Уговор са ђаволом на Темзи

Зa „Печат“ из Лондонa Дејан Лукић

Расположење Британаца пред парламентарне изборе обећава неодлучан исход каквог није било у последњих сто година парламентарне историје Острва

Педесет дана пред парламентарне изборе у Британији, сви тешки калибри већ су извучени на положаје.

У истраживањима јавног расположења конзервативци премијера Дејвида Камерона и лабуристи Еда Милибанда тренутно воде мртву трку и нека врста „непринципијелне коалиције“ прети да буде исход.

 

НЕЗГОДНА КОАЛИЦИЈА О изгледу будуће власти у Вестминстеру за наредне четири године могле би, међутим, да одлучују две коалиционо „незгодне“ партије  – Шкотска национална партија (СНП) или пак Независна партија Уједињеног Краљевства (УКИП). Прва је шампион идеје о растурању Велике Британије и независности Шкотске, а друга идеје о моменталном изласку, без предуслова и преговарања, из Европске уније.
Обе „незгодне“ партије већ су „осетиле крв“, верују да без њих не може да буде коалиционе владе, подижу баријере и цену.

Партија шкотских националиста СНП замало је на недавном референдуму поражена на теми развода се триста година старом заједничком државом, али је и поред тога тренутно најпопуларнија политичка снага у Шкотској. За лабуристе ово је лоша вест. Будући да, према анкетама, немају изгледа да сами праве владу осмог маја, остаје им да, ако желе да владају, склапају само теоретски замисливу коалицију са СНП госпође Николе Старџон, лидером шкотског сецесионизма. Други човек у лабуристичкој номенклатури, Ед Болс, и сам је одмах прекратио све могуће спекулације о „непринципијелној коалицији“ са заклетим идеолошким непријатељима Уније, а сваку идеју о заједничкој владавини са СНП назвао „потпуном бесмислицом“.

Мада се, са своје стране, до сада није оглашавала о сарадњи са лабуристима, који су јој, ипак, ближи од конзервативаца, за Николу Старџон се зна да таква коалиција није њена „шољица чаја“, али је, ипак, оставила довољно недоречености и времена да још мало размисли. На једном овонедељном наступу у Лондону рекла је само да ће њена СНП „служити не само шкотским интересима него и целој Британији“.

[restrictedarea]

У преводу, то значи да шкотски национализам, који је до јуче тражио растурање Уније и независну Шкотску, не би био имун ни на брутални прагматизам у постизборној емпирији.
Никола Старџон не пуца из празне пушке. Последње анкете јој дају ветар у леђа; бројке показују да би њена партија могла да буде, заједно са УКИП Најџела Фараџа, балансна снага у постизборној комбинаторици.

Лидер шкотских националиста држи у рукаву две (између осталих) јаке карте британске војне и економске моћи: на шкотској територији налази се, у поморској бази Клајд, основа британског атомског одвраћања – нуклеарне подморнице „Трајдент“ – и извори нафте у шкотским водама у Северном мору.

ПОНУДА ИЛИ УЦЕНА?
Лабуристи пак не играју игру када кажу, пре избора, да са СНП не може да буде брака, ни из љубави, а поготово не из интереса: „СНП, која је водила кампању за раскид Шкотске са Уједињеним Краљевством, не може никако да буде заштитник интереса целе Британије… Не желимо са њима никакву сарадњу, они не фигурирају у нашим (изборним) плановима“, прекинуо је Ед Болс све спекулације на ову тему. Он има у виду и последње сондаже јавног расположења у Шкотској: 70 одсто Шкотланђана верује да је раскид са британском унијом само питање времена. Интересантно је да су размишљања грађана у другим деловима Уједињеног Краљевства сасвим близу овим бројкама – 59 одсто у Енглеској; 54 одсто у Велсу; 59 одсто у Северној Ирској.

Као ретко када у досадашњој парламентарној историји Острва, овога пута су сви исходи избора у игри, али СНП на страну, главно страшило је Најџел Фараџ и његова УКИП. Фараџова партија је тренутно трећа политичка снага у свим анкетама, са око 15 одсто подршке бирачког тела. Будући да се и теоретски искључује коалиција лабуриста (са њихових тридесетак одсто подршке) и конзервативаца (са тридесетак) Фараџ, са својих петнаестак одсто држи у рукама и коцкарницу и жетоне и већ сада је добра удавача, пре свега за конзервативце са којима УКИП дели неколико кључних политичких ставова: аверзију према ЕУ и противљење даљој имиграцији странаца на Острво.
Будући да шкотски СНП није, по свим проценама, довољан да се са њим направи владајућа коалиција, кључни фактор изборне комбинаторике би могао да буде Фараџ. С ким ће?
Са лабуристима неће. Али, све и да хоће, неће они са њим. Сам Фараџ пак каже да би коалиција са конзервативцима била могућа – са њима, ако ништа, дели политику аверзије према Бриселу, али сада, када му се смеши прилика да арбитрира у мртвој изборној трци, порасла је и цена! Пристао би да „помогне“ Камерону: да му омогући још један премијерски мандат, али само ако још пре ових ускршњих празника(!) распише референдум и омогући Британцима да кажу да ли ће и даље да остану у Европској унији.

Понуда или уцена? Више уцена него понуда. Паралелно, у својој књизи „Пурпурна револуција“, коју ових дана у наставцима објављује лондонски „Дејли телеграф“, Фараџ сервира Камерону ултиматум од четири тачке, а по принципу „узми или остави“. Ако премијер прихвати, Фараџ ће мало да зажмури на његово тренутно „хоћеш-нећеш“ око Европске уније, а заузврат ће да га подржи на неким секторима унутрашње политике.

 

„ХОЋЕШ-НЕЋЕШ“ СЦЕНАРИО Премијер се још не оглашава на „понуду“. Ни он, истина, није „луд“ за Европском унијом: обећао је, уосталом, народни плебисцит до краја 2017. Али, Фараџ сада тражи скраћење тог рока: хоће референдум још до краја ове године и тиме минира цео Камеронов „хоћеш- нећеш“ сценарио где је централна тачка да ће Британцима омогућити да се изјасне, али тек пошто покуша немогуће: да из корена преваспита ЕУ.

И да међу „примаоцима понуде“ не би било неке недоумице, Најџел Фараџ има и појашњење:  „Заиста мислим да ће УКИП изаћи из ових избора као велика, одлучујућа партија, али то ће да се деси само ако наши гласачи буду сигурни да их нећемо продати… Апсолутно немам намеру да трампим нашу политику изласка из Европске уније за неке велике фотеље у влади… Ја сам само једном прошао кроз врата Даунинг стрита: једном када сам био позван (1990.) и не треба ми да више кроз њих пролазим.“

Лидер УКИП појашњава позицију, па каже да је његова понуда конзервативцима (за постизборну коалицију) „прецизна и једноставна“. Каже да жели „јасан и фер референдум још ове 2015. да се Британци изјасне хоће ли да остану или да изађу из ЕУ… Не желим никакво врдање, о некаквом поправљању Уније или некаквим преговорима или условима за наше даље чланство“.

Фараџ је „начисто“ да је Европска унија „у егзистенцијалној кризи“ и да, с обзиром на то – нема, по њему, никаквог смисла да се референдум одгађа до 2017. године.
А ко би, по лидеру УКИП, имао право да гласа на референдуму?

Он „чврсто верује“ да четири милиона грађана Европске уније који живе не Острву и поседују британске пасоше не треба да имају право гласа: „Ово важи и за моју супругу, Немицу… нека ти ‚Европљани‘ гласају на изборима који се тичу Европске уније“, прецизирао је.

 

УЛТИМАТУМ ЗА БРАК ИЗ ИНТЕРЕСА Лидер УКИП, очигледно, овако говори са позиције уверења (у томе му анкете дају за право) да ће његова партија после седмог маја одлучивати о изгледу нове британске владе, а да ће садашњи коалициони партнери у Камероновом кабинету – еврофили Либерално-демократске партије – испасти дефинитивно из игре. „Ник Клејг (вођа либерала) треба да буде сретан ако задржи парламентарно место у својој изборној конституанти у Шефилду“, поручује Фараџ имајући у виду сондаже по којима би либерали постигли успех ако би задржали трећину од садашњих 57 места у парламенту, освојених на изборима 2010.
Камеронова аритметика владања у следећем мандату не стоји најбоље. Премијер има у својој партији фалангу од 100 посланика који су у неким питањима унутрашње, а нарочито европске политике ближи Фараџу него њему самом. Сви су, уз то, Фараџови истомишљеници у вези са великом унутрашњом темом подизања рампе за имигранте из Европске уније. Том темом лидер УКИП умешно манипулише због просте чињенице да имигранти – нарочито Бугари и Румуни – узимају, махом, ниже плаћена радна места Британцима. Тема имиграције постала је, посебно у предизборној кампањи, главно Фараџово „страшило“ са којим Камерон, везан у коалицију са еврофилима из Либералне партије, не зна како да изађе на крај.
Фараџ има прилично јасну изборну рачуницу за коју верује да је остварива. Уколико Камерон прихвати његов „ултиматум“ за брак из интереса, калкулација показује да би им за комфорно владање био, ипак, потребан трећи партнер.

И ако све буде по прорачуну, Британија би могла да осмог маја осване са тројном коалицијом –конзерватвици: УКИП – УДП (Демократска партија униониста из Северне Ирске). УДП је у овом сценарију добра прилика, јер заједно са УКИП заступа изразиту еврофобију. Тренутно је четврта странка по броју посланика (осам) у Вестминстеру и већ су истакли своју изборну тезгу: референдум о изласку из Европске уније биће део њиховог било каквог будућег договора о коалицији, за случај да избори од седмог маја доведу до „пата карата“ и да се УДП нешто пита. На том референдуму пак питање гласачима,  јављају из УДП, мора да буде недвосмислено: „Да ли желите да будете слободна, независна држава? Ни реч више, ни реч другачијег значења.“

 

СТВАР ПОЛИТИЧКЕ КУХИЊЕ „Ако Камерон прихвати понуду, УКИП ће, са своје стране, да одржи реч и биће коректан део коалиционог договора“, добацује Фараџ.

Политика је у Британији више него другде прагматизам и само прагматизам. Фараџ је свестан тога и део је тога: ићи ће са конзервативцима, бити лојалан и веран датом обећању. „Велики број њих (конзервативаца) мрзи нас, то знам, али ни они се мени не свиђају“, каже, али је, истовремено, спреман да иде у коалицију са онима који му се не свиђају и који га мрзе – из најмање два јака разлога: верује да их може преваспитати и, још важније, коалицијом са конзервативцима елиминише се веће зло – лабуристи.

У овом тренутку све је то још ствар политичке кухиње и купопродаје. Све је још далеко од погодбе. Камерон се засад не оглашава, али његов, други човек у конзервативној хијерархији, шеф државног Трезора, Џон Озборн, изјављује, међутим, да је „било каква прича о договору са УКИП тренутно бесмислица“. Остаје да се види да ли је „бесмислица“ само „тренутно“ или је ствар начелно већ преломљена у централи торијеваца. У сваком случају, пала је јака реч, иако у британском политичком лангажу не мора ништа да значи како нешто лексички звучи. Притом, није уопште у питању конзервативна гадљивост на самог Фараџа, него предизборна петарда којом се Британцима поручује: „Гласајте за Фараџа па ћете да добијете Милибанда у Даунинг стриту и лабуристе у парламенту осмог маја ујутро“. Што пак треба да значи: „Драги Британци, гласајте за Фараџа па ћете (са Милибандом у Даунинг стриту) уместо да добијете референдум о напуштању Уније, остати без референдума.“

Ако Британци, међутим, на овим изборима гласају за конзервативце, то, опет, значи да ће нужда добити тај референдум, али само ако УКИП и Фараџ буду одлучивали и Камерон, захваљујући управо Фараџу, остане премијер. Што, на самом крају, значи да би Британија осмог маја ујутро могла да осване са уговором између конзервативног Фауста и Фараџовог Мефиста, чега се Озборн гади, Камерон прибојава, а лабуристи грозе.

[/restrictedarea]