Почетна / Друштво / Хашки трибунал: Правна бомба судије Антонетија

Хашки трибунал: Правна бомба судије Антонетија

Жалбено веће Хашког трибунала је са извесним корекцијама потврдило првостепену пресуду за геноцид, учешће у удруженом злочиначком подухвату да се изврши геноцид, злочине против човечности и нарушавање закона и правила рата, правоснажно осудивши генерала Толимира на доживотну робију

Пише Стефан Каргановић

На вишегодишњу правну агонију генерала Здравка Толимира, помоћника команданта Главног штаба Војске Републике Српске за обавештајно-безбедносне послове, најзад је стављена предвидљива тачка. Жалбено веће Хашког трибунала је са извесним корекцијама потврдило првостепену пресуду за геноцид, учешће у удруженом злочиначком подухвату да се изврши геноцид, злочине против човечности и нарушавање закона и правила рата, правоснажно осудивши генерала Толимира на доживотну робију.
[restrictedarea] ГЕНОЦИДНЕ РАДЊЕ У овој пресуди Жалбеног већа под председништвом неизбежног Теодора Мерона занимљива су три момента. Пре свега, то је однос Жалбеног већа према најбизарнијим констатацијама из првостепене пресуде, затим издвојено и делимично супротно мишљење судије Жан-Клод Антонетија који у предмету Толимир наставља традицију коју је започела претходница из Расправног већа, Приска Нијамбе, изношењем низа убојитих опсервација на рачун стереотипног и политички коректног става већине.

Као што смо већ коментарисали у „Печату“ („Како је осуђен генерал Толимир?“, 21. децембар 2012. и „Судија Нијамбе и случај Толимир“, 8. фебруар 2013.) међу бројним недоумицама, са професионалног становишта, које изазива првостепена пресуда у овом предмету, издвајају се две. Прво, урачунавање на терет оптуженог, самоиницијативно од стране Већа, преко седам стотина додатних жртава које нису наведене у оптужници и, друго, суштинско свођење „геноцидне радње“ у енклави Жепа на убиство троје локалних функционера, уз необично образложење да је њихово постојање било од виталног значаја за одрживост заједнице у целини.

Реалним посматрачима Хашког трибунала током трајања жалбеног поступка било је јасно да коначна анализа Већа и казна изрекнута оптуженику тако високог профила не могу бити подложне драстичним изменама. Ипак, владала је радозналост о томе како ће се Жалбено веће поставити према наведеним поступцима првостепених колега, који чак и у тој установи, где мало које одступање од професионалних норми може да изненади, својом драстичношћу ипак приметно штрче.

Што се тиче прве тачке, искорачавање Претресног већа изван оквира оптужнице и додатно терећење оптуженог са циљем погоршања његовог положаја поступак је апсолутно нечувен у аналима цивилизованог правосуђа. Код Толимира се управо то догодило. У првостепеној пресуди генералу Толимиру наводи се број жртава од 4 970, ако се разматрају у вези са релевантним тачкама оптужнице (пар. 718) али бројка је затим повећана на 5 749 ако се дијапазон разматрања прошири да обухвати све за које Веће, на своју руку, тврди да су били погубљени. То укључује и лица чије се убиство не помиње у оптужници (пар. 596).

Као што су полуочекивали радознали хроничари Хашког трибунала, под комесарским надзором судије Теодора Мерона Жалбено веће извршило је корекцију ове флагрантне професионалне бруке.

„Жалбено веће наглашава“, у пресуди пише самозадовољним тоном којим се најављује откривање топле воде, „да у формулисању својих закључака Расправно веће може оптуженог да прогласи кривим само за злочине који су наведени у оптужници. Материјалне чињенице које нису наведене у оптужници не могу послужити као правни основ за утврђивање кривице оптуженог лица“.

Подразумева се да брисање 779 убистава из каталога злочина приписаних генералу Толимиру не утиче битно на његов положај, осим што га чини за нијансу мање правно апсурдним, а правоснажну пресуду у сличној мери мање смешном.

ХАШКА МАТЕМАТИКА Наравно, право питање се не односи на очигледну правну грешку него на утврђивање једне кључне материјалне чињенице. Колико је људи у јулу 1995. бесправно страдало у Сребреници? И после корекције, сада имамо две знатно различите бројке, обе утврђене правоснажним пресудама разних већа истога суда, на основу исте доказне грађе и исказа истих сведока. Једна је глобална, од „7 000 до 8 000“ која се одомаћила у популарном дискурсу и провлачи се кроз неколико сребреничких предмета. Друга је неубедљиво прецизна, износи тачно 4 970, за трећину је мања од претходне и сада је постала правоснажна у предмету Толимир. Да ли се ради о ревизији надоле (ако развој посматрамо хронолошки) или „дискреционим“ проценама појединих већа, што се граниче са самовољом? Очигледно је да Хашки трибунал у одрађивању својих политичких задатака има крупне чињеничке и методолошке проблеме.

Друга бизарност у предмету Толимир, која је међу посматрачима изазивала живо интересовање и нестрпљиво очекивање правоснажне пресуде, односи се на начин како је Расправно веће утврдило геноцид у Жепи. Куриозитет пресуде у предмету Толимир јесте то да је у овом процесу Тужилаштво први пут Сребреници додало и Жепу као локалитет где је у јулу 1995. извршен геноцид. Пошто у Жепи није било никаквог масовног убијања, Првостепено веће је налог могло да изврши једино драстичним и маштовитим лабављењем критеријума за геноцид. Закључак да се и у Жепи догодио геноцид темељи се на убиствима три личности из локалне заједнице за која се терети српска страна, а у овом случају конкретно генерал Толимир као њен оперативни представник на лицу места. У образложењу Већа пише да је уклањање та три кључна функционера у толикој мери дезинтегрисало жепанску заједницу да је, без њих, изгубила способност опстанка, па отуда закључак да се догодио геноцид.

Оправдана нелагодност Трибунала у односу на овај брзоплети закључак могла би се аналошки проценити сагледавајући да би се, mutatis mutandis и подједнако беспрекорном логиком, могао извући и следећи закључак. Да су којом згодом ратници Десетог диверзантског одреда пре јула 1995. упали у сребреничку енклаву и убили Насера Орића као „кључну личност“ за опстанак тамошње заједнице, тим економичним злочином у потпуности би се задовољио правни стандард Толимировог Првостепеног већа за извршење геноцида, што би учинило потпуно излишним касније стрељање Орићеве војске.

Правна логика Расправног већа није – да се најблаже изразимо – наишла на интуитивно разумевање стручне јавности. Као у претходном случају, владало је огромно узбуђење у очекивању да се види како ће Жалбено веће успети да „испегла“ ову професионално неугодну ситуацију, без довођења у питање принципијелног закључка да се и у Жепи догодио геноцид. Да напоменемо да је у тренутној фази развоја геноцидног наратива територијално и хронолошко проширивање концепта на друге локалитете, поред Сребренице, и друге периоде, поред јула 1995. године, у самом врху приоритета Тужилаштва пред велико финале изрицања пресуда Младићу и Караџићу.

ХАШКА СХОЛАСТИКА Жонглирање Толимировог Жалбеног већа неће му приуштити похвале у уџбеницима права, али ће свакако бити запажено као врло занимљива циркуска представа. Излаз је у томе да су троје несретних кључних лидера из Жепе – накнадном анализом околности Жалбено веће утврђује савршеном схоластичком логиком – издвојени из групе која је била предодређена за размену, а не уништење.

„Према томе“, под искусним руководством председника Мерона и очигледном инспирацијом древних мудраца вичних цепању длака, изводи се закључак да је „Жалбено веће неубеђено да је убиство троје жепанских лидера било саставни део исте операције убијања која је имала за циљ уништење мушкараца и дечака у Сребреници“.

Идући ревизионистички још корак даље, Веће поставља реторичко питање да није можда генерал Толимир крив за геноцид по другој линији, за наношење „тешких менталних повреда“ муслиманском становништву у оквиру учешћа у операцији Жепа? Савесно веће одбацује и овај основ за импутирање геноцидне одговорности генералу Толимиру зато што у списима није нашло доказе „о поступцима који би могли озбиљно и дуготрајно угрозити способност припадника заштићене групе да воде нормалан и конструктиван живот и који би могли представљати претњу физичког уништења групе као такве.“ Веће се додатно покрива опаском да, за разлику од присилно измештених сребреничких муслимана, у даном случају и на основу изведених доказа није јасно какве је трајне последице присилно протеривање могло имати у односу на становништво Жепе.

Па ипак, када је све речено, „тај закључак не значи да босански муслимани из Жепе нису били жртве геноцида“ (Другостепена пресуда, пар. 218).

Наставак разматрања илуструје савршено језуитски менталитет искусних функционера Хашког трибунала. Задание приходиться исполнять любой ценой (задатак се мора испунити по сваку цену) како би се у Москви рекло:
„Жалбено веће напомиње свој ранији закључак да Расправно веће није погрешило када је стало на становиште да су босански муслимани из Жепе били таргетирани део заштићене групе и да услед тога они јесу били коначне жртве геноцидног подухвата против муслимана у Источној БиХ.“ Генерал Толимир је и овог пута био лоше среће што се геноцида тиче.

Међутим, условно, као и приликом изрицања првобитне пресуде, Толимир је имао срећу утолико што предмет против њега почива на тако климавим ногама да су у обе фазе поступка натегнути и телеолошки закључци већине изазвали револт бар по једног професионално будног члана Већа, у првом случају судинице Приске Нијамбе, а сада судије Жан-Клода Антонетија.

Домете Антонетијеве критике не би требало преувеличавати, али у разумним оквирима они се морају ценити. Без обзира на оштре речи упућене већини, судија Антонети се ипак не усуђује да дирне две „свете краве“ Хашког трибунала: геноцид и удружени злочиначки подухват. Антонети врло добро зна, како би се у Америци рекло, чијим се путером маже његов хлеб, али то не умањује значај његовог издвојеног мишљења иако не прелази границу после које би сигурно остао и без хлеба и без путера, без плате и пензије. Личне последице испада колеге судије Кристофа Флигеа пре неколико година у предмету Караџић пример је који је на све, па и на храброг Корзиканца Антонетија, дисциплински деловао. Зато му се може прогледати кроз прсте.

Полазећи изричито од, како сам каже, „блиставог мишљења судинице Нијамбе“ која се „чврсто изјаснила у прилог ослобађајуће пресуде“ оптуженом Толимиру, и препоручујући судиницино резоновање као „пример који треба следити“, одважни Корзиканац се ипак не одлучује за тако рискантан корак. Али зато неумољивом и суптилном логиком он руши све главне стубове осуђујуће пресуде, без обзира што то чини доследно избегавајући да свој поступак назове правим именом.

КЉУЧНИ СВЕДОЦИ Да пођемо од најважнијег емпиричког стуба. У вези са исказима кључних сведока-сарадника Тужилаштва Момира Николића и Дражена Ердемовића, Антонети њихов кредибилитет радикално доводи у питање. Како се може веровати сведоку као што је Николић, Антонети пита већину, који је покушао да се додвори Тужилаштву тако што је „признао“ кривицу за два убиства која није извршио? Како се могу узимати озбиљно произвољне тврдње Ердемовића и све што из њих проистиче „када имамо доказе да је овај крунски сведок (témoin capital) патио од психолошких и психијатријских проблема“? Антонети наводи пример Ердемовиће непоузданости тамо где сведок тврди да се после пада Сребренице у бази УН у Поточарима стекло „на хиљаде босанскомуслиманских цивила“ премда „томе противурече бројни докази да су, напротив, те особе биле војници Армије БиХ или војноспособни мушкарци“.

Антонети са жаљењем констатује да се већина оглушила на његове захтеве да се Ердемовић позове на посебно испитивање од стране чланова Судског већа „где бих му ја на професионалан начин поставио врло прикладна питања.“

Антонети се затим обрушава на низ процесних пропуста Првостепеног већа који су, по његовом мишљењу, нанели штету правима оптуженог. Међу њима је самовољан избор неких „утврђених чињеница“ за пријем у Толимировом предмету и подједнако хировито одбијање да се прихвате друге, које би својим присуством у списима могле нарушити кохерентност донетих закључака. Затим, трајни проблем у свим поступцима пред Хашким трибуналом, поузданост наводних пресретнутих разговора који се негде више, негде мање, као и код Толимира, користе у својству кључних доказа или просто за запушавање рупа у предмету Тужилаштва. Најзад, Антонети доводи у питање и улогу наводног војног вештака Тужилаштва Ричарда Батлера, ветерана свих главних сребреничких суђења. Пошто износи позадину Батлеровог ангажмана у Хагу („позајмљен“ Тужилаштву од стране Владе САД као „аналитичар“, па затим произведен у службеника УН) Антонети тврди да се „на темељу свеукупних података, Ричард Батлер не може сматрати сведоком-вештаком него само намештеником у канцеларији Тужилаштва, који сведочи искључиво у складу са добијеним упутствима.“

Антонети се затим упушта у расправу неких техничких појмова (дефиниције истребљења, принудног измештања и геноцида, правног статуса припадника колоне 28. дивизије у пробоју, појма заштићене групе, наношења тешких физичких и менталних повреда припадницима заштићене групе итд.) који су битни за правилно разрешење фундаменталних питања на суђењу генералу Толимиру, оштро у том контексту критикујући ставове већине из оба већа.

У коначном осврту на плитка разматрања и расуђивања колега, у светлу изведених доказа судија Антонети на следећи начин сумаризује ток сребреничке афере:

„У оној мери у којој су српске трупе продрле у унутрашњост енклаве, муслиманско становништво није могло а да не буде забринуто да не постане колатерална штета у случају бомбардовања и зато је морало да се повуче из зоне где су се водиле борбе. Оно је на такав начин поступило спонтано, тражећи безбедност у Поточарима, седишту Штаба холандског батаљона, месту које би било најбезбедније у случају НАТО бомбардовања.“

„У насталој пометњи после операције вођене против холандског батаљона, војне снаге Армије БиХ користе прилику да побегну из енклаве водећи са собом војноспособне мушкарце узраста између 16 и 60 година, од којих је већина непосредно учествовала у ратним непријатељствима. Мора се констатовати да се врло мали број особа женског пола, углавном из личних разлога, придружио тој суштински војној колони. Првостепено веће је утврдило ван сваке сумње да је та колона водила борбе са српским снагама, наносећи им губитке, што је као последицу имало привремену обуставу ватре између страна, омогућивши повлачење колоне под најповољнијим условима.“

КЉУЧНО ПИТАЊЕ Антонети затим са својом анализом иде даље и покреће питање које је за разумевање сребреничке афере апсолутно кључно, али које сви заинтересовани фактори обазриво избегавају:

„На основу свега изложеног, не могу да прихватим тезу о постојању удруженог злочиначког подухвата (УЗП) са циљем присилног измештања цивилног становништва… Питање које се сада поставља јесте зашто се та војна операција претворила у масакр ратних заробљеника. Одбијајући да истражи то питање, Међународни кривични трибунал за бившу Југославију не чини своју дужност да разоткрије истину у свим њеним видовима.“

Не доводећи у питање „свету краву“ предодређене кривичне одговорности оптуженог, Антонети на довитљив начин ипак успева да укаже на суштинско непоштење целокупног процеса у вези са Сребреницом, тиме имплицитно обухватајући све предмете где је то питање пред МКТБЈ било разматрано, па каже:

„Без обзира на његову (Толимирову) улогу, која је утврђена по овој пресуди, то нам ипак не омогућава да пружимо одговор на легитимно питање породица жртава, које желе да сазнају ко је, заправо, наредио масовна погубљења.“

Али ми смо мислили да је после више од петнаест година суђења и истраживања то питање коначно решено, и да је одговор већ одавно познат? Или он можда није јасан само наивном француском судији Жан-Клоду Антонетију који у свом издвојеном мишљењу тврди:

„Разбацаност података везано за Сребреницу и скоро потпуна контрола коју странке имају над доказном грађом ни до данашњег дана нису дозволили, како се мени чини, да се пружи одговор на то питање које је толико важно за чланове породица жртава и за очекивања међународне заједнице.“

Антонети зато сугерише решење за које је врло мало вероватно да ће икада бити усвојено:

„Решење је према томе јасно: биће довољно ако судије поврате контролу над процесом и определе се за стицање најширег могућег контекстуалног сагледавања ситуације (prendre une image aérienne) прелазећи са аутоматског на ручно пилотирање, што је услов да би се дошло до Истине и до сазнања о томе ко је наредио погубљење хиљада жртава, и зашто. У овом тренутку, на темељу података који се налазе у списима, ја немам одговоре на та питања.“
Издвојено мишљење судије Антонетија је правна бомба, по својим дометима и последицама упоредива једино са издвојеним мишљењем судинице Нијамбе у првостепеној фази истог предмета. Ово је случај где студенти права неће проучавати пресуде које је написала опортунистичка већина, него њихово резонско одбацивање и мрвљење у парампарчад од стране професионално одговорне мањине.

Физичка судбина генерала Толимира изгледа запечаћена фриволним одлукама корумпираних псеудопрофесионалаца који су му судили. Али колико год му то значило, морални победник у поступку који се против њега водио је – он. Ниједан други хашки оптуженик на правди Бога није изазвао сличан степен стручне ускомешаности у редовима оних које је систем поставио да им суде.

Он зато може са осмехом да пође на издржавање доживотне робије, док његове судије иду у доживотну срамоту, са одличним шансама, после истека овоземаљског рока, за позивање на вечну одговорност.
[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Браво,свом снагом безобзирно на Србе, та неће Срби угрожавати
    наше штићенике наш усташки подмладак, ко је њима дао право да се буне и бране своје животе и своју земљу,ко??? Ми им нисмо то одобрили,да се зна, сваки такав чин убудуће драстично чемо кажњавати,ЕУ правдом! —-милан

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *