Година украјинског расплета

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Народ Украјине не жели рат, не жели разарање и смрт, не жели глад, а то је управо оно што им Порошенко, Јарош, Јацењук и Коломојски једино могу понудити и нудиће им све док их неко на крају не уклони

Краткотрајни, али драматични јавни сукоб украјинског председника Петра Порошенка и моћног губернатора Дњепропетровске области Игора Коломојског завршио се исто тако неочекивано као што је и почео – наизглед победом ратоборног шефа државе. Није Порошенко толерисао испаде свог тајкунског колеге Коломојског дуже од 48 часова: експресно га је сменио својим декретом и показао ко је главни у држави која се распада по шавовима. Покушај Бење, како Коломојског називају ауторитети у криминалним круговима, да загосподари и Кијевом као Дњепропетровском, шаљући стотине приватних војника наоружаних дугим цевима, усахнуо је убрзо по завршетку његовог разговора са америчким амбасадором Џефријем Пајетом. Али, друг Џефри је био добронамеран: Коломојском је, макар привремено, скинута политичка глава, али му је заузврат омогућено да несметано, као и до сада, црпи све оскудније украјинске привредне ресурсе. И у томе ће, очигледно, и надаље уживати подршку Вашингтона.

ПРИВИДНИ ПОРАЗ

А како и не би! Коломојски реално, на терену, контролише и Дњепропетровску и Одеску област, као и Запорожје. А то су све важни региони у којима је само Бењина сила до сада спречавала већинско рускојезично становништво да подигне побуну по моделу Донбаса. Ако би сада Коломојски бестрага нестао, са све својим казненим батаљонима „Ајдар“, „Донбас“ и другим, овај вакуум не би имао ко да попуни. Изузев проруских устаника, наравно. Зато је одабран модел по којем ће и Петро и Бења бити задовољни, али ће време оном првом да цури бар двоструко брже него до сада. Јер, његов највећи конкурент није нестао, већ се само још дубље повукао у мутне воде украјинске политике и бизниса, где се одувек сналазио боље од других. Одатле ће вребати сваку Порошенкову грешку.

Зато је пораз Коломојског само привидан. Нова рунда сукоба тек следи, јер ни један ни други неће одступити у борби за украјинске ресурсе. Како предвиђају експерти, обрачун Коломојског и Порошенка може се окончати само физичком ликвидацијом. Доскорашњи дњепропетровски губернатор контролише и даље све токове нафте у Украјини, преко својих људи и деоница у највећим државним енергетским компанијама, и он од тога неће одустати. Чак ни ако му то нареди Џефри Пајет. А он то неће учинити, јер је Коломојски, у спрези са најрадикалнијим националистичким елементима – за Американце важнији и од самог Порошенка. Вашингтон је заштитио његов нафтни бизнис и ексклузивну продају горива украјинској армији, а Порошенко заузврат добија лажни ореол „јаког лидера“, који ће трајати таман онолико дуго колико и његова жеља да „убија Русе“, како се недавно изразио један пензионисани амерички генерал. А све ће то посматрати са стране премијер Арсениј Јацењук, који чека своју шансу да избаци из игре и једног и другог. Или макар једног.

[restrictedarea]

ВЛАСТ БЕЗ МОНОПОЛА НАД СИЛОМ

Огласио се и ратни саборац Коломојског, лидер „Десног сектора“ Дмитриј Јарош (обојица су, иначе, на потерници руског тужилаштва). И он је исказао незадовољство Порошенком, оптуживши га да је интересе западних земаља ставио испред украјинских. Народ Украјине, тврди Јарош, постао је талац страних центара моћи, док украјинска држава и њен председник заступају туђе, а не националне интересе. „Он се плаши више нас него устаника Донбаса. Он нас не може да смисли“, каже Јарош и оптужује државни врх да покушава да укине самосталност добровољачких батаљона украјинских националиста и преведе их у састав МУП-а и армије. „Како је могуће да се тако односе према онима захваљујући којима је Порошенко дошао на власт и постао председник“, пита се.

У томе и јесте читава поента. Јарош и Коломојски од почетка играју у истом тиму, организујући батаљоне „добровољаца“ у њиховим походима на градове и села Донбаса. Управо то је сила која упорно измиче контроли и Порошенка и шефа МУП-а Арсена Авакова, лишавајући их основног атрибута државне власти – монопола над силом. Ако се зна да су ови батаљони боље опремљени, наоружани и мотивисани од регуларних украјинских јединица, онда се опет поставља питање: ко је реална власт у земљи? И да ли ће се остварити страхови кијевских функционера да ће наоружани људи са фронта закуцати на њихова врата? Док год су Порошенко и Јацењук по вољи Запада, овај сценарио је мало вероватан, али и они имају слабу тачку. Није случајно што се премијер Јацењук истиче непријатељством према Москви, јер добро зна да само тако може бити релативно безбедан. Оног тренутка када „омекша“, наћи ће се већ неки Јарош да га замени. Исто важи и за Порошенка, који је већ разумео да је танка нит америчке заштите која држи Коломојског „на ланцу“.

На крају, украјински национализам ће појести сам себе, а претходно све оне у Кијеву који му стоје на путу. Није случајно што Јарош оптужује Порошенка за издају Украјине и остваривање интереса странаца, јер зна да је то реторика којом ефикасно може мобилисати своје присталице, али и стећи симпатије осталих грађана, који све теже подносе „европске вредности“. На тај начин Јарош и Коломојски стварају сталан притисак на Порошенка. Чак и када би сви украјински лидери заједно бранили садашњи Порошенков државни курс, који води у сиромаштво, беду и рат против Русије, опет би народно незадовољство пре или касније прокључало. Јер, људи не желе рат, не желе разарање и смрт, не желе глад. А то је управо оно што им Порошенко, Јарош, Јацењук и Коломојски једино могу понудити. И нудиће им то све док их неко на крају не уклони.

ОСЛОНАЦ  РУСИЈЕ

Са друге стране, постоји школа мишљења која разматра могућност да Москва искористи садашњи раскол у украјинском врху. То би подразумевало једну од две опције. Прва је да се успоставе ближи односи са Порошенком. То је практично искључено, јер је Коломојски управо зато и напујдан – а потом у последњем тренутку заустављен – од стране Американаца како би се Порошенку сликовито показало колико зависи од њих и колико мора да слуша да му се не би догодило нешто лоше. Ту је и „пас чувар“ Јацењук, који будно мотри из близине сваки председников корак и неће оклевати да извести где треба на само мали знак Порошенкове попустљивости, а камоли „издаје“. Тако се „Краљ чоколаде“ налази у потпуном окружењу и његови потези су све, само не самостални.

Друга могућност би била нека врста договора Русије са заклетим непријатељом Коломојским. Бења је већ дуго господар једне од најпрорускијих области у Украјини, Дњепропетровске, и сигурно је да руски утицај за њега није непознат, о чему сведочи и чињеница да он увек говори на руском језику, а не на украјинском. Међутим, његово огромно богатство налази се на Западу и за њега је немогуће да га одатле извуче. Сви који су покушали тако нешто, одмах су били суочени са оптужбама за прање новца, криминал и томе слично, а њихов капитал бивао је замрзнут све до окончања „истраге“. А она може трајати годинама. Зато Коломојски, ако би и пожелео да заигра на „руску карту“, мора то чинити веома дискретно и у ограниченом обиму. То, наравно, није искључено, јер Коломојски преко јеврејског лобија може потегнути јаке везе у Москви и понудити своје услуге.

Али јасно је да Русија не може рачунати на пријатеље у украјинској власти. Њен ослонац могу бити само Доњецка и Луганска Република, као и грађани Украјине, којима је доста рата и страдања. На крају крајева, Москва може и треба да рачуна на снаге самоодбране Новорусије, које су се до сада показале као веома способна и организована војна сила. Комбинацијом економских и дипломатских притисака, са војним присуством ДНР и ЛНР на терену, Москви је на средњи рок загарантован успех у „уразумљивању“ Украјине. Одбијање Кијева чак и да преговара о моделима федерализације земље довешће на крају до тога да ће се урушити централна власт и региони ће сами доносити одлуке коме ће се царству приволети. А локални феудалци, попут Коломојског и још туцета других, неће оклевати да се приклоне „вољи народа“.

Или ће то учинити, или их неће бити. Пример некадашњег „цара из Доњецка“ Рината Ахметова, који је накратко покушао да заустави стварање ДНР, више је него поучан. Његов фудбалски клуб „Шахтјор“ већ годину дана своје мечеве не игра на велелепној арени у Доњецку, већ у престоници украјинског национализма – западноукрајинском Лавову. Лавов као судбина ускоро ће дочекати и многе друге који мисле да могу своје личне интересе бескрајно дуго стављати изнад сопственог народа. Управо ова, 2015. година, донеће расплет после којега у Украјини више ништа неће бити као пре.

[/restrictedarea]