Почетна / Друштво / Украјина раздора

Украјина раздора

Пише Никола Врзић
Организовани да раздвоје Русију и Европску унију и тиме очувају америчку хегемонију над Евроазијом, украјински Мајдан и сва крв која је из њега проистекла почињу да стварају све већу пукотину у европско -америчком, трансатлантском савезништву. Хоће ли се Европска унија еманциповати од америчког утицаја, или ће остати под НАТО окупацијом  на коју се, уосталом, и обавезала Лисабонским уговором?

Дан пошто је, првог дана 2015. године, Евроазијска економска унија почела да функционише, усред ратова санкцијама и све жешћим претњама због украјинске кризе која је читав свет увела у репризу Хладног рата између руског и евроатлантског света, амбасадор Русије при ЕУ Владимир Чижов изненадио је и европску и светску јавност. Позвао је, као да је због стварања Евроазијске уније био опијен превеликим оптимизмом па је заборавио на узајамне санкције, претње и оптужбе, Европску унију да одбаци економско савезништво са Сједињеним Америчким Државама, и да се окрене Русији: „Мислим да нам здрав разум налаже да истражимо могућност стварања заједничког економског простора у региону Евроазије… Могуће је замислити зону слободне трговине која би обухватила све заинтересоване стране у Евроазији… Да ли заиста мислите да је мудро трошити толико политичке енергије на стварање зоне слободне трговине са САД, када имате много природније партнере на својој страни, ближе кући?“

Идеја успостављања заједничког евроазијског економског простора, иначе, није нова. Писао је о њој, у „Зидојче цајтунгу“ 25. новембра 2010, и тадашњи премијер, данашњи председник Русије Владимир Путин: „Предлажемо стварање хармоничне економске заједнице, која ће се простирати од Лисабона до Владивостока.“

НЕМЦИ ЗАБРИНУТИ АМЕРИКОМ Оно што је, међутим, ново, и што показује да ову идеју Чижов почетком ове године ипак није реанимирао због своје опијености оптимизмом, јесте то што су само месец дана касније за њу почели јавно, и написмено, да се залажу и канцеларка Немачке Ангела Меркел, и председник Француске Франсоа Оланд. Американци су на то залагање одговорили звецкањем смртоносним оружјем и притисцима, Збигњев Бжежински, чије иницијативе имају ту лошу навику да постану окосница званичне политике Вашингтона, припретио је 9. марта са подијума Центра за стратешке и међународне студије и позивом да се „Сједињене Државе активније укључе у обликовање исхода кризе у Украјини“ и, упркос примирју, „оружје ћемо Украјини доставити сами, или са оним нашим савезницима који су вољни да нам се придруже“, на шта је званични Берлин одговорио незванично, преко „Шпигла“: „Немачка влада је забринута. Да ли Американци покушавају да помрсе европске покушаје посредовања (у Украјини) које предводи канцеларка Ангела Меркел?“

[restrictedarea]

У „Шпигловом“ тексту, кроз који заправо проговара кабинет Меркелове па је отуда толико и значајан, оптужује се амерички генерал Филип Бридлав, заповедник НАТО снага у Европи, да (зло)намерно износи лажне тврдње о руској инвазији на Украјину и то баш у моменту када је крхко примирје почело да се учвршћује, „али Бридлав није био једини извор сукоба. Европљани су почели да препознају и неке друге као препреке у својој потрази за дипломатским решењем украјинског конфликта. Прва и најважнија међу њима је Викторија Нуланд, задужена за европске послове у америчком Стејт департменту“, при чему је Нуландова, коју многи „виде као могућег државног секретара, ако републиканци поврате Белу кућу на председничким изборима следеће године“, „важан глас у креирању политике САД према Украјини и Русији“… „Нуландова је такође била отворена – макар интерно – у свом презиру према европској слабости и чувена је зато што је рекла ‚јебеш ЕУ‘ током првих дана украјинске кризе у фебруару 2014… Када је реч о испорукама оружја Украјини, Нуландова и Бридлав раде руку под руку. Првог дана Минхенске безбедносне конференције, њих двоје су иза затворених врата окупили делегацију САД како би размотрили стратегију сламања европског отпора наоружавању Украјине“, пише немачки недељник. „И она и други би желели да Вашингтон испоручи оружје Украјини, а подржавају их и републиканци у Конгресу као и многе моћне демократе. Заиста, председник САД Барак Обама чини се готово изолованим. Он је за сада подржао дипломатске напоре Меркелове, али истовремено није учинио готово ништа да утиша оне који желе да повећају тензије са Русијом и испоруче оружје Украјини. Извори у Вашингтону кажу да Бридлавови ратоборни коментари најпре бивају одобрени у Белој кући и у Пентагону. Генерал, кажу, има улогу ‚супер јастреба‘, чија је улога да изврши притисак на резервисаније трансатлантске партнере Америке“, наводи „Шпигл“, додајући чак да „извори у Берлину такође кажу да је постало упадљиво да Бридлав своје контроверзне изјаве (о руској опасности) често даје баш када се начине кораци унапред у тешким преговорима о политичком решењу.“ И отуда: „Трансатлантски партнери имају различите циљеве. Док је стабилизација ситуације у Украјини циљ француско-немачке иницијативе, Русија је оно што занима јастребове у америчкој администрацији. Они желе да сузбију утицај Москве у региону и да дестабилизују Путинову моћ. За њих, исход из снова била би промена режима у Москви.“

ГЕНЕЗА СУКОБА Све у свему, дакле, Берлин је оптужио Вашингтон да саботира покушаје да криза у Украјини буде решена мирно, зато што му мирно решење кризе и није циљ, већ му је циљ Русија. При чему ово размимоилажење Берлина (и Париза) и Вашингтона, како ћемо показати, није видљиво само у овом тексту у „Шиглу“. Из тога се и рађа кључно питање: шта се то догађа са трансатлантским партнерством Европе и Америке? Што се и нас директно тиче јер, како смо открили у прошлом броју „Печата“ а настављамо и у овом, ИПАП споразумом с НАТО Србија се обавезала да безмало све сегменте живота у Србији, а не само своју војску, уреди онако како јој кажу ти трансатлантски партнери окупљени у НАТО-у. Шта се то, дакле, међу њима догађа?

За одговор на то питање потребно је вратити се мало уназад.

Најпре, до већ споменутог гуруа америчке геостратегијске мисли, Збигњева Бжежинског, чији се истрајни утицај на вашингтонску политику не огледа само у чињеници да је управо он родоначелник идеје о наоружавању Украјине за сукоб с Русијом већ иде чак и дотле да генерал Бридлав сада, излажући аргументацију за дотурање оружја кијевским пучистима, посеже за аргументом који је такође потекао од Бжежинског, да тим оружјем треба „повећати цену“ коју ће Руси – својим животима, је л‘ – платити због напада на Украјину. Елем, као што је познато али је свеједно важно поновити, Бжежински сматра да је „Евроазија центар светске моћи“ те да питање америчке власти над овим простором „остаје централно за амерички капацитет да оствари своју глобалну премоћ“, коју би пак, иако је то (сматрао је Бжежински 1997.) „мало изгледно али не и потпуно немогуће“, могло да угрози и „велико европско прегруписавање, које би укључило или немачко-руски договор или француско-руску антанту“. И још, о НАТО: „Атлантска алијанса, институционално оваплоћена у НАТО-у, повезује најпродуктивније и најутицајније државе Европе са Америком, чинећи Сједињене Државе кључним учесником чак и у унутрашњим европским пословима… Не само да НАТО представља главни механизам за спровођење утицаја САД на европска питања већ је и основа за, политички кључно, америчко војно присуство у Западној Европи.“

А писао је Бжежински и да „без Украјине, Русија престаје да буде евроазијска империја“, и то нас и води до изворишта приче о Украјини раздора. Евроазијског или трансатлантског, видећемо.

Имајући у виду ову оцену З. Бжежинског, постаје јасније зашто су трансатлантски партнери Украјину покушали да увуку у ЕУ интеграције, и то без договора са Русијом; штавише, како је хушкачки у новембру 2013. говорио тадашњи председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо, ЕУ неће прихватити „вето“ Русије на украјинску ЕУ интеграцију јер је „окончано време ограниченог суверенитета у Европи“, а на то се био надовезао и председник Европског савета Херман ван Ромпеј, „нећемо попустити под спољним притиском, а понајмање под притиском из Русије“.

Европска унија ћутке је прихватила и насилни пуч који се у Кијеву догодио иако је само дан раније, 20. фебруара 2014, тадашњи председник Украјине Виктор Јанукович са министрима спољних послова Немачке, Француске и Пољске Франком Валтером Штајнмајером, Лораном Фабијусом и Радославом Сикорским, постигао компромисни договор о повлачењу полиције, формирању владе националног јединства, промени Устава и превременим председничким и парламентарним изборима. Овај пуч који је уследио баш када је ситуација могла да се смири, подсећамо, на власт је довео „нашег човека“ Арсенија Јацењука, како га је у већ чувеном пресретнутом телефонском разговору описала Викторија Нуланд.

Период кооперације трансатлантских партнера, премда сад већ невољне кооперације, настављен је и касније током 2014, када су САД – по признању потпредседника те земље Џозефа Бајдена пред студентима Харварда прошлог октобра – натерале ЕУ да Русији уведе тзв. секторске санкције. У међувремену је, 5. септембра 2014, потписан протокол у Минску, први споразум о примирју у Украјини који међутим, парадоксално ако је циљ постизање мира, није имао утицаја на ублажавање санкција Русији.

Од споразума Украјине и ЕУ који је искључио Русију, преко кијевског пуча па до санкција, Украјина је, дакле, била Украјина раздора Европе и Русије.

С новом 2015. годином, међутим, примирје је прекршено – прекршила га је Украјина, покушајем да заузме остатке аеродрома у Доњецку – а са прекршеним примирјем и поразима украјинске војске поново је покренута, ако је икада и престајала, вашингтонска иницијатива да се Украјини достави оружје како би ефикасније убијала Русе. Ту су претећу иницијативу Руси дочекали контрапонудом. Речима Алексеја Пушкова, председника Спољнополитичког одбора Руске државне думе, достава оружја Кијеву „проширила би рат и претворила га у праву претњу читавом европском систему безбедности“.

ЕВРОПСКА ЕМАНЦИПАЦИЈА И тада почиње да се назире пукотина у трансатлантском партнерству у избацивању Русије из Европе. Да се види и у јавности почела је 5. фебруара, када су у Кијеву боравили Ангела Меркел, Франсоа Оланд и, истовремено а одвојено, Џон Кери, амерички државни секретар. Кери је са украјинским председником Петром Порошенком разговарао о оружју које ће распламсати сукоб, а Меркелова и Оланд о свом мировном плану. А после тога су Немица и Француз отпутовали у Москву на састанак са председником Русије Владимиром Путином. Они су свој састанак, и то је можда важан детаљ, одржали насамо, чак и без својих најближих сарадника, што јасно сведочи о њиховој намери да детаљи састанка не процуре даље, то јест, што је једино логично објашњење, да не процуре до Американаца јер од кога би другог тако пажљиво крили оно што су договарали, то јест, ко би други могао да има своје доушнике међу њиховим најближим сарадницима?

Француски „Нувел обзерватер“ јавио је тада и да су „историјској иницијативи“ Оланда и Меркелове претходиле „тајне“ консултације Париза, Берлина и Москве, те да су се немачка канцеларка и француски председник с Путином састали како би „претекли Американце, који западњацима покушавају да наметну своје решење проблема: трансфер оружја Украјини“. „Шпигл“ ће пак додати и овај детаљ: своју дипломатску иницијативу Меркелова и Оланд договорили су крајем јануара на вечери у ресторану Zuem Ysehuet у Стразбуру, чији је домаћин био председник Европског парламента Мартин Шулц. Имајући ту информацију у виду, можда није изненађење а свакако је интересантно што је десетак дана касније, гостујући 8. фебруара на немачком државном каналу АРД, Мартин Шулц рекао: „Овај конфликт догађа се на граници ЕУ, и због тога би САД требало да се повуку. Мислим да би било најбоље када би Европљани сами решили овај проблем.“ Подсећамо, Бжежински сад тражи да се Америка укључи активније у решавање украјинског спора…

Тек, у данима који су уследили, према оцени „Шпигла“, „Меркелова је учинила тачно оно што Немци од ње очекују: бори се за мир, тражи компромисе с Русима и пружа отпор Американцима. Све се то лепо уклапа у садашње расположење у Немачкој. А успут је закрпила односе с Француском, обнављајући немачко-француску осовину тако што је укључила Оланда. То је добро за Европу“. За Европу која је, како такође констатује „Шпигл“, фокусирана на питање „можда важније од свих“, на питање „европске еманципације: да ли је Европа способна да реши сопствени конфликт без помоћи Сједињених Држава?“

Украјински проблем је тих првих фебруарских дана очигледно почео да се претвара у проблем у трансатлантским односима. А састанак у Минску, који је започео 11. фебруара а завршио се 12. ујутру, резултирао је споразумом о примирју, и, подједнако важно а можда још и више, заједничком изјавом „нормандијске четворке“, то јест, Путина, Порошенка, који је ту заправо сасвим небитан, Меркелове и Оланда. Две су кључне реченице у овој изјави, које се директно тичу баланса односа на простору Евроазије. Прва, којом је ЕУ признала своју грешку што је Украјину покушала да отргне од Русије не питајући је ништа о томе, каже да нормандијска четворка „подржава трилатералне преговоре између Европске уније, Украјине и Русије како би се дошло до практичног решења питања која дубоко забрињавају Русију, а тичу се споразума о придруживању између Украјине и ЕУ“. И друга, која нас враћа на Чижовљеву поруку с почетка овог текста и Путинову понуду из новембра 2010. о јединственом економском простору од Лисабона до Владивостока: „Лидери су и даље посвећени идеји стварања заједничког хуманитарног и економског простора од Атлантског до Тихог океана на бази пуног поштовања међународног права и принципа ОЕБС.“

Можда и није потребно наглашавати, али, хајде: стварање оваквог економског и хуманитарног простора на тлу Евроазије, стварање осовине Париз – Берлин – Москва (и, неизоставно, Пекинг) представљало би остварење цитиране бојазни Збигњева Бжежинског, основу за укидање америчке хегемоније над Евроазијом а тиме, последично, и над читавим светом.

НАТО ОКУПАЦИЈА И зато америчка реакција нимало не чуди. Пред Спољнополитичким одбором америчког Сената Викторија Нуланд поновила је овог уторка тврдње да руска војска наставља да наоружава побуњенике – управо је такве досадашње тврдње „Шпигл“ назвао лажима и пропагандом чији је циљ поткопавање примирја – и признала отворено: „Влада Сједињених Држава врши притисак на европске земље које се опиру санкцијама Русији.“ А на њу се надовезала група најутицајнијих сенатора из обеју америчких партија, који су у писму Бараку Обами и отворено позвали на кршење споразума о прекиду ватре који су 12. фебруара заједнички испословали Москва, Берлин и Париз, јер тај споразум ионако „само консолидује руске и сепаратистичке (територијалне) добитке после првог споразума из Минска“.

На то, ЕУ одговара речима своје шефице дипломатије Федерике Могерини, прошлог петка после неформалног састанка у Риги: „Европска унија је данас екстремно реалистична у погледу догађаја у Русији. Али ми никада нећемо бити ухваћени у замку или натерани или гурнути или увучени у конфронтативни став. Ми још верујемо да је око нашег континента – не само на континенту него и око њега – сарадња много боља од конфронтације.“ И млађани аустријски шеф дипломатије Себастијан Курц рекао је да је циљ ЕУ у Украјини „примирје, а не ескалација“, а на њих се надовезао и Немац Штајнмајер, практично потврђујући писање „Шпигла“ о размимоилажењу међу трансатлантским партнерима: „Искази наших извора о Украјини не поклапају се у потпуности са изјавама НАТО и САД.“

А на све то је, изненада и баш у овом тренутку, лансирана и прича о ЕУ војсци као оружаној формацији одвојеној од НАТО, што је Матеуш Пискорски из Европског центра за геополитичке анализе прокоментарисао као могућност да „Европа постане независнија“ и да се „смањи утицај САД на ЕУ“. Алексеј Пушков је ову идеју назвао нереалистичном већ и због високих трошкова формирања војске, али и зато што „Сједињене Државе неће дозволити Европској унији да повећа свој војни потенцијал, који би могао да постане противтежа америчком војном потенцијалу“. Ове су оцене, по свој прилици, сасвим исправне, јер је генсек НАТО Јенс Столтенберг реаговао хитро, упозорењем Унији да пази шта ради: „Важно је да се избегне дупликација (функција) и позивам Европу да осигура да све што ради буде комплементарно са НАТО савезом.“

У сваком случају, оно што је извесно у овом тренутку јесте чињеница да је расцеп између Американаца који би рат у Европи и Европе која би тај рат да избегне дубљи него што је био икада откад је трансатлантско савезништво сковано под америчком чизмом. Хоће ли се тај расцеп залечити неким компромисним решењем којим нико неће бити задовољан те и неће моћи да опстане задуго? Или ће се Европа еманциповати од смртоносне америчке супремације? Или ће под њом да поклекне? Сва досадашња искуства говоре да је најизвеснији трећи сценарио. Говори о томе и члан 42 Лисабонског уговора, устава Европске уније који првенство у питањима европске безбедности даје НАТО-у, то јест Америци, а не заједничкој безбедносној и одбрамбеној политици Европске уније („Обавезе и сарадња у овој области“ – одбране и безбедности – „биће усаглашени са обавезама под НАТО, који, за оне државе које су његове чланице, остаје основа њихове колективне одбране и форум за њену имплементацију.“) О томе да ће Европа да поклекне под америчким притиском, најзад, говори и 50 хиљада америчких војника који су и даље стационирани у Немачкој а зашто, кад немају од кога да је бране јер је нико и не угрожава? Нема разлога за њихов боравак у Немачкој, осим ако разлог није да Немачку држе под контролом Америке.

Само, овог пута је на коцки мир у читавој Европи, што би Европу ипак могло да натера да се супротстави разарајућој НАТО америчкој окупацији која траје још од краја Другог светског рата.

У сваком случају, иако су нама можда и далеке њихове међусобне размирице, оне нас се тичу и те како. Ако из читавог овог сукоба Американци изађу као победници, биће нам као што нам је и сада, дакле никако, али на то смо већ навикли. С друге стране, Американци ову битку са Европом за Европу могу и да изгубе. А изгубиће је ако Европа неким чудом смогне снаге да почне да брине о сопственом, уместо о америчком интересу. Брига о сопственом интересу нужно је даље од НАТО, води према Москви и Пекингу. Е, ту негде лежи и наша мала нада да нам живот ипак неће протећи по НАТО ИПАП стандарду…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *