Почетна / Култура / Вуков нож у леђа – Вук Драшковић, Исусови мемоари, „Лагуна“, 2015.

Вуков нож у леђа – Вук Драшковић, Исусови мемоари, „Лагуна“, 2015.

Пише Никола Маринковић

Немогући историјски конструкт прати и немогуће приповедање. Вук Драшковић није лош приповедач, али није ни модернистичког типа, што подразумева да не би требало да пише на начин на који не уме, ако уопште жели да напише успешан роман а не неки хибридни жанр, на граници политичке публицистике

С времена на време, Вук Драшковић се врати ономе у чему је објективно најуспешнији – писању романа. Ова периодична враћања писању увек прате промене идеологије аутора, па је интересантно анализирати како се некадашњи „краљ тргова“ прилагођава различитим временима, покушавајући да оствари синтезу која би га одржала у политичком животу.

У том смислу, нови роман аутора Ножа није изузетак. Наслов сугерише одређено позивање на библијски подтекст и аутор то покушава да спроведе, што преко композиције (роман има симболичких дванаест поглавља), што преко христолике фигуре главног јунака – фоторепортера Вељка Вујовића званог Ћопави Исус. Наравно, ту је и неизбежни билијски цитат на почетку из Књиге Прорoка Јеремије. Но, да ли је то уметнички успешно?

ЦРНО-БЕЛА ПОДЕЛА Радња романа смештена је у грађански рат деведесетих година, али суштински почиње 9. марта 1991. године – митологизованим демонстрацијама против Слободана Милошевића, у роману преименованог у Марка Лазића. Већ на почетку, у мешавини експресивне фокализације и тока свести, догађаји са протеста преламају се кроз историјско-митску оптику јунака (на први поглед без уплива Драшковићеве идеологије), па тако полицајци постају Турци на које је прст уперио кнез Михаило, док нападају демонстранте-устанике који хоће мир, све певајући четничке песме. Јунак затим завршава у болници, да би се, после кратке посете студентским протестима на Теразијама, радња наставила у редакцији часописа Српско слово (односно, Српска реч, за оне који се сећају тадашње улоге гласила СПО).

Овако обликован заплет нечега што пледира да буде антиратни роман врло је проблематичан и недоречен (као и много тога у роману, што ће се касније видети). Црно-бела подела на добре и лоше сасвим одудара од намере аутора да буде „ни на чијој страни у националном и идеолошком смислу“, како у поговору пише рецензент. У филозофском смислу, рат као апсолутно зло подразумева да у њему нема само добре и само лоше стране, а са историјске тачке гледишта Вуково миротворство све је само не уверљиво.

[restrictedarea]

Немогући историјски конструкт прати и немогуће приповедање. Вук Драшковић није лош приповедач, али није ни модернистичког типа, што подразумева да не би требало да пише на начин на који не уме, ако уопште жели да напише успешан роман а не неки хибридни жанр, на граници политичке публицистике. Јер, сем Слободана Милошевића и Вука Драшковића (скромно преобликованог у „рок звезду“, „брадоњу“, „Максима“, а често се користи и само лична заменица набијена патетизмом – он), у описима ратишта у Хрватској појављују се и генерал Ратко Младић, преименован у Чавку, поједини великодостојници СПЦ, здружени у изразито негативни лик владике Блебетала, као и командант Српске гарде Гишка, овај пут као Војин Глишић. Већ у овој епизоди јасно је ко је на црној страни у „антиратном“ роману: држава, односно Служба државне безбедности, СПЦ, Ратко Младић, ЈНА и усташе; а добри су Гишка, Српско слово, главни јунак и он.

Кључна су, међутим, поглавља која тематизују рат у Босни и Херцеговини. У историјском роману у којем су све институције на које је српски народ могао да се ослони – извори зла, логично је да Срби започињу рат против муслимана. (Управо због тога је ова књига рекламирана као „Роман који наставља тамо где је стао култни роман Нож!“) Усвојивши овај политички стереотип другосрбијанаца, роман и сам постаје стереотипан. Ратна страдања муслимана свој одјек имају у постепеном градирању све веће одбојности главног јунака према народу којем припада, од којег он бежи у потпуну етнолошку идилу родне планине, где се од читаоца очекује да поверује да су 1992. године пастири и даље носили плетене вунене торбе са кићанком, а старци и жене живеле сто и више година, лечећи се травама и медом. У таквој ситуацији, јунак-фоторепортер постаје јунак-писац, па се тако уводи недоречени мотив пронађеног и приређеног рукописа, поетички потпуно сувишан у драшковићевском епском приповедању.

ЛАКРДИЈА И ТРАГЕДИЈА Исусова смрт врхунац је памфлетизације. Аутору као да није било довољно што је на врло баналан начин увео у роман политичке и војне актере с почетка деведесетих, него Ћопавог Исуса у смрт воде, нико други до – Црвене беретке. Баналност и неуспелост овог поступка, међутим, није у самом увођењу ликова који припадају непосредној историји, већ у чињеници да овај поступак више припада сатири или лакрдији, а не епском приповедању са елементима трагичног. Штета је што чисто епски потенцијал, обогаћен динамичним стилом, није реализован, већ је ограничен неуспелом употребом модернистичких техника, али ово одсуство кохеренције указује на другачије, неуметничке побуде.

У жељи да асоцира и, вероватно, постигне пропагандни успех, Вук Драшковић је све пренагласио, па из те намере потиче и патетична етноидила планине Тавор и невешто прикривени ликови политичара, црквених и војних лица. Пренаглашеност, карактерише и потенцијални библијски подтекст, који би био знатно успелији да је мање очигледан. Како објективно не влада софистицираним приповедачким техникама, Вуково уметање технике приређеног рукописа потпуни је промашај. Сам наслов романа, Исусови мемоари, стога нема везе са смислом, већ са сврхом текста. У чему је она?

Уметнички недоречен, идеолошки потпуно опредељен на страни заговорника „српске кривице“, роман Исусови мемоари припада корпусу текстова који имају циљ да учествују у зацртаној промени свести српског народа, преко опробане комбинације трикова из тривијалне књижевности и другосрбијанске идеологије. Када би ова идеолошка тмина нестала, можда би српска књижевност и добила аутентичан антиратни роман. До тада нам остаје само да изобличујемо дела која злоупотребљавају овај повлашћени жанр.

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. Vuk drašković ne može promeniti ćud već samo dlaku. Lajavko samo na nesreći srpskog naroda gradi svoj nazovi spisateljski rejting. To stvorenje koje se baškari u Košutnjaku u kući koju je dobio kao zaslugu za prvoborački staž i ubistvo srbije i ljubljenjem dupeta američkim predsednicima. Čovek je zlo koje se hrani krvlju Srba. Pošto on i njegova žena nisu srbi i nikada ne meće ni biti. Žalosni je što smo tim ljudima pružili gostoprimstvo. draškovići Lešinari.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *