Почетна / Интервју / Светислав Божић /композитор/ НАД ВИСОКОТУРАЖНОМ ПРАЗНИНОМ НАШЕГ ДОБА

Светислав Божић /композитор/ НАД ВИСОКОТУРАЖНОМ ПРАЗНИНОМ НАШЕГ ДОБА

Разговарала Мила Милосављевић 
Опера Меланхолични снови грофа Саве Владиславића чекала је у фиоци готово деценију, док се у реалном аудио -визуелном слоју није огласила на сцени Националног театра. Отпори, ометања, сваковрсна спотицања пратили су дело све до 28. фебруара 2015. године, када су се завесе тог сна размакле, а Гроф се иза њих огласио, сетан, уморан, тих и онострано забринут, расут по мноштву и другим знаменитим личностима нашега рода, чији текстови и садржаји снова говоре уместо њега

Меланхолија је добро духовно, па и душевно стање, из којег се смирено, не губитнички, сагледава минуло време, слути агонија дневности и магловито назире извесна будућност. Меланхолична личност и меланхоличне пројекције одраз су извесне уредности која је корисна за појединца, а при томе не бремени окружење агресивним наметањем сопствених уверења. То хипотермичко стање свести и смиреноумља корисно је и драгоцено за ово време, које је препуно високотуражне празнине и пренаглашене трубне јеке испразних садржаја и псеудоморалистичких поучанија, каже у интервјуу за „Печат“ Светислав Божић, композитор, професор на Факултету музичких уметности.

Крајем фебруара у Коларчевој задужбини премијерно су изведена његова дела Литургија Светог Јована Златоустог и Чета, а на Великој сцени Народног позоришта у Београду премијера његове прве опере Меланхолични снови грофа Саве Владиславића.

Какве утиске сте понели након премијере своје

прве опере?

Премијера моје опере у Народном позоришту донела је прегршт слојевитих утисака. Најважнији су уметнички и они су у потпуности позитивни и у креативном смислу подстицајни, како за мене као аутора, тако и за извођаче и препуну салу која је овацијама поздравила догађај. Отворено је ново поглавље у животу Опере Народног позоришта у Београду, активиран је елан уметника, пробуђен трагалачки и истраживачки импулс код редитеља, диригента, кореографа, сценографа, костимографа и, најважније, код извођача. На сцени је активно преко 200 актера који не само да певају и свирају већ се промишљено крећу, померају границе кореографске уметности а све то прате инвентивни костими и промишљена сценографија. Либрето опере који сам сачинио представља избор из текстова Јована Дучића, Милоша Црњанског, Момчила Настасијевића и Дејана Медаковића. Наравно, ту је и најбитнији текстуални слој, литургијско штиво Светог Јована Златоустог, исказан кроз основну молитву, Символ вере – Вјерују. Из свега реченог може се наслутити како је сложен овај подухват и како је реч о комплетном уметничком делу које је резултат прожимања неколиких уметности, неколиких дарова појединаца и колектива.

[restrictedarea]

Како је настала идеја о овој опери и шта је било пресудно да  одговорите на инспирацију Владиславићем? Сама радња опере је, кажете, измештена и дотиче питање нашег постојања, подстичући нас да останемо самобитни, аутохтони а да притом не будемо сувише инертно укопани у вредности које треба да доживе еманципацију, те да се то постиже духом, јер духовност нуди и практична решења − ,,Ако дух успавамо, утопићемо се, јер смо мали народ…“

Меланхолични снови грофа Саве Владиславића је и назив моје опере, али и наслов мога духовног стања и континуираног трагања за квалитетнијим духовним архипелагом од онога који се насилно одиграва над нама. Владиславић је истовремено далека, али и дневно актуелна метафора преко које можемо некажњено да комуницирамо са жуђеном суштином. Више је него очигледна потреба, и моја и многих креативних личности, да кроз етеричне параболе потхрањујемо путовања ка оним висинама на којима постоји разумно примање и размењивање садржаја вишега реда. Дневност нас је обременила теретима несагледиво виртуелног прагматизма кроз који се тешко путује, а још мање смислено и дугорочно увиђа и казује. Владиславић је и метафора којом се бежи од несмотрених реаговања на самоубилачки колоплет питања и одговора што нас воде до паклене обамрлости и распламсавања ледених страхова у венама. Владиславићем се зауставља линеарно кретање ка смрти, или барем дискретно успорава ход смрти на који смо упућени. У том смислу су меланхолични снови одраз потенције, а не импотенције одређених духовних зона којима можемо да се користимо, а да при томе њихово дешифровање не значи и наш убрзани крај. Владиславић, иако сања, а и ми кроз њега, не жели да остане надромантичарски сам без страсти и без жудње. Он, то јест Ми, тражи и реалан физички простор за своје снове, за свој основни и продужени ехо живота, дубоко свестан драматичних сужавања свих облика материјалне, али и духовне територијалности. Владиславићев сан је артикулисани меланхолични глас опомене свим актерима овога тла да су и снови предмет поништавања, а не само − голим оком и празним умом − сагледани материјални слој живота. Меланхолија је добро духовно, па и душевно стање из којег се смирено, не губитнички, сагледава минуло време, слути агонија дневности и магловито назире извесна будућност. Меланхолична личност и меланхоличне пројекције одраз су извесне уредности која је корисна за појединца, а притом не бремени окружење агресивним наметањем сопствених уверења. То хипотермичко стање свести и смиреноумља корисно је и драгоцено за ово време, које је препуно високотуражне празнине и пренаглашене трубне јеке испразних садржаја и псеудоморалистичких поучанија.

Опера Меланхолични снови грофа Саве Владиславића чекала је у фиоци готово деценију, док се у реалном аудио-визуелном слоју није огласила на сцени Националног театра. Отпори, ометања, сваковрсна спотицања пратили су то дело све до 28. фебруара 2015. године, када су се завесе тог сна размакле, а Гроф се иза њих огласио, сетан, уморан, тих и онострано забринут, расут по мноштву и другим знаменитим личностима нашега рода, чији текстови и садржаји снова говоре уместо њега. За слабовидеће и недовољно образоване, несклоне сну и просторима духовне уредности овакво позиционирање либрета и склањање главне личности у позицију сенке или цвета који најдивније мирише својим одсуством учинило се маном. Тај кобни соцреалистички механизам и црвена практика мутираних интернационала ослепила је многе слојеве наше духовности. Тако испразно писмени, дескриптивни и бујично амбициозни који су гледали и слушали ово дело нису много разумели. Оно се и не бави њиховом концепцијом стварности, нити друштвеног уређења те стварности. Њихове обездуховљене револуције нису успоставиле уредност, него насиље. Насиље и над чињеницама које говоре из дубина − дубоко без злокобне намере да владају (да материјално над људима и у људима надвладају). Отуда су у нас борбе за места управника, директора, министара, оних који пишу о уметности или је чак и сами стварају тако острашћене и естетски, па и етички дрске и несмотрене. Меланхолични снови су могући лек од таквих тешких обољења, која се попут пандемије шире и узимају душе, па чак и тела незасито амбициозних и несмотрених. Обавеза мислећих и сневању склоних личности је да артикулишу себе и простор око себе, да не праве толико заглушујућу буку, користећи се извесним погодностима које им даје тренутни положај. Меланхолични снови су тиха светлост кроз коју урањамо незлобиво у свет добрих вибрација и мирних решења оних питања на која ми можемо да дамо креативан одговор.

Не чини ли вам се да је дух народа нашег добрано зашао у предворје сна, поспаности, клонућа? Како из те опијености, како и куда док још није касно?

Меланхолични сан или меланхолични снови грофа Саве Владиславића нису последица никаквих анестетика, опијата, дрога, естрадама разнога нивоа ни порекла демонтираних појединаца или дела заједнице. Владиславићев сан не успављује народ нити га припрема за лоше радње, губилишта или несмотрености. Он је сан буднога бића које је замакло са сцене испразног тутњања и метежа у суштину, на онај ниво додира који буди креативност, а не успављује менталну и духовну будност. Владиславићев сан је пут ка средиштима наше словесности која се обнавља и лечи особеним духовним терапијама и радњама за које нам нису потребне тако велике дозе значајних искустава Фројда и Јунга (чије домашаје наша духовна структура не узима спонтано и природно). Својим сновима призивамо оне медикаменте и духовна стања који су нам разумљиви те због тога и вишеструко корисни. Призивајући такву лековитост, ми се не изопштавамо из шароликости света у којем живимо, већ тражимо оно место где можемо да опстанемо и са којега можемо креативно да делујемо. Изгон је на делу, али и борба гоњених мора да буде адекватна силини прогонства. Адаптација на изгон и амнезију није никакво решење. Конверзија још мање.

Изјавили сте да сте досегли „златну жицу свог говора кроз музику“. Да ли то значи врхунац у уметничком стварању?

Свако ко будно и одговорно ради свој посао, а при томе има довољно искуства да упосли додељену му даровитост, осети златни пресек својих потенцијала и време у којем су се они складно одиграли.

Фактор времена није неважан, јер се кроз мукотрпан и дуготрајан рад појаве вредности које могу да без двоумљења прикажу креативну личност и њене домашаје. То што ми се у неколико последњих година дешава говори да сам додирнуо златни архипелаг својих моћи и да нисам улудо потрошио више од две трећине живота. Концерти код куће и у иностранству и дела која су се ту огласила свакако су мој златни искорак, та златна жица. Наравно, то је моја вертикала и мој пут ка висинама. Осећам да има још простора за подизање квалитета и на томе интензивно радим, клешући тонску скулптуру у нијансама које раздањују мој живот мени самом, али и сапатницима и сладострасницима чаробног озарења које се зове музика. Пре неколико дана, тачније 26. и 28. фебруара 2015. године, одиграле су се три премијере мојих дела. Најновија, Литургија Светог Јована Златоустог за мешовити хор (четврта до сада) настала је 2010. године. Њена тонска слика резултат је минулих искустава и блиских сусрета са манастиром Хиландаром. Спој мора и мириса грчке земље, помешан са духом наших Немањића, Светог Симеона Мироточивог и Светога Саве, чини ову литургију особеном. Реч је о добром креативном пресеку несагледиво заносног хода и дејства минулих векова са тренутком времена у којем сам се задесио на тако знаменитом топосу нашег постојања. Тропар-епитаф Чета Патријарха Павла за мешовити хор написан је на дубоке и народски артикулисане стихове песника Петра Пајића. Дело је посвећено успомени на минулу овоземаљску сен Његове светости Патријарха Павла. Но суштина енергетског потенцијала овог дела говори о великом удесу нашега рода, о незацељивом крволиптају свуда присутног јасеновачког и пребиловачког архипелага смрти, о тој рани која би морала да у нашем понашању свему превасходи. Сва је срећа да је препуна сала Коларчеве задужбине разумела усамљеност протагониста, као и блажену милост Светог Симеона Мироточивог, чија је сен, Страшна сен, била наш домаћин и у овој вечери. Занимљив је био призор када је шеф-диригент Мешовитог хора и Симфонијског оркестра Радио телевизије Србије седео у публици, а његов тек стасали студент дириговао ова два сложена дела. Велико поверење према младима, али и део стратегије која је могла да спотакне младост и унизи уметнички квалитет изведених дела. На сву срећу, млада и даровита Олга Милићевић успела је да са веома квалитетним и посвећеним Хором РТС-а направи добар резултат. Ове две премијере, уз трећу, оперу Меланхолични снови грофа Саве Владиславића, говоре о опусу који неко може да пише целог живота. То су велики догађаји за мене, велики удари и велика искушења. На сву срећу, са више него мало времена за спремање овако сложених дела, та два дана могу се уписати златним словима у мојој биографији. Осим управа наведених институција (препуних предизборних прича о бризи за националну музику и стваралаштво) које нису биле нарочито заинтересоване за успех ових дела (чак би се могло говорити о њиховој безвољности и жељи да се ствари отаљају и тако неуредне баце у запећак) сами протагонисти (посвећени солисти и прваци, надахнути Мешовити хор Опере Народног позоришта у Београду, као и велики Симфонијски оркестар и интернационални балет, предвођени изванредним диригентом Ђорђем Павловићем, интелигентним и сензитивним редитељем Александром Николићем, те маштовитим кореографом Александром Илићем, интуитивним сценографом Борисом Максимовићем) дали су огроман допринос недвосмислено добром утиску који је публика понела са ових концерата. Количина моје музике изведене у та два дана на сцени Коларчеве задужбине и Народног позоришта у Београду више је него значајна чињеница, која се у нашем послу не дешава често, чак ни у светским музичким центрима.

Какав је ваш став о питању Нацрта закона о култури и о културној политици уопште?

Ако причамо о култури, културној политици, радницима у култури, чини ми се да су ове премијере мој одговор и допринос уредној слици наше културе и њене духовне панораме. Ја не бирам министре, нити управнике националних институција. Ја им нудим садржај којим могу да се користе, уколико то желе или процене за потребно. Ја не судим о њиховој страсти и потреби за влашћу, јер ми није блиска. Због чега неко воли да буде министар или управник, то он најбоље зна. Због чега су те битке тако велике и кобне и тако мучки спонзорисане силама са бока и из дубина, одговор треба да дају лично заинтересовани и именовани ресорни ликови. Уметници производе, дају садржај и смисао култури. Уколико се баве дистрибуцијом свога производа, ствари се компликују, неумитно усложњавају. Степен амбиције условљава и спонтаност компатибилности. Време је да се отрезнимо од непросејаних страсти и великих амбиција и да своје дарове чувамо за уредније позиције од вечито несигурних и неразговетних властодржачких у култури,  културној политици.

„Самоповређивање које смо допустили себи морало би да престане“, изговорили сте, између осталог, у последњем интервјуу за „Печат“. Како нас у овом часу видите у тој доследности у самоповређивању, које има последице рефлектоване и у садашњем времену, али, очито је, и у будућности?

Композитор својим делом обавља многе струковне, али и социокултуролошке и естетско-етичке радње. Он врло често о томе не говори, нити гура у поднаслов своја промишљања и искуства. Дело собом, својим слојевима бива јасно онима којима су такав садржај и порука блиски и потребни. Дело се креће на фону одређене вишеслојне матрице или ју само твори. Контекстуализација уметничког дела је креативан посао, а не лармаџијски ентузијазам противника или симпатизера. Пренадраженим анализама извесне идеолошке потке дела чини се лоша услуга како самом делу, тако и његовим корисницима. Ово исувише аналитичко, а истовремено и самоубилачко време окренуло ме је ка тишини и тражењу оних нивоа смислености који неће друге неупутно узбуњивати. Ма како то било тешко, или на ивици изводљивости, морамо да вазљубимо наше ресурсе, нашу духовност и да самериво са тим устројавамо наше институције. Живот на апаратима је горак, мучан и завршава у страшним мукама. Мораћемо да издржимо, без конверзије, без патетике, без суморне слутње, на том страшном месту, јер да је то лако, не би нас запало.

 

[/restrictedarea]

 Биографија

Светислав Божић је редовни професор Факултета музичке уметности у Београду. Аутор је књига, уџбеника, огледа, есејистичких осматрања који се баве хармонијом и много чиме што условљава хармонију како у музици, тако и у преливима којима се музичка хармонија из креативног живота напаја. Написао је преко 220 композиција различитих жанрова (хорских, оркестарских, вокално-инструменталних, камерних и солистичких) не желећи да бројем, већ многоликим осматрањима и огледима приђе тонској суштини. Његова музика је извођена у двадесетак земаља. У тој фреквенцији и на том континуираном замаху његова дела су записана на 14 ауторских ЦД-ова као и на неколико ДВД издања.
Повезао је свој златни студенички период са 10 капиталних дела духовне, али и световно-духовне музике, 13 ауторских концерата у Београду, као и потоње световне просеве који су се одигравали у Москви, Санкт Петербургу, Кијеву, Запорожју, Лондону, Паризу, Вашингтону, Хабаровску, Хирошими, Глазгову, Чељабинску, Софији, Варшави, Бечу, Риму, Трсту, у извођењу врхунских домаћих и страних уметника. Примао је, и много чешће додељивао награде, старајући се као селектор или уметнички директор о уметничком квалитету значајних манифестација као што су: Мокрањчеви дани у Неготину, Фестивал Путевима православља у Новом Саду, Београдске музичке свечаности. Био је члан жирија међународних фестивала у Запорожју (Украјина) Приједору, Бијељини, Нишу, Бањој Луци, Шапцу, Београду.
Држао је мастер клас на Конзерваторијуму Чајковски у Москви, Државном институту за уметност у Владимиру, на Међународном клавирском бијеналу у Бањој Луци…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *