Судар немачке ароганције и грчког гнева

за „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Рат карикатурама и агресивним вербалним кампањама: у усковитланим страстима којe обележавају и поодавно оптерећују односе између две земље, уз нова подозрења и анимозитете повампирују се и стара пригушена непријатељства која сежу у време Другог светског рата, с грчким подсећањем на нацистичка зверства и неплаћене репарације, о чему званични Берлин неће ни да чује

Тешке речи падају са обе стране. Никад толико неповерења, у новијој историји, није било између Грка и Немаца. Не само кад је реч о њиховим политичким елитама и медијским обрачунима. Усковитлане страсти и запаљива расположења увлаче све више у своје понорне вртлоге и грађане две земље.

У директном судару немачке ароганције и грчког гнева повампирују се стара, пригушена непријатељства, која сежу у време Другог светског рата (грчка подсећања на нацистичка зверства и неплаћене ратне репарације) и распламсавају нова подозрења.

У оптицај су, почетком ове седмице, пуштене приче о превратничким намерама и заверама против нових, легално и легитимно изабраних грчких власти, у којима се званични Берлин осетио прозваним иако у оптужбама које су стигле из Атине није директно споменут.

ПРЕВРАТНИЧКЕ НАМЕРЕ Грчки премијер Алексис Ципрас је, наиме, оптужио (званични) Мадрид и Лисабон да су најоштрији критичари његове политике и најотворенији опоненти грчким захтевима приликом (фебруарских) преговора у кругу „еврофамилије“, уз оптужбу која ће изазвати најјачу медијску и политичку резонанцу: да су предводници завере за обарање његове левичарске владе.

У „арену“ је, стављајући се безрезервно на страну (актуелних) португалских и шпанских власти, узвраћајући оштро грчком премијеру, ускочило – уместо владе, показаће се, нимало случајно – немачко Министарство финансија, хвалећи реформски учинак који су, за разлику од Грчке, направиле минулих година две иберијске земље.

Представник Министарства финансија (Мартин Јегер) тврди да је Ципрас „прекршио основна правила“ која владају у односима између деветнаест чланица еврозоне: по европским стандардима то је био „груби фаул“.

Ово хитро реаговање представљало је, за упућеније, директну захвалност немачког министра финансија његовим „добрим ђацима“, шпанским и португалским колегама, који су, током оне драматичне ноћи 20. фебруара, „одрадили“ његов посао у обрачуну с грчким министром финансија Јанисом Варуфакисом. Један читалац је, у електронској комуникацији, то прокоментарисао на следећи начин: слуга се први баца на мач да заштити свог господара (Немачку).

[restrictedarea]

Шпански министар привреде Луис де Гиндос и португалска министарка финансија Марија Луис Албукерке су на том састанку, наиме, енергично и категорично били против уступака Грчкој, па је немачком министру Волфгангу Шојблеу било лако да „смечира“: привилегије за Грчку нанеле би огромну штету Европи.

Министарка Албукерке је пре почетка састанка, према немачким медијима, упозорила Шојблеа да би излазак у сусрет Ципрасу угрозио опстанак влада у Португалији и Шпанији на предстојећим парламентарним изборима (јесен).

ФРОНТ ОТПОРА У алармантној изјави датој минуле суботе, Ципрас је упозорио да је план „завереника“ (министара финансија из Шпаније и Португалије) био да присиле грчку владу на безусловну капитулацију, пре него што њен рад почне да доноси плодове, и пре него што грчки пример изврши утицај на исход избора у тим земљама.

Немачком министру финансија и политичком ветерану Волфгангу Шојблеу било је веома стало да не дозволи поделе унутар еврозоне и изолацију Немачке. Берлин је, наиме, с наглашеном пажњом и нескривеном зебњом „ослушкивао“ извесне изливе симпатија према Варуфакису у неким европским центрима (па чак, донекле, и у Паризу). Било је због тога веома важно ојачати „фронт отпора“ и фронтални „излазак на барикаде“ против „опасности с југа“. При чему је свако од осамнаесторице еврозонаша имао на уму сопствени, али и колективни интерес: грозничаву одбрану капитала (позајмица датих Грчкој) и (уздрманог) капитализма у садашњем, неолибералном, бруталном издању. Оног капитализма који је Европску унију, на препад, усред драматичне кризе, претворио у велику банку, разврставајући њене чланице на зајмодавце и кориснике (уцењивачки условљене) финансијске помоћи.

Из Мадрида, такође хроничног финансијског зависника, чуо се у том контексту, на пример, резак глас упућен Грцима: вратите нам наше паре. Реч је о позајмици „тешкој“ 26 милијарди евра. Задрхтали су нерви и оних чланица чији су грађани (од Словеније до Словачке) показивали разумевање за нове ветрове с хеленског тла. Страх да се никад више не би могли докопати сопственог новца послатог на јужну адресу терао их је да се сврстају уз моћног немачког жиранта.

НОЋНА МОРА На страну Ципраса стало је више светски познатих и признатих ауторитета. Један од њих, нобеловац Џозеф Штиглиц, потписник „писма осамнаесторице“ у којем се тврди да би Европа профитирала уколико би Грчкој дала шансу за „нови почетак“, каже како би било добро да еврозона опстане. Ако се распадне, боље да из ње изађе Немачка, а не Грчка: политика штедње (коју диктирају Немци) није успела на нивоу целе Европске уније, што се види не само на примеру Грчке него и Шпаније, али и других земаља.

Његов колега, такође нобеловац, Пол Кругман, подсећа да је (фамозна) Тројка (представници Европске уније, Европске централне банке и Међународног монетарног фонда) продавала Грчкој „економску фантастику“ а цену њених заблуда плаћа грчки народ. Треба, каже Кругман, пружити шансу новом грчком премијеру „да оконча ноћну мору у својој земљи“.

У тој „ноћној мори“ Грци су за катастрофалну ситуацију у којој су се нашли, не без сопственог (њихових претходних, клијентелистичких влада) удела у томе, означили као главног кривца – Немачку. У њиховом ускључалом гневу и осећању понижености и очаја, прорадила су туробна присећања на крваве нацистичке трагове и „осветничка срџба“ усмерена је, готово искључиво, на канцеларку Ангелу Меркел и њеног министра финансија Волфганга Шојблеа.

У том контексту мрачних времена и трагичних догађаја, с немилосрдним ликвидацијама цивила и нејачи (у селу Лигијадес војници Вермахта су, на пример, ликвидирали 1943. године више од осамдесет жена, деце и старијих људи) потпуно недужни, канцеларка и министар су у карикатурама исцртавани с нацистичким обележјима, као Хитлерови опуномоћени јуришници. То је, кажу, посебно болно погодило преосетљивог, за инвалидска колица везаног Шојблеа. Накнадна извињења редакције једног атинског листа нису много помогла.

Нису скрштених руку у овом вербалном „рату“ остајали ни немачки медији. У правој кампањи хушкања против „лењих и незахвалних“ Грка предњачио је високотиражни булеварски дневник из Шпрингерове куће, „Билд“, покушавајући да створи паклену атмосферу против „незајажљивих Грка“ непосредно пред одлучивање у Бундестагу о продужетку финансијске помоћи Атини и у наредна четири месеца.

Било је због тога принуђено да реагује немачко удружење новинара захтевом да „Билд“ неизоставно и одмах прекине с недопустивом кампањом и вређањем читавог (грчког) народа због грешака његових политичара.

ПОТЕЗАЊЕ ТАБУ ТЕМЕ Званичнике у Берлину је више од јетких карикатура (а у природи карикатуре је претеривање) узнемирило јавно потезање за веома осетљивом, табу темом: неисплаћеним ратним репарацијама. У варничавој предизборној атмосфери у Грчкој истакнут је захтев да Немачка плати овој земљи 180 милијарди евра. Власт у Берлину је, како се и очекивало, тај захтев пропмптно и енергично одбила и њега је брзо прекрило тврдо медијско ћутање. Осим „Шпигла“, нико се од медија практично више није бавио темом коју је званична немачка политика у континуитету, увек изнова покушавала да закопа три метра испод земље. Из истог разлога као и у овом последњем случају: грчки пример би могао да буде „заразан“.

Враћање потиснуте теме у политичку орбиту довело би Берлин у крајње неугодну, најпре психолошко-политичку, а у крајњој консеквенци можда и финансијску ситуацију: грчко оглашавање могло би да подстакне и оне који су, из разних разлога, одавно дигли руке од испостављања таквих рачуна Немачкој.

Вицеканцелар и министар привреде, уз то и шеф Социјалдемократске партије (СПД) Зигмар Габријел, који је раскинуо сваки однос са оцем кад је сазнао да је овај био нациста, одсечно је, пред камерама, почетком фебруара саопштио да Берлин ништа не дугује Грцима, и још одсечније: на тему репарација стављена је дефинитивна тачка окончањем преговора у формацији „4 плус 2“ (четири ратне победнице и представници, у том часу, две немачке државе) о такозваним спољним околностима немачког уједињења.

„Шпигл“ је (у броју од 21. фебруара) подсетио на проблематичну улогу немачке владе кад је реч о репарацијама, констатујући да је то питање остало „правно неразјашњено“. Ово је на уму, подсећа утицајни недељник, очигледно имао и званични Берлин 1990, када је влада, у часу немачког уједињења, „прибегла трику“ како би избегла евентуално плаћање ратне одштете. Тадашњи канцелар Хелмут Кол и министар спољних послова Ханс Дитрих Геншер чинили су све да од преговарачког стола удаље земље које би могле да се сете потиснуте теме. Укључујући и Грчку, која је, према истраживању историчара Хагена Флајшера, претрпела, не рачунајући словенске земље, највеће губитке у Другом светском рату: само 1941. и 1942. године умрло је од глади, изазване пљачком Вермахта, најмање сто хиљада људи, 50 000 Јевреја из Грчке је транспортовано у Аушвиц, ликвидирано је десетине хиљада цивила као одмазда за партизанске нападе, разорено је мноштво кућа а у ваздух су, на крају, дигнути сви железнички мостови.

Грчка влада је 1945. године испоставила захтев Немачкој „тежак“ 14 милијарди долара. Споразумом из Лондона 1953. остало је да се о свим захтевима, па и оном грчком, одлучује после потписивања мировног, или неког сличног споразума.

„ЛОМЉЕЊЕ“ ШЕВАРДНАДЗЕА Кол и Геншер су се, подсећа „Шпигл“, 1990. плашили евентуалног сазивања мировне конференције на којој би се појавили, са својим захтевима, представници 53 земље антихитлеровске коалиције, укључујући, дакако, и Југославију. Кренула је грозничава дипломатска активност да се то по сваку цену спречи. На „немачку срећу“ („Шпигл“) велике силе – ратне победнице желеле су да се о немачком уједињењу преговара у „ужем кругу“. У њему ће тема репарација, које се немачка влада веома прибојавала, потонути. Француски председник Франсоа Митеран је саопштио да његова земља на томе не инсистира, амерички председник Џорџ Буш (Старији) показао је потпуно разумевање за Колово упозорење како се, пола века после рата, не би требало враћати на питање репарација, а Британци су опомињали Кола: ако попусти у овом деликатном питању, само ће наврнути воду на млин неонациста.

Москва је била усамљена у захтеву да репарације остану у игри („Совјетима је био потребан новац“) уз инсистирање да се на крају преговора потпише „мировни уговор“, из једноставног разлога: Бон (Западна Немачка) увек је изјављивао да ће дефинитивно одустати од захтева за враћање одузетих источних области (четвртина изгубљене територије, која је углавном припала Пољској) тек после потписивања мировног уговора.

Кол је сада по сваку цену и управо због репарација хтео да спречи да се завршни документ тако именује и означи. Геншер је уверавао тадашњег совјетског министра спољних послова Едуарда Шеварднадзеа: објашњавао му је да „мировни уговор“ као појам припада (давно) прошлим временима и да ће се питање „цементирања“ постојећих граница посебно решити, ако Москва одустане од инсистирања на „мировном уговору“.

Геншерово „ломљење“ Шеварднадзеа је очигледно уродило плодом. Већ на другом министарском састанку формуле „4 плус 2“ 30. априла 1990. нико више није спомињао мировни уговор. Москва је званично повукла своје противљење у мају 1990. године и за Немце је тиме тема репарација стављена ad acta. Један број земаља је ту чињеницу и официјелно прихватио. Не и Грци. Пет година после немачког уједињења, њихова амбасада у Берлину предала је немачком Министарству спољних послова ноту са захтевом да се отворе преговори о репарацијама. Влада је то одбила уз образложење да за то више не постоји правни основ.

Нова, Ципрасова влада могла би, упозорава „Шпигл“, да ово питање покрене пред Међународним судом у Хагу, уз образложење да је споразум у преговорима „4 плус 2“ учињен, недопустиво, „на штету трећег“.

[/restrictedarea]