Далеко је Холандија

Пише Др Ненад Поповић
Уколико се хитно не преокрену овдашњи негативни трендови, Србија ће, ма колико то сада звучало нереално, много пре достићи Холандију у фудбалу него у производњи хране

Србија има капацитет да у извозу пољопривредно-прехрамбених производа превазиђе Холандију! Ова тврдња, колико год у овом тренутку нереално звучала, има самосвојну и несумњиву „специфичну тежину“. То није изјавио ниједан од српских министара пољопривреде, који су се од 2000. најчешће ротирали, што се може тумачити и као доказ да је за државу аграр увек био „девета рупа на свирали“ и да се тај ресор најчешће користио као монета за поткусуривање приликом склапања коалиционих споразума. Није то ни уобичајена крилатица свих страначких лидера у јеку предизборне кампање. Такво уверење пре више од три године изнео је тадашњи заменик шефа делегације Европске уније у Србији Адријано Мартинс.

А где је српска пољопривреда три године после тога? На истом месту где је и била. Препуштена на милост и немилост много снажнијој конкуренцији из иностранства и у тешком финансијском стању, које домаћи произвођачи, без много веће подршке, најпре државе, а потом и банака‒кредитора, сами не могу битније да побољшају.

Зато ће Србија, ма колико то сада звучало нереално, много пре достићи Холандију у фудбалу него у производњи хране. Холандија годишње извезе пољопривредних производа за 76 милијарди евра, док српски извоз тих производа никада није премашио 2,1 милијарду евра. Да би, дакле, наш извоз аграрних производа достигао 10 одсто холандског, морао би да се увећа 3,5 пута!

ПРЕОКРЕНУТИ НЕГАТИВНЕ ТРЕНДОВЕ Ни поређење са другим земљама не иде нам много у прилог. Од 2005. до 2009. извоз пољопривредних производа Србије био је само 301,6 долара по хектару, Хрватске три пута већи, 992,7 долара, а старих чланица ЕУ 6.000 долара по хектару! Саме те бројке и податак да немачки пољопривредник у просеку храни 152, а српски тек 18 становника, показују колики је неискоришћени потенцијал и колико има простора да се повећа ниска продуктивност домаће пољопривреде. Но, услов за то је да се хитно преокрену негативни трендови. У последњих пет година број свиња смањен је за 450.000, говеда за 140.000, музних крава за 110.000, а млека се произведе 116 милиона литара мање. Пре неколико дана немачка компанија „Тенис“ је саопштила да планира у Србији да производи три милиона товних свиња. Пре годину дана на свим фармама у Србији било је само 144.000 свиња више!

[restrictedarea]

Но, и овакав какав је, наш аграр сваке године обезбеђује нето прилив већи од милијарду евра, јер се за толико више хране извезе него што се увезе. С друге стране, скоро све друге привредне гране у робној размени са иностранством бележе дефицит. Сама та чињеница требало би да буде довољна да и држава својим мерама аграрне политике допринесе повећању пољопривредне производње, а последично и расту извоза и бруто домаћег производа (БДП) и да тако убрза излазак из рецесије. То је посебно значајно, јер је три од последњих шест година Србија бележила пад БДП-а. Да зло буде веће, процене Светске банке су да ће Србија ове године бити једина земља у региону са падом БДП-а. А тај негативни тренд најлакше би се могао прекинути управо стимулативним мерама аграрне политике.

Јасно је да влада Србије, која последњих месеци сву пажњу усмерава на фискалну консолидацију, са циљем да до 2017. заустави даљи раст јавног дуга, који је већ достигао 24,2 милијарде евра, нема новца за расипање. Тим пре, оно мало расположивих средстава не би требало трошити за субвенционисање богатих страних инвеститора, већ га усмерити тамо где он може најбрже дати највеће ефекте. А то је пољопривреда, за чијим производима постоји тражња и на европском, а посебно на руском тржишту.

Сам аграрни буџет, који је до 2006. био пет-шест одсто, а последњих година је мањи од четири одсто укупног буџета, није довољан да се обезбеде субвенције и за куповину нових сорти и хибрида, система за наводњавање, нове механизације, минералних ђубрива и хемијских заштитних средстава… С друге стране, било би нереално од државе очекивати и тражити да се у јеку мера штедње додатни новац издваја за аграр. Уместо тога, постојећи новац требало би ефикасније искористити.

Он би, на пример, могао да послужи за субвенционисање дела камата за динарске кредите са фиксном каматном стопом, са дужим роком отплате уз одређени период мировања обавеза (грејс период). На тај начин би произвођачи могли терет отплате кредита распоредити на више година, а не као сада, по правилу на највише годину дана. Самим тим им месечне рате не би представљале неподношљив терет.

ЗАВИСИ ИСКЉУЧИВО ОД НАС Применом оваквог модела сви би били у плусу. Држава би са истом количином новца финансијски подржала већи број произвођача. Банке би поново почеле да одобравају кредите, а паори би дошли до преко потребног новца за финансирање ратарске и сточарске производње. Наравно, циљ свега није само да се обезбеде јефтинији кредити, већ да они буду само полуга да се разним иновацијама повећа конкурентност и обезбеди одрживост производње, а то подразумева повећање приноса и смањивање цене по јединици производа. У супротном, све ће бити узалуд, а највећи терет свалиће се на плећа 95 одсто малих произвођача.

Друга могућност је да се средства аграрног буџета искористе као нека врста гарантног фонда, из којега би се банкама јемчило за кредите одобрене пољопривредним произвођачима. У банкарском сектору Србије тренутно је кључни проблем висок удео ненаплативих, ризичних кредита и зато су банке веома опрезне и сада траже много веће гаранције да ће им нове позајмице уредно бити враћене. С обзиром да се јемство државе још не доводи у питање, формирање оваквог гарантног фонда би омогућило банкама да више новца усмере у аграр. Други позитиван ефекат оваквог модела подршке је да би се значајно смањио ризик за банке, па би се могло очекивати да ће и каматне стопе на те позајмице бити ниже него што су сада.

Без једног од оваквих модела подршке, тешко је очекивати од банака да ће одобравати дугорочне, инвестиционе кредите пољопривредним произвођачима. А скупи, краткорочни кредити, какви се углавном сада нуде, само су корак ближе финансијском колапсу и банкроту српских произвођача.

Аграр заслужује већу подршку и због тога што је то једина производња која има сигуран пласман, с обзиром на процене да ће до 2050. број становника, а самим тим и потенцијалних купаца наше хране порасти за две милијарде.

Хоће ли Србија искористити ту шансу, не зависи ни од кога са стране, већ искључиво од нас. Зато не би смели да и ту прилику прокоцкамо. А поготово не би било добро да олако омогућимо странцима да од 2017. купују наше оранице. Све друго се може произвести. Осим обрадивог земљишта. Мада ни саме површине не значе ништа. Уосталом, Србија има 2,2 пута више обрадивих површина од Холандије (4,2 према 1,9 милиона хектара) а наш извоз пољопривредних производа је 35 пута мањи од холандског. Ако је већ тако, зашто не узмемо рецепт од „лала“. Из Холандије, не из Војводине.

[/restrictedarea]

Аутор је председник

Српске народне партије

11 коментара

  1. Човеку се смучи кад погледа ове жалосне податке и схвати да у Србији једноставно нема будућности. За све овако катастрофалне податке криви су искључиво политичари који су одлучивали. Требало би се вратити 15 година уназад и све оне који су одлучивали казнити у укупном износу процењене изгубљене добити. Толико су стрпали у своје џепове. А већ од данас променити политику и нарочито однос према пољопривреди.

  2. Da neko zaista vodi racuna o poljoprivredi, mi bi odavno makar taj sektor ekonomije uredili. Ali, nema domaćinske brige o zemlji. Niti odgovornosti za ono sto se uništi.

  3. Pa mi imamo toliko plodnog zemljista, da mozemo da hranimo pola Evrope i umesto da tu vidimo svoju sansu, mi poljoprivredu jos gusimo i ne damo joj da napredjuje.Subvencije za proizvodjace su neminovne, oni se moraju podrzati jer je to zalog za buducnost! nadam se da ce jednom neki politicar koji dodje na vlast da o tome vodi racuna i prepozna potencijal Srbije na tom polju!

  4. Sa Strategijom poljoprivrednog razvoja koja je primenjljiva u praksi mozemo postati balkanska Holandija, ali za 50 godina ako sad krenemo da podsticemo poljoprivredni razvoj zemlje.

  5. E to je nama naj veci problem treba sto pre da krenemo da radimo na nasoj privredi. Imamo i resurse i ljude samo nam treba neko ko ce sve to da pogura.

  6. Nama je poljoprivreda puna potencijala, takav nevidjeni neiskorisceni resurs. Ne iznenadjuje me ovo poredjenje s Holandijom, ali ono upravo govori koliko se ovom zemljom lose upravlja.

  7. Stice se utisak da neko namerno nece da ucini nista da se stvari pokrenu. Skandal je kako se ova drzava vodi!

  8. Ja i dalje stojim iza toga da je najveci potencijal Srbije oduvek bio poljoprivreda. Ne kazem da ostale grane privrede ne treba koristiti, ali bi poljoprivredu treba forsirati u svakom slucaju i kad god se moze. Svaka zemlja treba da se fokusira na ono sto joj najbolje lezi, a name je to nesumnjivo poljoprivreda!

  9. Neka srpska vlast sidje u srpsko selo i ćuće bolje savete od svih ovih što šire šta već šire po ministarstvu poljoprivrede.

  10. Ali je još dalje srpsko selo. Ko je još pitao seljaka šta mu treba, šta ga tišti? Onaj ko napravi zdrav dogovor sa srpskim seljakom, ozdraviće i srpsku državu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *