Почетна / Друштво / Хоће ли генерали добити војску

Хоће ли генерали добити војску

Пише Игор Јовановић
Укидање обавезног војног рока својевремено нам је представљано као цивилизацијски искорак и озбиљан напредак у прикључивању Србије модерном свету. Мање од пет година после укидања обавезног војног рока, међутим, испоставља се да је већина становника Србије наклоњена враћању војне обавезе, а да је тај проценат највећи управо у оној групи које се ово питање највише тиче и коју би одлазак на боравак у некој од касарни Војске Србије највише „угрозио“

Задимљена шатра испод које се забавља више од 100 званица. Певачица која игра по столу у чијем челу седи 18-годишњи младић, свеже ошишан „на нулу“, и збуњено посматра све што се око њега дешава. Са разгласа одјекује: „Срећан одлазак на одслужење војног рока своме сестрићу… жели поносна тетка песмом ‚Жене воле официре‘.“

Ово је већ помало заборављена стереотипна слика са некадашњих испраћаја младих регрута на одслужење војног рока. Заборављена, јер је у Србији 2011. године укинуто обавезно служење војске, које је до 2000. године трајало 12 месеци да би постепено било скраћивано до шест месеци боравка у касарнама са оружјем, односно девет месеци цивилног служења. Последња класа која је имала обавезу да проведе неко време у Војсци Србије била је она из децембра 2010. године, а од тада на обуку одлазе само регрути што се за то добровољно пријаве. Поред њих, у касарнама су још и професионални војници, а при укидању обавезне регрутације српске власти тврдиле су да желе да направе бројчано мању, али ефикаснију војну организацију која може успешније да одговори на изазове новог времена.

 

Професионализација изнад свега

Тадашњи министар одбране Драган Шутановац изјавио је крајем септембра 2010. године, када је Влада Србије усвојила одлуку о престанку обавезног служења војске, да је њена потпуна професионализација „апсолутно у складу са модерном и савременом војском и државом“. Шутановац је додао да „професионализација значи сигурнији систем одбране, а самим тим и већу безбедност грађана“, као и да је професионални војник „обучен, способан и спреман да у датом тренутку одговори на све изазове, јер му је то професија“. Тада су најављени и планови да будући професионални војници имају зараде који су дупло више од просечних примања у Републици, али та обавеза никада није испуњена.

Многи аналитичари упозоравали су још тада да је одлука о укидању војне обавезе исхитрена и предлагали да се усвоји модел војске који би био комбинација регрута и професионалних војника. Наиме, према њиховој аргументацији, Србија је једино у армији могла да обучи већи број људи за реаговање у ванредним ситуацијама, као што су земљотреси и поплаве, па је престанком обавезне регрутације изгубила ту могућност. Оштре полемике са Шутановцем у Скупштини Србије поводом укидања обавезног војног рока 2010. имао је председник тада опозиционе Нове Србије Велимир Илић, који је некадашњем министру замерио и то што због његовог предлога неће моћи да „отвори буре ракије“ чувано за испраћај потомака у армију. Илић је још тражио и референдум где би се грађани изјаснили о томе питању, тврдећи да се укида и институција испраћаја у војску, која је код народа уживала велико поштовање и којој су се људи радовали. Да ли је, међутим, код обавезног војног рока пресудно питање отварања бурића ракије и испраћај? Рекло би се да је Илић (и) у овом случају мало промашио тему. Као што такозвани „левичари“ у жуто-плавом руху никада у свом речнику немају појам „експлоатација“, тако ни овај, назови десничар не иде у свом погледу на свет даље од бурета ракије и то је једина традиција коју он види у српској војсци. Заборавио је, притом, овај традиционалиста да је војска толико укорењена у српски дух да је чак и српска народна ношња у ствари униформа и да је током свих претходних векова, и онда када је српска држава постојала, али и онда када није, сваки Србин био војник.

[restrictedarea]

Са друге стране, посланици Демократске странке Србије тада су наводили да је велико питање да ли ће мали број професионалних војника под оружјем моћи да издржи све безбедносне изазове, имајући у виду ситуацију на Косову и Метохији, као и могуће проблеме на југу централне Србије или у Рашкој области. Спорења је било и око тога да ли је за Србију јефтиније да има професионалну војску. Иако су многи тврдили да је обавезни војни рок нешто што много више кошта државу, у јавности се никада нису појавиле бројке у вези са тим колико је држава, и да ли је уопште, уштедела уводећи само професионални кадар и регруте добровољце. На крају крајева, неке ствари, као што је безбедност, и немају цену. Да ли бисте, да бисте уштедели, на свом аутомобилу оставили истрошене кочнице, или бисте их заменили исправним? Као што каже британска пословица: „Нисам довољно богат да бих куповао јефтине ствари“.

Буђење старог духа

Иако су велики испраћаји регрута у војску последњи пут у Србији одржавани пре скоро пет година, чини се да један део популације још са носталгијом гледа на та времена. Према резултатима истраживања Агенције „Опен сорс“ објављеним крајем марта, скоро две трећине испитаника (61,4 одсто) изјаснило се за поновно увођење обавезног војног рока, а проценат оних који се заузимају за ту опцију био је највећи међу људима старим од 19 до 29 година, дакле, међу онима који би били први у обавези да се јаве у касарне. Против обавезног служења војске изјаснило се 32,7 одсто испитаника, а став није имало њих 5,6 одсто. У телефонској анкети спроведеној на 1 009 грађана Србије старих између 12 и 75 година показало се да редован војни рок у већини желе и мушкарци и жене, с тим што је број заговорника нешто већи међу мушким делом испитаника (68,2 одсто) наспрам 55,1 одсто жена. Према истраживању, највише заговорника обавезног одласка у војску било је међу онима који живе у Шумадији и западној Србији, а обавезни војни рок нешто више подржавају становници села (64,7 одсто) од градског становништва (59,3 одсто). Како протумачити овакве резултате? Јасно је да она досетка о томе како „радо иде Србин у војнике – двојица га вуку, а тројица туку“ није постала тачна упркос труду који је Запад уложио у „пацификовање“ Срба. Није ту поента да су Срби крвожедни сој који „генетски“ само жели да ратује. Можда је карактерна особина која овде долази до изражаја нешто друго – слободољубивост. И то је оно чега Срби, изгледа чак инстинктивно и подсвесно, нису спремни да се одрекну. Да је само пука ратоборност у питању, то би највише одговарало НАТО стратезима, који би онда имали добар извор топовског меса за империјалистичке ратове широм света. Овде се ради о спремности да се глава да за своју слободу, а не о нечем другом.

За министра одбране Братислава Гашића резултати анкете сведоче о поверењу грађана у Војску Србије, али се за сада не размишља о поновном увођењу редовне војне обавезе. „За увођењем обавезног рока сада, међутим, нема потребе, а није ни опција јер је за то потребно да се обезбеде милијарде динара за оспособљавање касарни које су напуштене након обустављања обавезног служења војног рока, као и за набавку опреме. Веће интересовање младих за војску решава се додатним упутима на добровољно служење војног рока и тако ће бити и у наредном периоду“, рекао је Гашић након објављивања резултата анкете.

Професија за враћање војног рока

И док се аналитичари питају да ли су грађани за поновно служење војске само због носталгије, ношени романтизованим приказом војног рока у последњим телевизијским остварењима, или за то постоје и дубљи разлози, треба знати да идеја о поновном обавезном року није потекла из недавног истраживања, већ од струке. Тако је у марту 2014. године начелник Генералштаба Војске Србије, генерал Љубиша Диковић казао да грађани све више траже поновно обавезно служење војног рока и да Војска није трајно затворила ту могућност. Диковић је ту изјаву дао у ваљевској касарни „Живојин Мишић“ приликом полагања заклетве мартовске класе војника на добровољном служењу војске. „Ми нисмо затворили ту могућност и свакако да ћемо наћи начина да младе људе обучимо како да се понашају у ситуацијама опасним по њихов живот и околину“, рекао је Диковић и проценио да ће у 2014. години око 1 800 младих људи бити добровољно у војним касарнама.

Ова Диковићева изјава била је посебно занимљива у светлу чињенице да је дата 15. марта, дакле у време предизборне тишине, само дан пре ванредних парламентарних избора. Није дуго требало чекати на одговор цивилних власти. У истом дану саопштењем се огласило и Министарство одбране, на чијем челу је тада био актуелни премијер Александар Вучић. Саопштили су да се не размишља о поновном обавезном служењу војске. „Враћање на концепт обавезног служења војног рока искључило би припаднике Војске Србије из могућности учешћа у евроинтеграцијама и мировним мисијама широм света, за шта већ добијамо признања, као и у даљем повећању оперативне спремности за извршење свих војних задатака“, саопштило је тада Министарство. Из Гашићеве изјаве сасвим је јасно да се тај концепт до данас није изменио. У овим речима се налази и одговор на питање због чега је првобитно и укинут војни рок, очигледно супротно вољи народа. Није ствар ни у материјалним могућностима ове земље, нити у добробити коју то доноси безбедности и стабилности не само Србије него и региона. Кључ је у „интеграцијама“. Декларативно, оним „европским“, а прикривено и у оним атлантским. Ако већ не можемо Србе приволети да ратују за нас, хајде барем да их онемогућимо да ратују за себе, када се то покаже као једини излаз. Подсетимо да су Срби практично једини народ у Европи који своје добровољце није слао 1941. да гину пред Стаљинградом, а да су истовремено једини народ код којег је устанак против нацистичког окупатора био скоро „питање кућног васпитања“.

Међутим, има и другачијих ставова и примера који показују да ни у самој европској и НАТО заједници не постоји јединство у овом питању. Грађани Аустрије, чији су војници веома активни у мировним мисијама, на референдуму су се изјаснили о редовном служењу војске. Норвешка, чланица НАТО, увела је чак обавезно служење војног рока за жене. Такође, генерал-потпуковник у пензији Љубиша Стојимировић, председник Скупштине Клуба генерала и адмирала Србије, подржао је став начелника Генералштаба оцењујући да „треба решити питање одбрамбеног образовања младих како би сутра могли да заштите себе и друге грађане“. Према његовим речима, Југословенска народна армија имала је запажену улогу у мировним мисијама, попут оне на Синају, и у периоду када је служење војске било обавезно. „Тада нисмо имали професионалну војску, већ војнике на одслужењу војног рока, који су изабрани по критеријуму квалитета. И друго, 1999. за време НАТО агресије, 78 дана ову земљу су бранили војници на одслужењу војног рока. Ми не знамо какве све ситуације можемо да доживимо, као што нисмо знали шта ћемо доживети 1999. године. Да нисмо имали 400 000 обучених војника, да ли бисмо издржали 78 дана агресије? Да смо имали 20 000 или 30 000 професионалаца, поклекли бисмо за три до четири дана, како је НАТО и планирао“, рекао је генерал Стојимировић за један београдски дневник. Може ли бити да је управо у томе проблем? Да се наши западни партнери обезбеђују да им се у будућности опет не деси да не могу да контролишу „реметилачки фактор“ у виду Србије?

Војска као излаз из безнађа

Опет, треба се сетити и деведесетих година прошлог века када су многи на различите начине покушавали да избегну служење војске. Војни рок под оружјем није био баш омиљена варијанта међу младима ни почетком новог миленијума. Пре доношења одлуке о суспензији обавезног служења, према изјавама некадашњег министра одбране Драгана Шутановца, чак 90 000 регрута изјаснило се за цивилно служење војске иако је ту требало да проведу девет месеци, три месеца дуже од рока који је био предвиђен за боравак у касарнама и са оружјем. Парадоксално, стање је почело да се мења баш пред укидање обавезе служења војске када је све више младих постало заинтересовано за одлазак у касарне.

„Деведесете године остаће упамћене као изузетно тешко доба, био је грађански рат, сукоби и све то је допринело урушавању угледа Војске. Међутим, војна традиција је дубоко укорењена у нашем народу, а то показује и овакво истраживање“, рекао је Видосав Ковачевић, генерал-мајор у пензији, бивши начелник Војне академије, поводом резултата истраживања по којем скоро две трећине грађана жели враћање обавезног војног рока. Генерал Ковачевић оценио је да су при формирању професионалне војске запостављене традиција и историја српског народа. „Мислим да наш народ размишља да је боље имати војника у кући него незапосленог младог човека, који ће се можда одати пороцима, јер нема шта да ради. Уверен сам да би, када би се вратила обавеза војног рока, било мање страдалих међу младима у саобраћајним несрећама“, рекао је  Ковачевић за медије.

Србија није једина у региону која дебатује о поновном обавезном служењу војске. Слична расправа води се и у Хрватској, где је ту иницијативу лансирала садашња председница Колинда Грабар Китаровић, додуше пре него што је почела председнички мандат. Занимљиво је и да је она обављала високе дужности у НАТО, те је веома изненађујуће да је иницијативу лансирала мимо воље Северноатлантске организације. Према њеном предлогу, млади људи у Хрватској би после завршетка школе, односно факултета, били позивани на тромесечну обуку у војску како би хрватска држава имала већи број обучених у систему одбране. Међутим, и тамошња аргументација против те идеје слична је као и у Србији – највећи проблем је новац. И хрватско Министарство одбране из године у годину добија све мање новца, па би тромесечне обуке регрута биле додатно оптерећење за буџет, а уједно се јавља и проблем смештаја јер су касарне у Хрватској махом претворене у објекте за сасвим друге намене. Такође, плате професионалних војника у Хрватској нису велике па се тамошње Ратно ваздухопловство суочава у последње време са одласком искусних кадрова у иностранство.

Сличан проблем постоји и у Србији. Просечна плата војних лица у јануару је била 41.501 динар, а цивилних лица у Војсци 38.346 динара. Те зараде се исплаћују редовно, али је питање да ли систем безбедности може да почива на људима који имају такве просечне зараде. Уз то, јасно је да је изостала и најављена модернизација војске, која је требало да компензује суспендовани обавезни војни рок. Недавни проблеми са ратном авијацијом, чији су најбољи авиони могли да полете тек када им је руски председник Владимир Путин поклонио акумулаторе (пре тога је био проблем са набавком гума за „Мигове“) показали су да ситуација у тој области није нимало наивна. Уз то, Србија је прогласила војну неутралност, а окружена је чланицама НАТО или државама које жарко желе чланство у тој организацији. Поред свега, на Косову се најављује формирање оружаних снага иако оне нису предвиђене нити Резолуцијом 1244 УН. Те снаге, састављене од бивших припадника терористичке ОВК, сигурно неће благонаклоно гледати на Србију. Можда је заиста тачно да Србија нема милијарде потребне за поновно увођење војне обавезе. Међутим, легитимно је тражити и одговор на питање – може ли наша држава да одговори на све безбедносне изазове са тридесетак хиљада људи у систему одбране и младим људима који у већини нису прошли ни најосновнију војну обуку? Уз то, они који се противе било каквом јачању безбедносног система Србије најчешће као аргумент користе пароле да је Србија и превише ратовала и да не желимо нове ратове. Наравно, нико нормалан не жели нове ратове, али управо због тога, њих несумњиво треба подсетити на речи римског мислиоца Флавија Вегеција Рената: „Ако желиш мир, спремај се за рат.“

Регионална професионализација

Истини за вољу, и друге државе у региону укинуле су обавезно служење војске. Прва је то учинила Словенија, а за њом и Хрватска, Албанија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Мађарска, Бугарска. Такође, према подацима из половине 2013. године, Србија је, са око 33 000 људи, трећа по реду држава у региону када је реч о броју кадрова у систему одбране. Испред ње су само чланице НАТО – Румунија са 73 000 људи и Бугарска са око 35 000 припадника војске. Поређења ради, у систему одбране Хрватске, односно Словеније (такође чланице НАТО) има 16 000 људи, односно око 7 000 људи. Истовремено, чланица „Партнерства за мир“, БиХ, има у том систему 11 000 кадрова, док је у Црној Гори, вероватно првој наредној чланици НАТО, тек нешто више од 2 000 припадника. Када је већ реч о бројевима, треба знати и да је Копнена војска, по бројности највећи вид некадашње Југословенске народне армије, имала око 140 000 активних војника (укључујући 90 000 регрута) а да је у рату могла да мобилише више од милион резервиста.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. На видело!
    Тачно је да је предходна жута власт и Коштуница, да су укинули не војни рок , већ Војску и традицију!
    зато је сад јадно стање, горе не го икад и у војсци у држави!
    Али ко јекрив!?

    Нема дилеме Држава, Председник и Влада Србије, јединоони могу да покрену ствари и да Србија крене из муља!
    Али проблем је што нико неће то да учини из више разлога, личних, неко је уцењен, неко је јајара, неко је себичњак, неко је плаћен, неко је лош.

    Зато пропадамо, јер нам је држава и администрација направљена лошом селекцијом, владају пакосни и себични људи.

  2. Od kada su Amerikanci zelenom valutom maknuli Milosevica, Srbija je pod tihom okupacijom!!! Politicari se mjenjaju na ovaj ili onaj nacin ( Djindjic je maknut na onaj nacin)
    a politika ostaje ista!!! Svi politicari poslije Slobe zdusno se bore u korist vlastite stete!! Tko je bio uspjesniji u ubijanju Srbije, tesko je procjeniti. Sve mi se cini da kad dodju neki novi na vlast, uvjek prevazidju prethodne. Ubiti drzavu znaci i ukinuti ili maksimalno oslabiti vojsku. Kakva je to drzava bez vojske?? Danasnja vojska je ogledalo snage ugleda i postovanja naspram Drzavi Srbiji!! Koliki je nivo postovanja koji politicari iz Europske Unije i Amerike pokazuju prema Drzavi Srbiji! .???Da li je prosao i jedan susret ovih medjunarodnih faktora da Srbija nije bila necim uvjetovana, ucjenjena, ukorena……???..Kada se snaga jedne vojske u Drzavi svede na vatrenu moc LOVACKOG DRUSTVA onda je normalno da se dogadja upravo ovo sto se Srbiji dogadja!! Bojim se najgoreg, a nadan se najboljem. Nadam se da ce odlazak Srpske Vojske na paradu u Moskvu, povodom godisnjice pobjede nad fasizmom ,oznaciti preokret . I da ce se borba protiv fasizma time nastaviti na jedini logican nacin. Spas od fasista nece se ostvariti tima da se sa njima stvaraju savezi (NATO) i teznjom ka ulasku u E U…… Oni Srbiju zele samo da ukinu, a ne da je prime u „ravnopravno clanstvo“!!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *