“ домета до 2.500 километара које могу да носе конвенционалну, али и нуклеарну бојеву главу и више од педесет противавионских ракета разних типова. Најзанимљивији део опреме на „Доналду Куку“ је најмодернији борбени систем „Аегис“ – интегрисана поморска мрежа која повезује одбрамбене ракетне системе свих бродова присутних у једном региону, чиме се обезбеђује истовремено откривање, праћење и уништавање више стотина мета. Поред овога, „Доналд Кук“ има и четири велика радара чија се моћ може поредити са оном коју поседује неколико стандардних копнених радарских станица.

Овај ултрамодерни брод и његову посаду малтретирао је релативно застарели авион типа „СУ-24“ (серијска производња започета је 1985, а 2014. започето је са заменом овог авиона новијим „СУ-34“) који није носио никакво наоружање, него је испод његовог трупа био окачен руски уређај за електронско ратовање назван „Хибини“. Како се руски авион приближавао америчком броду, тако је овај уређај онеспособио све америчке радаре, контролна кола, системе за пренос информација… Другим речима, свемоћни систем „Аегис“ који се инсталира на најмодерније НАТО бродове искључен је попут телевизора преко даљинског управљача. После овог „електронског шока“, руски авион је симулирао ракетни напад на брод који је био „слеп и глув“. Пре него што је успаничене Американце оставио на миру, руски силеџија је овај маневар поновио чак дванаест пута, као да спроводи рутинску вежбу. Како је нешто касније признао Стејт департмент, посада брода је „озбиљно је деморалисана“ овим инцидентом, иако руски авион није носио ни бомбе, нити ракете. После трауматичног искуства, разарач четврте генерације одмах се упутио на сигурно, у НАТО луку у Румунији, а према неким медијима, 27 морнара затражило је да буду премештени са „Доналда Кука“.

Ово је био само један од првих у низу инцидената између руских и НАТО снага који су се догодили од почетка кризе у Украјини, али је врло илустративан за све оно што је уследило.
[restrictedarea] ПАНИКА У БРИСЕЛУ И ВАШИНГТОНУ Амерички и НАТО званичници су у последње време веома узнемирени због повећања руских ваздушних и поморских активности широм Европе, а посебно на северу, у близини Балтичких република. Према генералном секретару НАТО Јенсу Столтенбергу, НАТО авиони су у 2014. години имали више од 400 хитних полетања како би пресрели руске војне авионе, што је за 50 одсто више него претходне године. Западни званичници стално осуђују акције Москве као „опасне и провокативне“. Изјаве америчких и НАТО лидера, заједно са западним медијским наративом, стварају слику да руски војни бродови и авиони арогантно повређују ваздушни простор и територијалне воде земаља чланица. Када се, међутим, сагледају чињенице, долази се до закључка да већина инцидената не садржи никакво кршење међународног права или угрожавање било чијег суверенитета. И сам Столтенберг признао је да се већина инцидената догодила „близу ваздушног простора НАТО“, али да је дошло до „веома малог броја повређивања ваздушног простора“.

Западни медији и власти су епизоду са „Доналдом Куком“ покушали да прећуте и игноришу, али зато остале инциденте покушавају да надувају и да Русе представе као агресивне силеџије. Најновији инцидент догодио се 7. априла када је руски ловац „СУ-27“ пресрео амерички извиђачки авион „РЦ-135У“ док се приближавао руској територији. По руској верзији догађаја, ловачки авион је пресрео америчку летелицу пошто она није могла да буде идентификована радаром и приморао је да промени курс и удаљи се од руског ваздушног простора. Вашингтон је, са друге стране, саопштио да је амерички авион обављао „рутински лет“ и да је „пресретнут на небезбедан начин“. Други инциденти су се односили на приближавање руских авиона или бродова ваздушном простору и територијалним водама НАТО земаља. Амерички ловци „Ф-16“ пресрели су тако 12. новембра 2014. руски транспортни авион изнад Балтичког мора, недалеко од ваздушног простора Литваније и Естоније, а британски ловци „тајфун“ 18. фебруара пресрели су руске тактичке бомбардере „ТУ-95“ у близини своје обале.

РЕДОВНА НЕРВОЗА Иако је неспорна чињеница да се број инцидената значајно повећао у последње време, истина је да они нису тако драматични као што их западни лидери и медији представљају, него су више ствар „регуларних“ војних активности обеју страна које су само интензивиране због свеопште напетости која влада између Москве с једне и Вашингтона и Брисела с друге стране. Државе, сасвим разумљиво, постају нервозне када страни бродови и авиони оперишу у близини њихове територије. Када су напетости између тих држава високе, онда и нервоза сасвим природно расте. Као што смо из ових неколико наведених примера видели, међутим, и НАТО и Русија раде врло сличне и природне ствари и због тога је несхватљиво и, могло би се рећи, лицемерно да САД и њихови савезници осуђују Русију због тога. Уместо да буду конзистентни, Вашингтон и Брисел овде примењују очигледне двоструке стандарде. И то није случај само са Русијом. Кина је, на пример, затражила од САД, Јапана и Јужне Кореје да поштују њихову противваздушну идентификациону зону у Источном кинеском мору и власти у Пекингу на време обавесте о летовима у том подручју. Вашингтон и његови савезници не само да то не чине, него одбијају и да признају легитимитет те зоне, али то не сматрају провокативним или претњом по ваздушни саобраћај.

Суштина је у томе да све стране морају усвојити опрезнији приступ и признати да оно што је легитимно по међународном праву није увек и мудро. САД имају легално право да шаљу своје шпијунске авионе, али и Русија има свако право да шаље своје бродове и авионе у близину НАТО чланица. Иако легалне, ове акције су врло провокативне и опасне, јер би, на пример, један инцидент између руских и НАТО авиона у балтичком региону лако могао да ескалира и доведе до застрашујућег војног сукоба између двеју страна.

Ако ствари већ тако стоје, поставља се природно питање зашто уопште и НАТО и Русија то раде. Оно што прво упада у очи јесте да у времену напетости и једна и друга страна стежу мишиће, показују своју снагу и покушавају да застраше непријатеља. Иако је ово истинито, постоји и друга истина, а то је да су овакви маневри ствар неопходности. Стандардна је пракса да се провоцирају војни системи потенцијалних непријатеља у нади да ће реаговати и да ће се на тај начин открити детаљи о њиховој тактици и технологији. Приближавајући се туђем ваздушном простору авионом, на пример, открива се брзина и начин реаговања потенцијалног непријатеља. Руси су у протеклих годину дана то урадили са практично свим НАТО чланицама чија територија може послужити као одскочна даска за напад (Балтичке републике, Финска, Шведска, Норвешка, Данска, Британија…) Прелетање бродова је, такође, стандардна пракса, јер се „провокатор“ нада да ће на тај начин приморати брод да укључи своје радаре, а када се то деси, може се установити које су противмере потребне у случају сукоба. Такође, сваки брод поседује неколико радара – радар кратког домета, радар дугог домета и радар за циљање. Када се ти радари усмере на авион, може се установити на којој фреквенцији раде и на који се начин могу ометати у случају сукоба. Шта више, сваки радарски сигнал има неке специфичне појединости које могу бити искоришћене за идентификацију брода са велике удаљености, што знатно олакшава праћење непријатељских пловила. Ова игра мачке и миша, дакле, има смисла и осмишљена је у циљу добијања врло конкретних информација. То што је она у последње време интензивирана говори само о томе колике су напетости између НАТО и Русије и колико смо заиста близу правом оружаном сукобу.

ПРОПАГАНДНИ РАТ Прикупљање информација о непријатељу, међутим, није једини циљ поморско-ваздушне јурњаве којој смо сведоци. Ту је и пропагандни рат и жеља неких играча да звецкањем оружјем, застрашивањем противника или сопствених грађана остваре неки циљ који другим средствима не би могли да постигну. Сјајан пример за ово је ујдурма коју је организовала Шведска између 17. и 27. октобра 2014, када је саопштено да „уверљиви обавештајни извештаји“ указују на „подводне активности“ у Стокхолмском архипелагу. За извор ових активности окривљена је фантомска руска подморница, а врховни командант шведске војске, генерал Сверкер Јорансон, истакао је да је Шведска спремна да употреби и „оружану силу“ како би приморала ово пловило да изрони. Десетодневна врло интензивна потрага завршена је неуспехом. Занимљиво је да је ова потрага започета пошто „се један цивил обратио оружаним снагама“, а у недељи која је уследила јавност је пријавила више од 250 пута да је примећено фантомско пловило, од чега је морнарица пет пријава сматрала „озбиљним“. Ово би само по себи могло бити спорно и сумњиво – да војска једне озбиљне земље „уверљивим обавештајним извештајима“ сматра пријаве цивила. Колико су пута до сада цивили приметили чудовиште из Лох Неса, па британска армија никада није покренула потрагу за њим? У сваком случају, Шведска и неке друге земље, озбиљно су трагале за „Уклетим Русом“, али га никако нису проналазиле, а медији су помно пратили и обилно извештавали о сваком детаљу потраге. Претња од „Уклетог Руса“ и његових „летећих сународника“ згодно је послужила шведској влади која је у јеку овог „инцидента“ кроз парламент прогурала повећање војног буџета од три одсто за 2015, односно од 15 одсто у наредних пет година (укупно око 700 милиона долара). До интересантног преокрета у овој причи долази, међутим, скоро шест месеци после инцидента. У суботу 11. априла шведски контраадмирал Андерс Гренстад рекао је за шведску новинску агенцију „ТТ њуз“ да је оно за шта се веровало да је руска подморница у ствари била само нека врста реморкера.

Када се све сабере и одузме долази се до неколико закључака. Први је да су војне провокације, односно инциденти, неопходна и редовна војна активност коју спроводе све стране које могу потенцијално да буду увучене у неки сукоб, а да интензитет ових сусрета између руских и НАТО снага у последњих годину дана само илуструје напетости које владају на обе стране. Други закључак је да оно што би у „обично време“ вероватно прошло незапажено сада поприма потпуно непропорционалне димензије у западним владајућим круговима и медијима. Овакво надувавање инцидената у јавности, неспорно је, има за циљ да се код јавности створи одређени ефекат, а то је да се она увери у то да Русија представља смртну претњу за цео „слободни свет“ и да она не само да је агресор у Украјини, него је потенцијални агресор и на територији Европске уније и НАТО-а. Овакве приче служе за оправдавање западног војног јачања како на границама Русије (слање додатних авиона, тенкова и војника у балтичке земље и Пољску), тако и за војно јачање унутар самог НАТО-а и оправдавање грађанима земаља дубоко запалих у кризу које мере штедње погађају свакодневно зашто се на војсци не сме штедети. Убеђивање грађана ће Вашингтону сјајно послужити и да примора владе оних земаља НАТО које до сада нису хтеле да се повинују захтевима да повећају свој војни буџет и подигну га на ниво од најмање два посто бруто домаћег производа. Колико је Американцима стало до тога да своје партнере приморају на веће војне трошкове сведочи и чињеница да су покренули иницијативу да се онима који не испуњавају горенаведени услов одузме равноправни статус у одлучивању у оквиру Алијансе.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Имају ли Руси нешто тог `Хибинија` и за нас, да почнемо да терамо одавде натовске `пацове` ?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *