Почетна / Друштво / БРАНА ЦРНЧЕВИЋ /1933–2011/ Криза, а ми шворц

БРАНА ЦРНЧЕВИЋ /1933–2011/ Криза, а ми шворц

ПОВОДОМ ЧЕТВРТЕ ГОДИШЊИЦЕ СМРТИ

Пише Проф. др Оливер Антић
Андрићевски речено, Црнчевић је најчешће своје незадовољство стварношћу сликао црним бојама (и презиме је знамење) али не да би порекао стварност… Све што је написао поседује ванвременску актуелност, шарм који плени и оплемењује, чак и зачуђујућу оштрину коју песак времена не отупљује, већ наново оштри

Пре четири године, 14. априла, напустио нас је наш највећи афористичар, аутор који се у свакој књижевној форми доказао као један од највећих, било као песник, писац за децу, драмски или романописац, било као колумниста, приповедач, или велемајстор кратке приче – Брана Црнчевић. Многи га памте и као искреног родољуба, непоколебљивог хуманисту, а наша политичка сцена и по томе што је свој огромни интелектуални капацитет уградио у оснивање Српске напредне странке.

Када су стари Римљани желели да неком искажу велику почаст, али и да истакну блискост, уз његово име би додали noster, наш. Наш Брана је годину дана пре свог одласка, у књизи Шта има, дао једној краткој причи наслов „Криза, а ми шворц“.  У тој причи нас подучава да ако сви око нас полуде, а ми се правимо паметним, онда смо стварно глупи. Треба, ради преживљавања, да се прилагођавамо, што је и основна политичка мудрост, али, како истиче, не и по цену да будемо подлаци. „Кад те енглески амбасадор зове на чај, не прави се да си Енглез, он зна да ниси. Не доказуј Американцу да си Американац, Французу да си Француз, Немцу да си Немац, Европи да си Европљанин. Шта ћеш им такав? Ако се одричеш својих, како и зашто да ти верују? Уосталом, имај на уму и то да ‚што смо ближе Европи, она је све даље‘.“ Међутим, Брана је био у Европи одувек, па и 1999. године, али не у оном друштву које је нас и њега засипало бомбама, већ у највишем, правом европском друштву. Те несрећне године је, наиме, у Немачкој изашла књига Фридмана Шпикера Афоризми у светској књижевности (Aphorismen der Weltliteratur) у којој је наш Брана (и нико други) са својих десет афоризама, у друштву са Френсисом Беконом, Рошфукоом и Паскалом, са Џонатаном Свифтом, са Гетеом, Новалисом, Шопенхауером, Леопардијем, Ешенбахом, са  Семјуелом Батлером, Марком Твеном, Ничеом и Оскаром Вајлдом, Бернардом Шоом, Полом Валеријем, Кафком, Канетијем, Петером Хандкеом. Sapienti sat, рече поодавно комедиограф Теренције Афер, али проблем је у првој речи.

[restrictedarea]

Писао је наш Брана како је гледао неког ТВ герилца који је навалио на сумњиву прошлост, мрцвари је, убија по ко зна који пут. Игра на будућност, спреман је да и њу, ако буде никаква, убије. Живимо, ето, између прошлости и будућности, уплашени да ће оно што није уништила прошлост докрајчити будућност. Овакво размишљање може да одведе у мрзовољу, али тада, како рече, има решења: ту су „Велики брат“ и „Фарма“, гласај ко остаје, ко пак одлази, буди члан гласачког тела од кога нешто зависи.

Био је фасциниран Титовим дневником. Тражио је дубљи смисао у плитким белешкама. Наш цитира Њега (онога што личну заменицу ја пише великим словом, тек да покаже ко је ко): Пошто немам могућности да идем често у лов, то се задовољавам са тиме да понекад устријелим у башти по којег гаврана или свраку, јер их сматрам врло штетне и досадне птице. Данас сам убио рано у јутро 2 комада што је чинило велико задовољство мојем поинтеру (псу) Трефу. Тигар (други пас) гледа са гађењем и зачуђен је кад Треф узме и носи те вране. Наш Брана тумачи њиховог Тита истичући да Тито својим читаоцима оставља шифровану и јасну поруку: пси рата и пси мира не крију међусобно гађење, због тога их ваља одменити пудлицама. Свако друго тумачење овако умне дневничке белешке је већ на први поглед бесмислено (можда и на други поглед!) али на трећи поглед

 

НИЈЕ СЕ БОЈАО Писао је наш Брана и у време зенита Брозове страховладе: Тело сваког тиранина потопљено у народ истискује онолико народа колико је тиранин тежак; Завидим псу, он не зна на кога лаје; Зашто само цркву, требало је и ђавола одвојити од државе! Књига Говори као што ћут…иш му је забрањена, а аутора су вребали и касније, другим (у ствари, првим) поводом га ухапсили и послали на двомесечну робију. Није се ни тада плашио, ипак је, по сопственом признању, имао ноћне море: Скидају јорган са мене, буде ме, захтевају да откријем где држим своје мишљење, бију га и констатују да је боље да изударамо стотину невиних него да један кривац остане без батина. У ствари, није се бојао ни претњи, ни батина, нити затвора, јер је био борац. Плашио се само бесмислености борбе. Некада, не тако давно, под краљем, царем и председником Брозом, могао си бити крив за оно што мислиш, говориш и пишеш, то те је могло уништити или прославити. Бирај, бори се или прилагођавај. Демократура је свугде у свету, а у Србији посебно, увела нову врсту тероризма, договорено прећуткивање! Борба је бесмислена, предај се без борбе.

Писао је наш Брана не само колумне већ и скице за колумне: Чанак се труди да буде духовит. Он каже: ако је Нови Сад седиште, Војводина је биоскоп. Требало би да му Борис, или неко други, каже: Ако је Нови Сад престоница Војводине, Србија је циркус. Знао је да његова скица може да постане колумна било када, чак и после његове смрти.

Имао је једноставно решење и за тзв. невладине организације: Невладинке пуцају ћорцима, али у главу… Требало би им укинути паре за ћорке. А кад им нестане ћорака, невладинке ће се саме од себе укинути.

Писао је наш Брана, Тешко је бити Србин, али касно и пола века касније наставио, На Градини, на најкраћем пушкомету хрватских бојовника, на пустопољини, у правцу страшног Јасеновца, као два врана гаврана крилима, махали су кадионицама митрополит Амфилохије и владика Атанасије. Били су ту само они, мртви Срби, и Бог. Гледајући ту страшну слику коју Београд неће видети, зато што је, како је писао, телевизор центар српске бестидности… јер је лакше прослављати давне победе него видети недавни пораз, и смрт, могао сам и да заплачем и да повраћам. Учинио сам то истовремено. Пробајте то и ви, Срби, где вас још има.

Описујући најтоплијим речима своја сећања на нашег патријарха Павла, наш Брана писаше: Одавно нас ђаво мучи својим науком да су нам две Србије писане, и да они који се одрекну једне Србије неће погрешити. Упркос свему, Свети никога није проклео, а имао је кога.  Нико није остао без Његовог опроштаја, чак ни они који опроштај нису заслужили. Он је био наш штит. Бог је био с Њим, а Он је био с нама. Док гледам народ православни који прилази Његовој руци, хвата ме туга и мучи јеретичка помисао, нека би Бог дао да грешан, грешим, питајући себе и вас: да ли се то ми опраштамо са Светејшим или једни с другима, и Србијом? Није могао да издржи више од две године а да не чује још коју мудрост и размени још коју мисао са Светејшим Павлом.

У недељнику НИН, од 21. априла 2011, а у рубрици „Афоризми“, коју је уређивао Александар Баљак, објављено је десетак Браниних умотворина, нпр. Ми имамо најсавршеније иностранство на свету, Паметан вођа увек опрашта народу све своје грешке, Сви смо ми деца дезертера из 1389. године. То је уједно био и дефинитивни крај ове рубрике. Брана није био миљеник тадашње власти ни док је био жив, али је, у свом стилу, успео да живи под њима још седам дана после смрти.

Наш је Брана био нападан, вређан и клеветан, јер сваки Моцарт мора да има свог Салијерија; модерна времена су само донела квантитативну предност овом потоњем. Никако да схватимо мудрога Џубрана и ону његову: Слаба нација слаби своје јаке људе, а јача слабе људе моћне нације. Ми који смо Брану познавали знамо да је живео скромно иако је писао раскошно. Могао бих да живим и боље, али ме је срамота. Чуо сам да ће сутра бити боље, а ја баш сутра нећу бити овде. Вајкао се Брана: Да сам слеп живео бих у свом мраку, овако ко зна у чијем мраку живим. Можда је због тога пожурио да склопи очи.

Андрићевски речено, Црнчевић је најчешће своје незадовољство стварношћу сликао црним бојама (и презиме је знамење) али не да би порекао стварност. Напротив, он је тако заузимао став према њој и на тај начин говорио да жели да буде другачија, подстичући у људима мисао да би је требало мењати. Све што је написао поседује неку ванвременску актуелност и шарм који плени и оплемењује, чак неку зачуђујућу оштрину коју песак времена не отупљује, већ наново оштри. Нека ми буде допуштено да будем и помало субјективан, јер ми је дружење са њим чинило немерљиво задовољство. Када је сазнао да сам још као основац читао његову забрањену књигу, на тој књизи ми је написао посвету: „Оливеру, за раније показану свест, Пријатељ Брана Црнчевић“.

Гледа нас наш Брана и зато не заборавимо, нарочито када је криза и када смо шворц, ону његову: Прилагођавај се, али не буди подлац!

Аутор је саветник председника

             Републике Србије

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *