Почетна / Култура / Хиљаду језика – на жицама

Хиљаду језика – на жицама

45. међународно такмичење Музичке омладине у Београду

Пише Смиљка Исаковић
Како је Музичка омладина доведена до просјачког штапа, све што је урађено заслужује орден. Као и професори у музичким школама и на факултетима, последњи бастиони самопрегорног и скоро волонтерског рада са нашим младим талентима

Међународно такмичењe Музичке омладине ове године је по 45. пут одржано у Београду од 21. до 30. марта, у категорији виолончело. Наши млади виолончелисти су се пријавили у приличном броју, као четвртина од укупног броја такмичара из света. Додуше, ове године је одзив био мањи него прошле (омиљена категорија – клавир) што се колатерално приписује недостатку новца. Наиме, гласине кажу да чланови жирија који су звучна имена у свету много коштају, али зато доводе много својих студената на такмичење, што би рекли експерти, „win-win“ ситуација. Како је Музичка омладина, као и највећи део културе и уметности у Србији, доведена до просјачког штапа, ова скупа комбинација је отпала, а све што се урадило заслужује орден. Као и професори у нашим музичким школама и на факултетима, последњи бастиони самопрегорног и скоро волонтерског рада са нашим младим талентима, а то је феномен који заслужује посебан осврт. Тако у жирију такмичења није било звезда из света, није било масовне појаве виолончелиста, али је опет све било радно и свечано. Да поменемо жири, који заслужује посебне похвале: Дејвид Стрејнџ (Енглеска) Вен Син Јанг (Швајцарска) Јан Добржелевски (Швајцарска) Јевгеније Ксавијерев (Русија) Филип Гринберг (САД) и као домаћини, професори са ФМУ, Сандра Белић и Драган Ђорђевић.

[restrictedarea]

У финале такмичења ушла је наша Ирена Јосифоска, остали такмичари су били из Русије, Француске, Јужне Кореје, Пољске и Бугарске. Иако је Међународном такмичењу, које се већ 45 година одржава у Београду, посвећено нула медијске пажње, за дивно чудо, Велика сала Коларчеве задужбине била је скоро пуна. По пропозицијама, такмичари су у финалу свирали први став Хајдновог концерта са оркестром, а затим цео концерт по избору. Симфонијски оркестар РТС под управом Бојана Суђића је за два дана морао да спреми концерте Дворжака (на срећу, свирало га је троје такмичара) Чајковског, Прокофјева и Шостаковича, што је звучало сасвим на нивоу. Хајднови концерти су лакмус за сваког виолончелисту, где се може чути образовање, школа, однос према гудалу, стилско знање, техника, и све оно што чини музичког уметника. После слушања првог става Хајдна, све се зна. Концерти иза тога били су више за публику. Писцу овог осврта највише се свидела Рускиња, која је у каденци Дворжака испричала скаску на жицама, у којој је виолончело проговорило хиљаду језика. Прву награду освојила је Магдалена Бојановиц (Пољска) другу Француз Шарл-Антоан Дифло, а трећу Атанас Крастев (Бугарска). Награду публике добила је Ирена Јосифоска – рeситaл у Зaдужбини Илиje M. Кoлaрцa, као и поклон – мајсторско гудало Владимира Радосављевића (Rado Violins). За најбоље извођење задате композиције (М. Милојевић – Легенда о Јефимији) награђен је Француз, што није ни чудо јер је Милојевић био и остао следбеник француског импресионизма. Француз је добио као поклон од СУЛУЈ-а уметничку слику, а сви финалисти добили су Томастик жице за инструмент. Ретку појаву донатора, као што су породица Радосављевић, компанија Томастик и СУЛУЈ, треба поздравити, као једини начин да класична музика опстане и преживи у апокалиптичним временима наше транзиције.

Награде и дипломе свечано су уручене у Великој сали Скупштине града, приликом чега је, због службеника који раде на спрату, била дозвољена само једна нумера за крај, и то што тиша. Монолог за соло виолончело Нимрода Боренштајна извела је првонаграђена. Све у циљу ефектности и ефективности рада београдске администрације, која се на звук класичне музике моментално парализује.

Оно што остаје после овог такмичења јесте дивљење према младим људима који су у стању да вежбају цео живот да би публици приредили уживање, као и утисак да се сваке године све више развијају техничке могућности интерпретације на инструментима који припадају прошлости. Организационо, без обзира на новац, могло је боље, што се нарочито односи на медијску пропаганду. Музичка омладина мора коначно прећи у 21. век и постарати се да представа коју шаље у свет не буде ружна, застарела и неажурирана, јер се бар то може исправити уз мало добре воље и способног администратора.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *