Почетна / Култура / Тројански коњи у култури хитају ка циљу

Тројански коњи у култури хитају ка циљу

Са трибине у француској 7:  О правном и другом насиљу над културом

Пише Мила Милосављевић 
,,Десетине хиљада уметника раде целог живота о свом трошку а њихова дела остају поколењима. Тако је очуван идентитет српског народа. Они свакако не праве држави губитке и нису на грбачи пореских обвезника, како се добитницима националних признања за изванредан допринос култури Србије импутира преко појединих медија“, каже се у писму писаца и Координационог одбора репрезентативних уметничких удружења упућеном председнику српске владе

Дискусиона трибина под називом Ко убија културу Србије у организацији Самосталног синдиката писаца Србије и Координационог одбора уметничких удружења Србије одржана је ове недеље трећи пут по реду у Француској 7. Окосница најновије трибине надасве је било писмо председнику владе Александру Вучићу, упућено и потписано од стране Самосталног синдиката писаца и Координационог одбора репрезентативних уметничких удружења.

У писму премијеру исказана је јасна намера организатора да, потакнути „убрзаним пропадањем културе, те урушавањем идентитета српског народа, као и мањинских група у Србији“, наставе са одржавањем трибина у континуитету – док се не уваже предлози уметничких удружења поводом доношења новог закона о култури и побољшања материјалног положаја уметничких стваралаца (односно њихових породица, будући да они, у већини, живе у сиромаштву).

,,Десетине хиљада уметника раде целог живота о свом трошку а њихова дела остају поколењима. Тако је очуван идентитет српског народа. Они свакако не праве држави губитке и нису на грбачи пореских обвезника, како се добитницима националних признања за изванредан допринос култури Србије импутира преко појединих медија, називањем признања ‚националном пензијом‘, па се у народу опсенарски ствара мишљење да су уметнички ствараоци највећи терет Србије“, каже се, између осталог, у писму председнику владе Србије. Уз то, потписници писма су затражили и састанак са Александром Вучићем, сматрајући да би био веома користан за разматрање питања битних за културу и културну политику у Србији.

„Има се утисак да су неки људи из Ваше владе узели закон у своје руке и да се оглушују на све предлоге и примедбе на свој рачун. Својим изјавама и јавним иступима остављају утисак моћника којима је циљ уништење свега што је у култури Србије са предзнаком ‚национално‘“, тврди се у овом писму.

[restrictedarea]

ЗАКОН ПРОМАШИО ТЕМУ Запажено излагање у оквиру Трибине у Француској 7 имао је Радослав Дуја Медић, члан УКС , иначе адвокат по струци, који је говорио на тему Правно насиље над културом. Изневши овом приликом обиље чињеница које јасно показују и доказују учињено насиље над српском културом, Медић истиче да Закон о јавном интересу у култури представља еклатантан пример закона који је „промашио тему“, почев од самог назива, па све до одредаба којима се регулишу односи у култури а сам назив има пре карактер уредбе него закона. Законом се регулишу односи у сектору због којега се закон доноси, а уредбом услови и јавни интерес због којих је закон донет, те начин спровођења законских одредаба.

„По правним правилима, не може се наћи јавни интерес у култури пре саме културе! Култура је нешто што мора бити законом регулисано, а јавни интерес, односи у организацији и све остало могу бити само додатни елементи који се регулишу уредбама о његовом спровођењу. Изгледа да законодавац није имао довољно слуха да уочи разлике између законске регулативе и начина њеног спровођења, па је онај други, технички део ставио испред првог, који би требало да регулише односе у култури“, истиче Медић.

Славко Алмажан је, износећи свој став, рекао да афирмација стваралачког потенцијала треба да буде један од приоритетних задатака сваке националне културе, а снажење статуса уметника и посебна признања део облигационе културне политике.

„Морамо учинити све како бисмо схватили да постоји велика разлика између афирмативних стања на пољу уметности и неутемељених веровања да ће се од овог тренутка отворити неки имагинарни простор који ће задовољити маштаре и доконе“, нагласио је Алмажан.

У свом говору под називом Живот и смрт српске културе Миладин Шеварлић је, између осталог, расветлио и небригу у вези са питањем културе, којег нема у предизборним програмима политичких странака, из чега произлази да се култура у старту третира као „периферно питање“, те да су можда управо стога за ову област задужени „тројански коњи“, чији је, како каже, задатак да у галопу згазе све оно што се зове традиција, континуитет, духовност и идентитет једног народа.

„Тројански коњи су добро организовани, темељно ухрањени и прецизно усмерени ка циљу. А циљ је – од народа, њихових традиција, културе и морала створити планетарни ‚мелтинг-пот‘, у којему ћемо се сви крчкати, као градиво за нову, орвелијанску будућност која, у ствари, попут отровне пузавице, већ буја свуда око нас.“ Са говорнице УКС Шеварлић је поставио и питање где је то заправо српска култура, културна политика, као и стратешки програм очувања и развоја те културе и где су и ко су људи који су позвани да то осмисле и спроведу у дело.

НЕМОРАЛ И НЕОДГОВОРНОСТ Душан Русалић је у свом обраћању говорио и о „тишини ћутања као тишини саучесништва“, као одразу културног неморала и националне неодговорности.

„Ово што нам се дешава није само идеолошки већ је и геополитички пројекат над нашом земљом. Нема националних алтернатива, већ само губљења националног идентитета и отварања нових егзистенцијалних проблема грађана и државе. У процесу самопоништавања, националног мазохизма, трговине националним интересима, стваралачка интелигенција је пред великим изазовом да нас националном саборношћу у времену нашег постојања врати моралној вертикали колективне свести“, рекао је Русалић, истакавши важност заустављања дисконтинуитета и обнављања континуитета националног бића и културе.

Радомир Андрић, председник Удружења књижевника Србије, у свом обраћању јавности нагласио је да се деценија иза нас памти и по самовољном вредновању значења културе и њеном материјалном и финансијском неадекватном подржавању.

„Никад грађани Србије не би тако безочно уназадили врхунске уметничке резултате ове земље. Слободни смо да констатујемо да је угрожено само стваралачко биће културе и сам стваралачки чин обесмишљен. Посебно је трагичан положај књижевника у Србији, јер је уништавањем свих критерија и мерила вредности уметничког рада уништен и резултат њиховог рада.“

„Бити писац у Србији једнако је оном – бити ‚слуга без ајлука‘. Где су ти европски ставови о заштити интелектуалне својине?“, једно је од питања које је, у име чланова УКС, на Трибини, поставио Радомир Андрић.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. umetnik sam i nemam novac da kupim ‘pečat’ i zato ne mogu da pročitam celi tekst, a zanima me ova tema.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *