Почетна / БРОЈ 360 / Вуков нож у леђа – Вук Драшковић, Исусови мемоари, „Лагуна“, 2015.

Вуков нож у леђа – Вук Драшковић, Исусови мемоари, „Лагуна“, 2015.

Пише Никола Маринковић

Немогући историјски конструкт прати и немогуће приповедање. Вук Драшковић није лош приповедач, али није ни модернистичког типа, што подразумева да не би требало да пише на начин на који не уме, ако уопште жели да напише успешан роман а не неки хибридни жанр, на граници политичке публицистике

С времена на време, Вук Драшковић се врати ономе у чему је објективно најуспешнији – писању романа. Ова периодична враћања писању увек прате промене идеологије аутора, па је интересантно анализирати како се некадашњи „краљ тргова“ прилагођава различитим временима, покушавајући да оствари синтезу која би га одржала у политичком животу.

У том смислу, нови роман аутора Ножа није изузетак. Наслов сугерише одређено позивање на библијски подтекст и аутор то покушава да спроведе, што преко композиције (роман има симболичких дванаест поглавља), што преко христолике фигуре главног јунака – фоторепортера Вељка Вујовића званог Ћопави Исус. Наравно, ту је и неизбежни билијски цитат на почетку из Књиге Прорoка Јеремије. Но, да ли је то уметнички успешно?

ЦРНО-БЕЛА ПОДЕЛА Радња романа смештена је у грађански рат деведесетих година, али суштински почиње 9. марта 1991. године – митологизованим демонстрацијама против Слободана Милошевића, у роману преименованог у Марка Лазића. Већ на почетку, у мешавини експресивне фокализације и тока свести, догађаји са протеста преламају се кроз историјско-митску оптику јунака (на први поглед без уплива Драшковићеве идеологије), па тако полицајци постају Турци на које је прст уперио кнез Михаило, док нападају демонстранте-устанике који хоће мир, све певајући четничке песме. Јунак затим завршава у болници, да би се, после кратке посете студентским протестима на Теразијама, радња наставила у редакцији часописа Српско слово (односно, Српска реч, за оне који се сећају тадашње улоге гласила СПО).

Овако обликован заплет нечега што пледира да буде антиратни роман врло је проблематичан и недоречен (као и много тога у роману, што ће се касније видети). Црно-бела подела на добре и лоше сасвим одудара од намере аутора да буде „ни на чијој страни у националном и идеолошком смислу“, како у поговору пише рецензент. У филозофском смислу, рат као апсолутно зло подразумева да у њему нема само добре и само лоше стране, а са историјске тачке гледишта Вуково миротворство све је само не уверљиво.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

 

Један коментар

  1. Vuk drašković ne može promeniti ćud već samo dlaku. Lajavko samo na nesreći srpskog naroda gradi svoj nazovi spisateljski rejting. To stvorenje koje se baškari u Košutnjaku u kući koju je dobio kao zaslugu za prvoborački staž i ubistvo srbije i ljubljenjem dupeta američkim predsednicima. Čovek je zlo koje se hrani krvlju Srba. Pošto on i njegova žena nisu srbi i nikada ne meće ni biti. Žalosni je što smo tim ljudima pružili gostoprimstvo. draškovići Lešinari.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *