Почетна / Култура / Тај страшни и посебни „љубавни спектар”на Балкану

Тај страшни и посебни „љубавни спектар”на Балкану

ЕКСКЛУЗИВНО

Пише Радован Караџић

ЉУБАВ КАО ЉУДСКОСТ:  Над једном Андрићевом причом

Иво Андрић нас заплетом приче У мусафирхани још једном подсећа да се људски подухвати морају процењивати у свеукупности, укључујући и крајњу консеквенцу, станицу у којој се морају зауставити, и резултат који морају дати. То се у највећој мери односи на све идеолошке и масовне подухвате, који нас опсене почетном примамљивошћу и почетним, прихватљивим и обећавајућим зеленим плодовима. Ако је на крају неког пута могуће замислити зло, подухват ће највероватније завршити у томе злу, без обзира на намере…

Андрић се може увек и наново читати, уочавајући у различитим временима различите фасете значења. Велики мајстор ствара слободнолебдеће слике збивања и учесника, без икаквог вредносног или моралног суда и дефинисања, осим минималног временског и просторног одређења. Онако како је и сам препоручивао, „…да речима буде тесно, а мислима пространо“. Штедљив у употреби материјала, са фином мером локалног колорита, Андрић отвара простор за универзална значења својих згуснутих слика, да онај „ко има очи…“ – изнова, у сваком читању види још нешто.

КРУГ СЛОВЕНСКИХ „СТАРАЦА” Ево кратког сижеа Андрићеве приче „У мусафирхани“, за коју је Андрић нашао да је вреди написати и укључити у свој опус. Из скитње, између неких борби и сукоба (за Андрића нема значаја којих, а било их је толико, па може да се односи на било које, прошле или будуће, одавде до Видина или Крима, куда се крећу Андрићеви босански јунаци) долазе Турци јањичари и остављају свога болесног саборца Мамелеџију у мусафирхани (просторији за госте) крешевског фрањевачког манастира, на бригу фра Марку, који води мусафирхану.

Фра Марко је, што није без значаја, припрост и неук, и служи за подсмех својој ученој сабраћи, школованој на високим школама у Риму, на којима је и он узалуд боравио. Он је више са сељацима и више у тешком физичком послу него у црквеним збивањима, али Андрић навештава да у фра Марку постоји безмерна душа, којом он, припрост, неук и невешт, својим подсмешљивим садрузима уме и до самога Бога да допре. Српски патријарх Павле је, бранећи некога сиромашка од наших покуда, знао рећи: „Можда он овако изгледа мали и безначајан, а можда је он пред Богом велики.“

Фра Марко по цео дан мрмља своје молитве, благосиља сваки струк купуса који посади (као што Старац Зосима Достојевског поучава да све треба благосиљати, или Његошев Игуман Стефан, да „свачему треба наздравити“) и меша те своје молитве са горким приговорима Богу, који зна на сав тај труд послати гусенице да све упропасте, као прошле године. Фра Марко је мање филозоф од Зосиме и Игумана Стефана, али по нечему је у истом кругу словенских „стараца“ – по делатној љубави за сироту божју творевину, упркос сваковрсним гусеницама, које упропаштавају сваки човеков труд, па и сам његов живот на земљи.

Како је, заборављен од другова који су га оставили док се не врате по њега, јањичар све више слабио, тако је и фра Марко напуштао гунђање и све више и истински бринуо о здрављу овога нежељеног госта. Фра Марко гунђа на Бога само кад је прејак за његова плећа, а кад се суочи са патњом божјег створа, у њему се ослобађа она „делатна љубав“ какву Старац Зосима саветује својим монасима. Кад већ постаје јасно да ће заборављени Осмо Мамелеџија умрети, фра Марко се неуморно труди да га покрсти пре смрти како би на оном свету нашао мир и милост код Господа и Спаситеља. Обузет својим боловима и мислима, Мамелеџија о тој теми углавном ћути, а фра Марко са надом осматра сваки покрет на његовом лицу не би ли уочио макар и најтананији знак пристанка. Осмо Мамелеџија све то трпи и не даје знака од себе, све док му фра Марко не принесе круницу са распећем да их Мамелеџија последњом снагом пољуби. Мамелеџија, међутим, ту последњу снагу употреби да пљуне на светињу. Окрене се ка зиду са грчем на лицу и уснама, и убрзо умире. Поражени и „ојађени“ фра Марко ниједном мишљу или речју не баца се на покојника, већ себи пребацује како није „могао ни умио“ да спаси ту душу, за коју се сада, обузет тешким радом као покором, моли, „па гдје била да била“.

[restrictedarea]

МЕРА НАШЕГ БИЋА Цела прича, тако једноставно испричана, звучи тако балкански, или ако хоћете, босански, и може послужити за брзо и погрешно закључивање о нашим начинима. Прича се није могла ни десити у пространим степама и тајгама, већ само на „дробном“ Балкану, претесном за толико вера и снажних уверења. Зато се не сме задржати на њеном манифестном значењу, јер да је тако једноставно, Андрић је не би ни написао, ни оставио у својим делима.

Андрићев фра Марко је „један од нас“, обичан човек, и по томе може да буде мера наших поступања. Он није шпицлов са задњим примислима, није „школован гад“ (Р. П. Ного) нити неки „намазанко“, код кога треба дуго чепркати док се у њему дође до човека. А великим уметницима је то први задатак – доћи до аутентичног човека, необрађеног и ненамазаног. У детињству смо имали један необрађен и некултивисан део баште, прекривен лопухом и другим високим травама, које нико није дирао. Остатак баште је био култивисан и доведен у ред, између осталог и зато што су зреле шљиве отресане и купљене на том делу. Нас децу много више је занимао онај необрађени део баште, у коме је било непознато, тајновито и опасно због змија, коприве и других неприпитомљених животних бића. Тако се и у делима великих, од Достојевског, преко Боре Станковића, Андрића, до раних филмова Емира Кустурице, непатворени човек налази у тим „необрађеним“ деловима божје баште,

Фра Марко је један од таквих „необрађених“ примерака нашег човека, и он заокупља Андрићеву пажњу, а не његова учена сабраћа. Сви „учени“ су формирани на сличан, униформан, конфекцијски начин, и у добром делу личе један на другога, а аутентични су рођени такви и остали такви.

Фра Марко се одлучује на овај „подухват“ покрштавања Мамелеџије не ради личне ползе, нити ради овоземаљских ствари како би, на пример, његова заједница и црква имале више чланова, или, не дај боже, тријумфовале у једном самртном тренутку. Он за то не очекује похвалу и награду ни од кога; напротив, док је на овом свету, фра Марку и његовом манастиру тај његов поступак може изазвати велике невоље, много веће од уобичајене новчане глобе низашта, и он своје напоре да покрсти Мамелеџију држи у тајности од свих. Он се на то одлучује у тренутку кад постаје извесно да ће Мамелеџија умрети – не, дакле, да би му Мамелеџија био спасен на овом, него на оном свету – и чини своје покушаје у најдубљем уверењу прирођеном његовом бићу да, како је ревносно спасавао његово тело, сада треба да спаси и његову душу.

МНОШТВО „ГОРКИХ ТРАВА” Иако чворновата и рогобатна, фра Маркова љубав за тога „џенабета“ од Мамелеџије, који и у самртном часу посеже за женским димијама, несумњива је и дубока, безгранична и безобзирна у најдословнијем смислу речи: не обазире се на опасности, не зауставља се на некој успутној станици, не задовољава се делимичним постигнућем, већ се запутила ка крајњем свом одредишту – ка своме коначном делу. Тако нас Андрић још једном подсећа да се људски подухвати морају процењивати у свеукупности, укључујући и крајњу консеквенцу, станицу у којој се морају зауставити, и резултат који морају дати. То се у највећој мери односи на све идеолошке и масовне подухвате, који нас опсене почетном примамљивошћу и почетним, прихватљивим и обећавајућим зеленим плодовима. Ако је на крају неког пута могуће замислити зло, подухват ће највероватније завршити у томе злу, без обзира на намере, како је, истом генијалношћу Достојевски у „Злим дусима“ видео где ће завршити.

То важи и за љубав, која мора да буде делотворна, каже Старац Зосима Достојевског. Не апстрактна, као субјективно осећање, које је благотворно за „волитеља“, а без користи за „вољенога“. Али, ни фра Маркова љубав према Богу, испољена као дубока оданост, није без чворова и гунђања, а није због тога ништа мања. Чак и кад је „негативно речена“ (Крлежа) то је ипак љубав, а није ни мржња, чак ни равнодушност какву би у тим тешким приликама налагао цивилизован разум, већ љубав испољена као људскост. Ако је веровати заклетим психоаналистима, све се може сврстати или у либидинозно, љубавно, или у агресивно, мрзитељско, или још драстичније, у биофилно или некрофилно, а „нешто између“ не постоји, јер није могуће. Тако ни равнодушност не може остати између, а по свему, она никако не може да се сврста у „љубавни спектар“ – већ пре у супротни, макар се назвала и „политичком коректношћу“ (још једно језичко копиле модерног доба). Из равнодушности се никад и никако не може родити ни најбљутавија љубав, поготово не висока, схваћена као људскост, као што ни на врби не може родити ни најлошије грожђе.

Тешки услови живота ће код аутентичних људи утицати само на форму, не и на суштину људскости. „In rebus modus est“, сама ствар садржи и начине испољавања, и само то је разлика између Старца Зосиме, Игумана Стефана и других благородних „стараца“, и овога фра Марка. Његова људскост се може прометати у стотину видова, и испољавати се као нека од мноштва „горких трава“, али ће крајњи циљ остати исти.

А наше љубави на Балкану није лако поднети, а још их је теже схватити, све док се не ставе у општељудски контекст. Не путена, већ виша, свеобухватна љубав, која у нашој култури, по моделу по коме аутентична култура решава човекове противречне тежње, завршава у неким случајевима као пријатељство, побратимство, посестримство, али у свим случајевима као човечност, која је више од обичне дужности. А овом разумевању Андрића можда је допринео и ужасни крај двадесетога века код нас.

[/restrictedarea]

Објављујемо текст који је за „Печат” написао др Радован Караџић, данашњи заточеник притворске јединице Хашког трибунала, и некадашњи лидер босанских Срба и први председник Републике Српске

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *