Почетна / БРОЈ 359 / Тај страшни и посебни „љубавни спектар”на Балкану

Тај страшни и посебни „љубавни спектар”на Балкану

ЕКСКЛУЗИВНО

Пише Радован Караџић

ЉУБАВ КАО ЉУДСКОСТ:  Над једном Андрићевом причом

Иво Андрић нас заплетом приче У мусафирхани још једном подсећа да се људски подухвати морају процењивати у свеукупности, укључујући и крајњу консеквенцу, станицу у којој се морају зауставити, и резултат који морају дати. То се у највећој мери односи на све идеолошке и масовне подухвате, који нас опсене почетном примамљивошћу и почетним, прихватљивим и обећавајућим зеленим плодовима. Ако је на крају неког пута могуће замислити зло, подухват ће највероватније завршити у томе злу, без обзира на намере…

Андрић се може увек и наново читати, уочавајући у различитим временима различите фасете значења. Велики мајстор ствара слободнолебдеће слике збивања и учесника, без икаквог вредносног или моралног суда и дефинисања, осим минималног временског и просторног одређења. Онако како је и сам препоручивао, „…да речима буде тесно, а мислима пространо“. Штедљив у употреби материјала, са фином мером локалног колорита, Андрић отвара простор за универзална значења својих згуснутих слика, да онај „ко има очи…“ – изнова, у сваком читању види још нешто.

КРУГ СЛОВЕНСКИХ „СТАРАЦА” Ево кратког сижеа Андрићеве приче „У мусафирхани“, за коју је Андрић нашао да је вреди написати и укључити у свој опус. Из скитње, између неких борби и сукоба (за Андрића нема значаја којих, а било их је толико, па може да се односи на било које, прошле или будуће, одавде до Видина или Крима, куда се крећу Андрићеви босански јунаци) долазе Турци јањичари и остављају свога болесног саборца Мамелеџију у мусафирхани (просторији за госте) крешевског фрањевачког манастира, на бригу фра Марку, који води мусафирхану.

Фра Марко је, што није без значаја, припрост и неук, и служи за подсмех својој ученој сабраћи, школованој на високим школама у Риму, на којима је и он узалуд боравио. Он је више са сељацима и више у тешком физичком послу него у црквеним збивањима, али Андрић навештава да у фра Марку постоји безмерна душа, којом он, припрост, неук и невешт, својим подсмешљивим садрузима уме и до самога Бога да допре. Српски патријарх Павле је, бранећи некога сиромашка од наших покуда, знао рећи: „Можда он овако изгледа мали и безначајан, а можда је он пред Богом велики.“

Фра Марко по цео дан мрмља своје молитве, благосиља сваки струк купуса који посади (као што Старац Зосима Достојевског поучава да све треба благосиљати, или Његошев Игуман Стефан, да „свачему треба наздравити“) и меша те своје молитве са горким приговорима Богу, који зна на сав тај труд послати гусенице да све упропасте, као прошле године. Фра Марко је мање филозоф од Зосиме и Игумана Стефана, али по нечему је у истом кругу словенских „стараца“ – по делатној љубави за сироту божју творевину, упркос сваковрсним гусеницама, које упропаштавају сваки човеков труд, па и сам његов живот на земљи.

Како је, заборављен од другова који су га оставили док се не врате по њега, јањичар све више слабио, тако је и фра Марко напуштао гунђање и све више и истински бринуо о здрављу овога нежељеног госта. Фра Марко гунђа на Бога само кад је прејак за његова плећа, а кад се суочи са патњом божјег створа, у њему се ослобађа она „делатна љубав“ какву Старац Зосима саветује својим монасима. Кад већ постаје јасно да ће заборављени Осмо Мамелеџија умрети, фра Марко се неуморно труди да га покрсти пре смрти како би на оном свету нашао мир и милост код Господа и Спаситеља. Обузет својим боловима и мислима, Мамелеџија о тој теми углавном ћути, а фра Марко са надом осматра сваки покрет на његовом лицу не би ли уочио макар и најтананији знак пристанка. Осмо Мамелеџија све то трпи и не даје знака од себе, све док му фра Марко не принесе круницу са распећем да их Мамелеџија последњом снагом пољуби. Мамелеџија, међутим, ту последњу снагу употреби да пљуне на светињу. Окрене се ка зиду са грчем на лицу и уснама, и убрзо умире. Поражени и „ојађени“ фра Марко ниједном мишљу или речју не баца се на покојника, већ себи пребацује како није „могао ни умио“ да спаси ту душу, за коју се сада, обузет тешким радом као покором, моли, „па гдје била да била“.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Објављујемо текст који је за „Печат” написао др Радован Караџић, данашњи заточеник притворске јединице Хашког трибунала, и некадашњи лидер босанских Срба и први председник Републике Српске

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *