Почетна / Друштво / Европска претња Великом Албанијом

Европска претња Великом Албанијом

Пише Никола Врзић
Европска унија а уз њу и Сједињене Америчке Државе скоро па отворено пружају подршку стварању Велике Албаније, на коју је још 2007. године упозоравао председник Русије Владимир Путин. Служи ли том циљу и бриселски дијалог Београда и Приштине?

Када је јесенас боравио у својој историјској посети Београду, премијер Албаније Еди Рама дао је интервју телевизији Б92, током којега је одбацио сваку помисао да би пројекат Велике Албаније могао да буде његов политички циљ. „Велика Албанија је застарели мит који нема везе с нама“, устврдио је недужно, и позвао да му се укаже на „макар један доказ“ за такво залагање „у мојој каријери или каријери било ког албанског политичара“. Није много прошло, а ове доказе, доказе да, изгледа, ипак машта о Великој Албанији, почео је да пружа сам Рама, на чему му се Европска унија овог уторка иначе и захвалила, и похвалила га због конструктивности у региону…

И док нам се овај процес одвија пред очима, Србија га не примећује. Забављени смо разноразним глупостима које су нам сервиране као тема о којој треба да размишљамо. А после ћемо се чудити шта нам се то догодило.

Али кренимо редом.

СВЕДОЧАНСТВА АМЕРИЧКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ Да ли је, дакле, Велика Албанија само мит, застарели израз наших ксенофобних страхова и превазиђеног подозрења према комшијама с којима смо данас заједно на европском путу, или пак реални пројекат који почиње да се остварује? Да ли заиста почиње да се остварује? Уз чију подршку? И зашто баш сада?

„Викиликс“ и тајне депеше америчке дипломатије, које су се пре неколико година неочекивано појавиле у јавности, показују да Велика Албанија, ако је и мит, није само наш мит.

Депеша 06MOSCOW12549, тако, препричава разговор који су 15. новембра 2006. водили (тадашњи) помоћник америчког државног секретара Данијел Фрид и први заменик руског шефа дипломатије Владимир Титов: „Титов је такође поставио питање Велике Албаније, тврдећи да Косовари за сада ћуте, али да ће покренути ову идеју чим добију независност. Ово ће водити дестабилизацији прилика на Балкану, што изазива бригу међу суседима Косова али и Русије.“ Фрид је на то – ово је важан моменат, који ћемо подробније анализирати ускоро – узвратио да су „САД јасно ставиле до знања Албанији да њени односи са САД зависе од албанског обуздавања иредентистичких тенденција. Тирана до сада није исказала било какве (иредентистичке тенденције)“.

Поверљива депеша 07MOSCOW475, од 5. фебруара 2007, говори о састанку који су у Сочију 23. јануара имали председник Русије Владимир Путин и тадашњи премијер Италије Романо Проди. Извори из руског Министарства спољних послова и италијанске амбасаде у Москви Американцима су открили да је „Путин рекао Продију да је озбиљно забринут због (стварања) ,Велике Албаније‘ у случају да Косово добије независност. Проди је одговорио да косовска независност не значи аутоматски интеграцију са Албанијом, и да би то могло да се избегне ако би ,надгледана‘ независност била имплементирана“. Надгледана независност Косова, иначе, окончана је још 2012. године. 10. септембра 2012.

[restrictedarea]

И 07SOFIA619, депеша такође означена као „поверљива“, од 18. маја 2007, цитира Владимира Путина, у сусрету с тадашњим бугарским премијером Сергејем Станишевим: „Независност Косова биће први корак ка стварању Велике Албаније и представљаће муслимански клин у Европи.“

О Великој Албанији се, уочи једностраног проглашења косовске независности, говорило и на другом крају Европе. Депеша 07LISBON2046, политички директор португалског Министарства спољних послова Васко Брамао Рамош „упозорио је да би независност Косова, коју не би подржале Уједињене нације, потпомогла онима који подржавају формирање ,Велике Албаније‘“. И румунски министар спољних послова Адријан Чоројану је, у разговору с већ споменутим функционером америчког Стејт департмента Данијелом Фридом (депеша 07STATE138761) „забринуто“ упозорио да „концепт Велике Албаније неће бити позитиван за регион“, на шта му је, нимало оспокојавајуће, Фрид узвратио да ће „Албанија или бити задовољена и приближити се Европи, или ће ући у експанзионистичку фазу, што је и најбољи аргумент да се Албанија уведе у НАТО, и аргумент против претварања Косова у фрустрирану државу“. Најзад, и Евангелос Венизелос, лидер грчког ПАСОК-а, поред осталог и бивши министар националне одбране Грчке, упитаће (депеша 08ATHENS536) свог америчког саговорника „Да ли америчка политика, упркос свим свечаним уверавањима да није тако, заправо води ка концепту Велике Албаније?“.

А кад смо код ових уверавања којима ни Венизелос, ни Путин, ни многи други нису поверовали, ту је и депеша 06TIRANA408. Она показује да је сумња у та уверавања заправо била сасвим оправдана. Показује да уверавања у америчко противљење Великој Албанији нису била искрена него су имала сасвим конкретну и тренутну политичку сврху: „Амбасадор (Френк) Визнер посаветовао је владу Албаније да начини додатни напор да ублажи бриге осталих држава у региону да не постоји никаква намера новог цртања граница и стварања ,Велике Албаније‘. Циљ свега овога је да се Србија привуче до позиције у којој ће моћи мирно да коегзистира са независним Косовом, и да учествује у регионалном напретку.“

ЈАВНО ПРИЗНАЊЕ НАМЕРА У сваком случају, све до ове године и албански и приштински политичари брижљиво су пазили да не изазову сумњу у намере о Великој Албанији иако су, како је то признао бивши албански премијер Сали Бериша свом саветнику, Американцу Визнеру (депеша 06TIRANA408) „сви одгајани да верују у Велику Албанију“. Ћутали су Албанци, сасвим у складу са Визнеровом препоруком, сасвим у складу и са ониме што им је рекао и Данијел Фрид.

А онда, изненада и одједном, о уједињењу Косова и Албаније почело је да се говори чак и јавно.

Најпре је, 23. марта, у Тирани одржана заједничка седница влада Албаније и Косова; ништа (превише) спорно, заједничке седнице одржавају и владе Србије и Републике Српске. Али заједничка седница влада Албаније и Косова одржана је под званичним геслом „Једна земља, један народ, један сан“ које је одабрао лично премијер Албаније Еди Рама, и можемо само да претпоставимо шта би се догодило када би се Александар Вучић или Милорад Додик усудили да заједничку седницу својих влада одрже под сличном идејом. Штавише, и када су се после те седнице обратили новинарима, Еди Рама и његов колега из Приштине Иса Мустафа обратили су им се пред географском картом на којој није било уцртане границе између Албаније и Косова.

Две недеље потом, Еди Рама и косовски шеф дипломатије Хашим Тачи, иначе дугогодишњи пријатељи и савезници, 7. априла у заједничком интервјуу телевизији „Клан Косова“, у Улцињу који је још у Црној Гори, говоре о уједињењу Албаније и Косова које ће се, рекао је Рама, догодити на један од само два начина. Уједињењем у Европској унији, или, „ако ЕУ настави да затвара врата интеграцији Косова“, онда ће „две земље бити принуђене да се уједине на класичан начин“. То је, надовезао се Тачи, „реалност која се може остварити у будућности“.

Да би прошлог петка 17. априла албански премијер Еди Рама поновио да је „уједињење Косова и Албаније неупитно“. „Рекао сам да је уједињење за нас нешто неизбежно и неупитно и догодиће се на путу ка Европи, како ја сматрам. Али, могуће је да се то догоди и на други начин, уколико се Европа не умеша у стратешке калкулације балканских држава и промену изгледа Балкана.“

Без обзира на сва накнадна појашњења да су њихове речи погрешно интерпретиране или да је само реч о уједињењу кроз ЕУ интеграције, чињеница је да сличне најаве/упозорења доскора јавно нисмо могли да чујемо. Имајући у виду и оно што је рекао Рамин претходник Сали Бериша, како су га цитирале америчке дипломате – „сви смо одгајани да верујемо у Велику Албанију“ – нема сумње ни да Велика Албанија, макар у виду уједињења Албаније и Косова, јесте, Раминим речима, њихов заједнички сан. Другим речима, ништа ново, осим што је о томе почело да се говори јавно.

Што нас заправо и доводи до суштинских питања. Зашто је о томе почело да се говори и јавно? Зашто баш сада? Имају ли у тим својим јавним наступима албански лидери и подршку са стране?

У помоћ најпре призивамо логику. Ако су, као што су показале депеше америчке дипломатије које је обелоданио „Викиликс“, они ћутали о Великој Албанији зато што су им Американци то рекли, да ли су им Американци сада рекли да о томе могу да почну да говоре и јавно?

Или су, насупрот томе, Рама и остали о Великој Албанији почели да говоре без ове подршке? Тешко, и не само зато што су брижљиво ћутали када им је тако било наложено.

Депеша 09TIRANA453 Едија Раму описала је као потенцијалног премијера – ова ће се америчка прогноза, очигледно, и остварити – који је до те мере кооперативан, то јест послушан, да је био спреман чак и да америчкој амбасади поднесе „листу потенцијалних министара ради одобрења, пре него што озваничи било чије постављење на положај“. Отуда и питање да ли би се Рама усудио да непослушност Американцима искаже око питања које је кудикамо важније од питања ко ће бити албански министар екологије или просвете.

Али гласније од свега говоре реакције Брисела и Вашингтона на Рамине најаве стварања Велике Албаније. Њих, наиме, није било, осим у виду подршке албанском премијеру. Не само да после последњег Раминог великоалбанског инцидента није уследила ни реч благе критике већ је Федерика Могерини, ЕУ шефица дипломатије, на Рамину најаву уједињења Албаније и Косова, овог уторка у Бриселу после састанка са Рамом ујединитељем, Рами пружила подршку: „Поздрављам чврсту опредељеност премијера Раме за европски пут Албаније, укључујући неопходне реформске послове. Разговарали смо и о регионалној димензији и изразила сам захвалност за континуиране напоре Албаније да буде конструктивни партнер у региону и шире.“ А истовремено су, у понедељак у Вашингтону, САД и Албанија, њихови шефови дипломатија Џон Кери и Дитмир Бушати, потписали споразум о стратешком партнерству између две земље.

Паметноме доста? Да, нема никакве сумње да се Рамина офанзива Великом Албанијом спроводи уз прећутно и не сасвим прећутно одобрење Европске уније и Сједињених Америчких Држава.

СУЗБИЈАЊЕ РУСИЈЕ Али зашто? Зашто су им Албанци толико прирасли срцу да су се и Брисел и Вашингтон упрегли да остваре њихов сан о једном народу у једној земљи? При чему је сигурно да није реч о америчкој принципијелној подршци народима да буду окупљени у сопственим државама, јер, да јесте, тај би принцип подржали и у случају Срба и уједињења Србије и Републике Српске, или Курда на пример. И зашто баш сада? А не, рецимо, пре две године.

Ствар је у томе што се у односу на пре две године геополитичка ситуација у свету променила драматично. Писали смо о томе у више наврата, па сада само укратко. Сукоб Сједињених Држава и Русије, подстакнут али не и изазван украјинском кризом већ жељом Русије (и Кине) да свет ослободи америчке хегемоније, прелио се и на ове наше просторе. Подсећамо, да би спречили ширење руског утицаја на Балкану и даље ка Европи, Американци су преко Европске комисије а и директним притиском (говорио је о њему сенатор Кристофер Марфи) већ онемогућили изградњу гасовода „Јужни ток“. Уз све остале елементе америчке балканске стратегије – која по нужди укључује и дробљење Србије, и као централне балканске земље и као осведочене руске савезнице – ту је и прегалачки рад на ојачавању највернијег америчког савезника на Балкану, а то су без сумње Албанци. О могућем стварању Велике Албаније, како смо видели, говорило се и много пре избијања актуелне светске кризе, а та криза у односима САД и Русије је великоалбанску америчку стратегију само убрзала. И отуда подршка Едију Рами, и отуда та подршка баш сада.

Узгред буди речено, има ова подршка и своје историјске корене. Велика Албанија постојала је већ, у Другом светском рату, као крваво копиле фашистичке окупације. Настала је под окриљем фашистичке Италије, а Италијанка је, ето, и Федерика Могерини. Док је деда председника Европског савета, Пољака Доналда Туска, Јозеф, био Хитлеров војник… Јесте све ово само сплет околности, али јесте и историја учитељица живота, што су знали још и стари Римљани. А Срби, као и Руси уосталом, били су на супротној страни од креатора Велике Албаније и у време Другог светског рата, а на тој су, то јест заједничкој, страни и данас, као што ће се лепо и видети 9. маја на Црвеном тргу у Москви.

Елем, баш у овом светлу – у светлу евроамеричког настојања да се преко Велике Албаније Русија истера са Балкана – треба протумачити и оно што се у Македонији, у селу Гошинце у општини Липково надомак Косова и Метохије, догодило овог уторка, када је четрдесетак наоружаних припадника ОВК заузело станицу македонске полиције. Какве то везе има с Русијом? Има, преко потенцијалног гасовода „Турски ток“, алтернативе покојном „Јужном току“. Пре две недеље, 7. априла, министри спољних послова Турске, Грчке, Македоније, Србије и Мађарске договорили су се – на свом првом састанку у том формату – да формирају експертску групу која ће израдити студију изводљивости овог руског гасовода. Македонија је у овом низу, очигледно, најслабија и најрањивија тачка, и оно што се у уторак догодило у селу Гошинце било је упозорење Македонији на оно што ће јој се догодити ако у пројекту буде покушала да остане. Уосталом, да ли заиста ико може да поверује да је групи од 40 наоружаних мушкараца успело да са Косова пређе у Македонију, и да се назад на Косово врати, а да то не примети Кфор, то јест НАТО, то јест Американци? И није ли чудно забрињавајуће што још нико од ЕУ или САД званичника није реаговао и осудио овај оружани, терористички упад на македонску територију?

Актуелна евроатлантска подршка стварању Велике Албаније – која је мит само ако ћемо Едију Рами да поверујемо пре него Владимиру Путину, „Викиликсу“ и сопственој способности логичког расуђивања – баца ново светло и на бриселски дијалог Београда и Приштине. Овај дијалог, наиме, могао би да послужи и стварању Велике Албаније. Како? Заправо, сасвим једноставно. Коначни циљ овог дијалога је, као што смо више пута писали, узајамно признање Србије и Косова; о томе, уосталом, сведочи и „Викиликсова“, то јест америчка депеша 10BRUSSELS85: „Морамо јасно да ставимо до знања Србији да неће моћи да уђе у ЕУ без признавања Косова. Велика Британија је указала да је од кључне важности да се то угради као услов у раној фази процеса уласка у ЕУ. (…) Француска је рекла да је међусобно признање циљ, и да треба да посаветујемо владу Косова да у преговоре уђе схватајући да је то циљ.“ А и Дорис Пак, немачка посланица Европског парламента, казала је ове среде да Србија „мора да промени свој Устав да би признала Косово“, што је иначе услов који је уграђен и у наш Преговарачки оквир за преговоре о евентуалном уласку у ЕУ. А наше признање независности Косова, Косову би отворило и пут ка уласку у Уједињене нације. И тада би уједињење Косова и Албаније у Велику Албанију било сасвим у складу са међународним правом, против којега нико не би имао права да се побуни… И зато, док још није прекасно, кључно је питање, кад смо већ код права, имамо ли ми права да дозволимо да се обистини сан Едија Раме и свих његових инспиратора. Имамо ли права да не приметимо процес који нам се одвија пред очима, погледа замагљеног ЕУ интеграцијама које ионако не воде никуда?

[/restrictedarea]

Тачијева пресуда

Хашим Тачи ипак није дошао у Београд. Позиву невладине организације Омладински одбор за образовање (ООзО) испречила се одлука Србије да поштује пресуду својих правосудних органа.

Као што је познато, ова НВО, досад углавном непозната широј јавности, покушала је да Тачија практично прокријумчари у Београд, на Конференцију европске интеграције Западног Балкана: Заједно можемо боље, заказаној за петак 24. април.

НВО ООзО је ову конференцију организовала у сарадњи са амбасадом Велике Британије у Београду. Међу „донаторима, спонзорима и пријатељима“ ООзО-а на сајту ове организације (ова страница је у међувремену избрисана) наведени су и амбасада САД у Београду, амерички Стејт департмент, Европска комисија… а да се негде међу њима заиста и налазе прави инспиратори позивнице упућене Тачију потврдила је и реакција Европске уније. Портпаролка Маја Коцијанчић, наиме, казала је да је „током дијалога о нормализацији договорена процедура узајамних посета српских и косовских званичника“, и, што је заправо кључно, да „у ЕУ очекују да се та процедура поштује и у овом конкретном случају“.

Званични Београд је на ово очекивање ЕУ одговорио да ће Тачи бити ухапшен ако дође у Србију. Речима премијера Александра Вучића: „Пресуду Тачију нисмо укинули, па пошто није укинута, Србија ће се тако и понашати, у складу са законом.“

Овом образложењу није се имало шта замерити, те се недуго потом ударило по њеном основу, по пресуди од 10 година затвора коју је због терористичког деловања у име народа а против Хашима Тачија 11. јула 1997. године донео Окружни суд у Приштини. Улрике Луначек, посланица Европског парламента, у Приштини је наиме ових дана изјавила: „Власти у Београду треба да пониште налог за хапшење министра спољних послова Косова који датира из времена Милошевића.“ А да размишљање Луначекове о укидању пресуде Тачију (уз тај генијални аргумент да пресуда датира „из времена Милошевића“, што би ваљда требало да значи да треба да укинемо све пресуде из тог времена) није усамљено, посведочио је и Душан Јањић из Форума за етничке односе, рекавши да „сада правосуђе мора да види шта да ради са овим случајем. Ревизија поступка је нешто што јесте непријатно за Србију, а може да се поступи као у Блеровом случају“.

У сваком случају, иако овај покушај довођења Хашима Тачија у Београд на мала врата није успео, врло је вероватно да ће таквих покушаја бити још. И Србија ће поново добити прилику да покаже да ли је правна држава, или пак колонија Европске уније у којој закони и судске пресуде важе само док ЕУ не каже супротно.

2 коментара

  1. Велико је питање дали је ова влада СЛОБОДНА СПОСОБНА да каже Западним Амбасадорума господо висте гости и као гости понашајтесе. У супротном Србија је под окупацијом и време је борби против ОКУПАТОРА. Друге нам нема УСЕ И СВОЈЕ КЉУСЕ па шта
    Бог да.

    Thumb up 0 Thumb down 0

  2. Dobro i zlo su često bliske komšije; naše strasti ih mešaju: ko će nas naučiti? mi sami, kada smo smireni.Mozak je jedan,on dolazi od Boga; dogme su različite,one dolaze od nas.Sve što izvesni tlačitelji duše žele, to je da ljudikoje oni podučavaju steknu lažne predstave.Imperativ EU I Amerike je da veruju i podržavaju sve što samo njima ide na korist i blaćenju Srpskog naroda do beskrajnih granica.Zašto Srpska politička elita slepo veruje tlačiteljima i uzurpatorima naše teritorije.Prosta i najočiglednija zamena teza je da su uzurpatori u pravu, a mi uzrok svi nedaća koje su nas snašle.Kada ćemo u skorijoj budućnosti imati političare koji će poštovati svoj narod i suprotstaviti se svim silama da nas ne tretiraju kao koloniju.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *