Почетна / Друштво / СРБИЈА И НАТО – Хроника тихе окупације

СРБИЈА И НАТО – Хроника тихе окупације

Пише Никола Врзић
Припадници америчке војске имају право да слободно улазе и излазе из Србије и да се по њој слободно крећу под оружјем, уживају имунитет а и уговори које у Србији склапају са трећим странама подлежу америчким а не српским законима, НАТО врши безбедносне процене и утврђује лојалност и поузданост припадника наших војних и државних органа, НАТО има своју канцеларију у нашем Министарству одбране, спроводи реформу наше војске и државе у складу са својим интересима… Србија се, укратко, налази под непроглашеном америчком окупацијом, и зато и није чудно што је тихо и без милости, пред нашим очима а да ми то не видимо, увлаче у НАТО

Када се, у свом сада већ легендарном говору на 43. минхенској безбедносној конференцији 10. фебруара 2007. године, председник Русије Владимир Путин обратио учесницима конференције, обратио се заправо и свима нама. „Желео бих“, рекао је тада Путин, „да цитирам речи генералног секретара НАТО, г. Вернера у Бриселу 17. маја 1990. Он је тада рекао: ‚Чињеница да нећемо распоређивати НАТО војску изван територије Немачке Совјетском Савезу пружа снажну гаранцију безбедности.‘ Где су сада те гаранције?“ И још: „Једна земља и то, наравно, прво и пре свега Сједињене Државе, прешла је своје државне границе у сваком погледу. То је видљиво у економској, политичкој, културној и образовној политици коју намећу свим осталим нацијама.“

Када се, у свом сада већ легендарном говору на 43. минхенској безбедносној конференцији 10. фебруара 2007. године, председник Русије Владимир Путин обратио учесницима конференције, обратио се заправо и свима нама. „Желео бих“, рекао је тада Путин, „да цитирам речи генералног секретара НАТО, г. Вернера у Бриселу 17. маја 1990. Он је тада рекао: ‚Чињеница да нећемо распоређивати НАТО војску изван територије Немачке Совјетском Савезу пружа снажну гаранцију безбедности.‘ Где су сада те гаранције?“ И још: „Једна земља и то, наравно, прво и пре свега Сједињене Државе, прешла је своје државне границе у сваком погледу. То је видљиво у економској, политичкој, културној и образовној политици коју намећу свим осталим нацијама.“

АМЕРИЧКИ ИНТЕРЕС Своје (тада) и наше (и даље, ено их и ове среде министри Ивица Дачић и Братислав Гашић у Бриселу, у седишту евроатлантског војног пакта) НАТО партнере, дакле, председник Русије назвао је, уз необорив доказ, преварантима који дају гаранције којих не намеравају да се држе, и то агресивним преварантима који своју политику натурају и свима другима, не зато што је та политика добра и за друге већ само зато што је добра за Америку. О чему су, уосталом, нехотично посведочили и сами Американци, објаснивши у својој дипломатској депеши 06BELGRADE842, коју је уз четврт милиона других раскринкао „Викиликс“, да реформе српске војске у којима нам НАТО помаже „обезбеђују војну оријентацију и став који ће бити у нашем“ – а кад Американци кажу наш, мисле на амерички – „интересу“. А будући да, речима Збигњева Бжежинског, „НАТО представља главни механизам за спровођење утицаја САД на европска питања“, оно натурање сопствене политике и интереса свима другима, о којем је 2007. говорио Путин али га тада нисмо довољно пажљиво саслушали, спроводи се углавном преко сарадње са америчком војном алијансом. Па отуда и оно спектакуларно „Печатово“ откриће да нам НАТО не реформише само војску већ и економију и правосуђе, па чак и уводи јавне бележнике и судске извршитеље, у складу са Индивидуалним акционим планом партнерства (ИПАП) Србије и НАТО…

 

[restrictedarea]

Али како смо до тога дошли, а да нисмо ни приметили да до тога долазимо? Хронолошки преглед сарадње Србије и доказано преварантског НАТО-а – о његовим злочинима да и не говоримо, о тим злочинима већ довољно говоре и наша 1999. година, и окупација Авганистана, Ирака, темељно разваљивање Либије и Сирије преко џихадистичких посредника, све то у само 16 година – хронолошки, дакле, преглед сарадње Србије и америчке алијансе представља заправо хронику тихе окупације Србије. Чији ће логичан исход, ако буде по њиховом, бити и улазак Србије у НАТО. И то не сме да нас затекне неспремнима јер не само да Американци признају (депеша 10BELGRADE324) да „није питање ‚да ли‘ (ће) него ‚када‘“ Србија ући у НАТО већ у складу с тим и српско Министарство одбране, у којем је НАТО и формално присутан још од 18. децембра 2006. године да у њему спроводи задатке које добије од Команде здружених снага НАТО у Напуљу, наводи да су односи Србије и НАТО такви да се само „за сада“ – за сада! – „искључује учешће Србије и у Акционом плану за чланство (МАП) као механизму Програма ‚Партнерство за мир‘ за свеобухватне припреме у процесу приступања неке државе алијанси“…

 

УВОД У НАТО ИНТЕГРАЦИЈЕ Званична историја сарадње Србије и НАТО после НАТО бомбардовања Србије почиње 19. јуна 2003, када је тадашња Државна заједница Србија и Црна Гора поднела званичан захтев НАТО-у да буде примљена у Програм „Партнерство за мир“ (ПзМ). Већ 30. јуна, да би нас припремио за тај пријем, НАТО је покренуо први од програма намењених нашој војсци, „Прилагођени програм сарадње“ (ТЦП).

Овом почетку сарадње, међутим, претходило је неколико потеза који су тај почетак учинили могућим. Повлачење баш тих потеза тражили су Американци, а извођач радова био је, пре свих, тадашњи министар одбране СЦГ Борис Тадић. Тако, макар, проистиче из анализе Међународне кризне групе (МКГ) од 17. јула 2003, при чему МКГ треба сматрати утицајном и добро обавештеном организацијом будући да јој је тада председавао Марти Ахтисари а у њеном Управном одбору седели су и Весли Кларк, Збигњев Бжежински, Џорџ Сорош… Елем, овај извештај открива да је Тадић „11. априла 2003. наредио да се распусти Комисија Војске СЦГ за сарадњу с Хашким трибуналом“ јер је „ово полузванично тело, састављено од 28 пензионисаних генерала, имало приступ свим поверљивим војним архивама. Његова основна улога није била сарадња са Хагом, већ обезбеђивање докумената од помоћи српским брањеницима, попут Слободана Милошевића, и опструирање приступа документацији Хашком тужилаштву“, затим је „18. априла издао наредбу која је обавезивала официре да извештавају о сваком контакту са лицима са хашких оптужница“ (подсећања ради, недовољна сарадња с Трибуналом нас је тада ометала и у приступу ПзМ-у) и приде је „6. маја Генералштаб званично стављен под окриље Министарства одбране, и одговоран је министру“, а „друга кључна реформа састојала се у измештању војне обавештајне службе и јединица безбедности (КОС) из надлежности Генералштаба… Сада су директно подређене Министарству одбране које ће, надајмо се, успети да умањи њихову политичку улогу“. Тадић је похваљен и због изјаве да се „оружане снаге морају реформисати и прилагодити како би одговориле стварним безбедносним потребама Србије. Према плану новог Министарства одбране, бројно стање војске треба да се смањи са 78 000 на отприлике 50 000 војника. Изгледа да је Министарство такође направило радикалан план пензионисања бројних виших официра до краја године, нарочито оних који су компромитовани ратним злочинима или тесном сарадњом са бившим режимом“.

Штавише, известила је тада Међународна кризна група, „још један проблем који стоји на путу чланству у ‚Партнерству за мир‘ јесте спор који Србија води против НАТО пред Међународним судом правде због бомбардовања 1999. године. НАТО је пријем у ПзМ условио повлачењем тужбе“. Овај проблем решен је такође: Вук Драшковић и Г17 изјаснили су се за повлачење тужбе, ДСС против тога а ДС је мудро ћутао, да би на крају сам Суд 15. децембра наредне, 2004. године решио проблем тако што се прогласио ненадлежним за наш случај.

Тек, писала је МКГ, „можда је став саме војске највећа препрека за чланство у ПзМ. Тврдокорни елементи не желе то чланство… Пожурујући владу да поднесе захтев за пријем, они практично припремају политичку сцену због које би Србији такав захтев био одбијен. Нормално је да земље, које желе да се придруже, подносе захтев тек кад су сигурне да су испуниле све критеријуме, и тада бивају готово одмах примљене. Србија је још увек далеко од испуњавања тих критеријума, а генерални секретар НАТО ју је обесхрабрио у погледу прераног аплицирања. Па ипак, Србија и Црна Гора је 20. јуна (заправо, 19. јуна – прим. аут.) поднела формални захтев за пријем у чланство, и то наводно упркос Тадићевом противљењу (што је МКГ-у, како се наводи у фусноти, рекао неименовани дипломата из НАТО). Тврдокорни националистички елементи у војсци и влади се надају да ће одбијање овог захтева нанети штете влади и њеној политици евроатлантске интеграције“.

ПРИЛАГОЂЕНИ ПРОГРАМ САРАДЊЕ Овај маневар тврдокорних националиста, међутим и нажалост, није успео; проблем прераног подношења кандидатуре за приступање ПзМ-у решен је споменутим ТЦП-ом, тим „Прилагођеним програмом сарадње“ који је био „посебан програм за Србију и Црну Гору“ а НАТО-у је послужио као својеврсни мост да нас не одбаци као што су они тврдокорни прижељкивали, али и да нас, истовремено, не прими одмах као што је уобичајено по подношењу кандидатуре, јер још нисмо били довољно припремљени… У чему је био проблем, како нас је то требало припремити? Како је то Американцима рекао генерал мајор (ех) Здравко Понош који је био „у срцу реформе система одбране“ (америчка депеша 06BELGRADE842) и који је (депеша 06BELGRADE880) „недвосмислен око стратешке опредељености српских оружаних снага ка уласку у ПзМ и коначном учлањењу у НАТО“, изазов у тој реформи било је „смањење људства на 27 хиљада уместо постојеће 62 000, велика редукција и затварање војних база, и усвајање модерне структуре војних снага“, али, „као најважније, Понош је рекао да промена стања свести оружаних снага, а нарочито официра, представља највећи изазов“.

У решавању ових изазова од помоћи је био управо споменути ТЦП, који су иначе „саставили експерти из Секретаријата НАТО и који је подржао Савет НАТО“. У оквиру првог ТЦП 2004. године, за наше официре којима је требало променити свест организовани су курсеви у НАТО школи у Оберамергау, а за оне којима свест није могла да се промени, почетком 2005. покренут је други ТЦП који је – како је 2005. писао наш покојни амбасадор при НАТО Бранислав Милинковић, у тексту „Учешће СЦГ у ТЦП и шире“ – подразумевао озбиљнију „НАТО помоћ у реформи сектора безбедности, а посебно у програмима повезаним са конверзијом или релокацијом вишкова војног особља“, као и „два пројекта за разоружавање“ наше војске, при чему „постоји велико интересовање међу државама НАТО и ПзМ да финансијски подрже ове пројекте“. Истовремено, писао је Милинковић, „отворени су разговори са НАТО како би се идентификовали начини и средства да се подрже реформски оријентисане снаге у СЦГ на путу ка пуном учешћу у ПзМ“, што ће рећи да се разговарало и о директном НАТО мешању у наша унутрашња политичка питања…

ГРУПА СРБИЈА-НАТО Те 2005. године формирана је и Група Србија – НАТО за реформу нашег система одбране, заједничко тело нашег Министарства одбране и НАТО чији је примарни циљ – како се наводи у тексту „Карика која недостаје“ Центра за евроатлантске студије, једне од НАТО лобистичких организација у Србији – био да „повећа подршку алијансе у процесу система одбране у Србији и Црној Гори“. Ова је група, наводи се даље, формирана кроз Политички комитет и Политичко-војни надзорни комитет ПзМ, „представљала је јединствени механизам сарадње између Србије и НАТО, какав алијанса није развила ни са једном другом државом“, и имала је задатак да убрза и пружи подршку реформи система одбране и да „Србију и Црну Гору припреми за ангажовање у ‚Партнерству за мир‘“, што свој пуни смисао добија тек када се прочита депеша 10BELGRADE324, која наводи да је „важно за интересе САД и наших савезника да наставимо да истражујемо начине за продубљивање учешћа Србије у ПзМ“.

 

ТРАНЗИТНИ АРАНЖМАНИ Ово продубљивање продубљено је 18. јула 2005, када је потписан Споразум између Србије и Црне Горе и Организације Северноатлантског пакта (НАТО) о транзитним аранжманима за подршку мировним операцијама. Захваљујући окупацији Косова НАТО је тада добио сагласност да окупира и остатак Србије. Овим споразумом, наиме, а све у циљу подршке мировној мисији НАТО на Косову, НАТО-у је дозвољен „слободан пролаз/транзит преко територије Србије и Црне Горе, укључујући ваздушни простор и територијалне воде“, и то за „било коју врсту терета“ а „НАТО нема обавезу да доставља списак инвентара“, док „органи Србије и Црне Горе олакшавају свим адекватним средствима све покрете особља, возила и/или материјала преко лука, аеродрома или друмским путем“. НАТО, великодушно, стоји у члану 4 Споразума, „не захтева да буде изузет од плаћања разумних цена за тражене и пружене услуге, али“ – у наставку латентна претња и да се зна чија је коначна у нашој земљи – „али се неће дозволити ометање транзита услед преговора о плаћању таквих услуга“. Штавише, члан 6, припадници НАТО „поштују законе Србије и Црне Горе“, али, само „у мери у којој је поштовање тих закона у складу с повереним задацима/мандатом“. Није то све. Члан 8 каже да „особље НАТО може поседовати и носити оружје“ и „ношење униформе није услов за поседовање и ношење оружја“, а на то се надовезују чланови 10 и 11, према којима „особље НАТО подлеже, у свим приликама и увек, искључивој правној надлежности својих националних елемената у погледу кривичних или дисциплинских дела која евентуално почини у Србији и Црној Гори“, и притом „ужива имунитет од хапшења и држања у притвору“. И најзад, члан 12 којим смо показали колико смо великодушни према нашим окупаторима: „Србија и Црна Гора изузима особље НАТО и његову конкретну покретну имовину у транзиту преко Србије и Црне Горе од плаћања свих дажбина које се могу установити.“

СОФА СПОРАЗУМ Уследио је – потписао га је 7. септембра 2006. у Вашингтону Вук Драшковић, ратификован је тек после одласка владе Војислава Коштунице, 29. маја 2009. године – тзв. СОФА споразум Србије и САД, „Споразум између Владе Републике Србије и Владе Сједињених Америчких Држава о заштити статуса и приступу и коришћењу војне инфраструктуре у Републици Србији“, којим Србија омогућује САД „приступ и коришћење оних објеката“ који су САД потребни, „укључујући, али не ограничавајући се на превоз, магацине и објекте за обуку“. И то „без накнаде“. Особље САД, наравно, „има право на слободу кретања у Републици Србији“, и „да носи оружје док је на дужности уколико је на то овлашћено сопственим наредбама“, и ослобођени су плаћања пореза и осталих дажбина, и могу да „увозе, извозе и користе у Републици Србији“ све што пожеле („опрему, залихе, материјале, технологије…“) и притом су „изузети од поступака инспекције, дозвола, других ограничења…“, уосталом, баш као што ће и „ваздухоплови, возила и пловила Сједињених Држава бити изузети од поступка инспекције“, што значи да су се можда и по Србији налазили тајни ЦИА затвори. Сувишно је рећи, али да кажемо: реципрочна обавеза за САД, да Србији у Америци дозволи оно што је Америци дозвољено у Србији, не постоји. Да ли је то партнерски, или окупаторски однос? Тек, Американци у Србији „не подлежу (ни) плаћању такси за навигацију, прелет, коришћење терминала“, а оно што ипак морају да плате, „одговарајуће накнаде за тражене и пружене услуге“, укључујући и комуналне услуге, струју и воду, платиће „у износу не мање повољном од оног који плаћа Војска Србије“. Наравно да ни ово није све. Члан 8 предвиђа и да Министарство одбране САД може с ким год хоће и о чему год хоће да закључује уговоре који ће бити спровођени у Србији, али они неће подлегати српским законима већ ће бити „у складу са законима и прописима Сједињених Држава“. Заузврат, Србија се чланом 9 одрекла права да „подноси захтеве у вези са штетом, губитком или уништењем имовине“, док ће захтеве трећих лица, дакле грађана Србије, у вези са евентуалном штетом насталом на територији Србије, „решавати Сједињене Државе у складу са законима и прописима Сједињених Држава“… Па чија је ово земља у којој ми живимо, забога?

 

НАТО КАНЦЕЛАРИЈА У СРПСКОМ МИНИСТАРСТВУ ОДБРАНЕ У склопу припрема за пријем Србије у ПзМ – још до ПзМ нисмо ни стигли – било је договорено и отварање НАТО војне канцеларије за везу у Београду, и то нигде другде до у згради Министарства одбране Републике Србије, с погледом на бомбардоване зграде Генералштаба оне војске која је била наша и бранила нас од непријатеља уместо да нам доказује да су нам непријатељи заправо савезници и партнери… НАТО канцеларија у српском министарству отворена је 18. децембра 2006. године, а надлежна команда јој је у Команди здружених снага НАТО у Напуљу, одакле је иначе командовано и НАТО агресијом на Србију 1999. године, али ко још за то мари.

ПАРТНЕРСТВО ЗА МИР А коначно стигао је и дан, 29. новембар 2006, у којем смо добили толико жељени позив да уђемо у НАТО Програм ПзМ. Позив смо прихватили и Борис Тадић, тада већ као председник Србије који „верује да Србија не може заувек да остане изван НАТО, али то не изговара често због тога што је ово питање политички осетљиво“ (депеша 10BELGRADE25) 14. децембра 2006. у Бриселу потписује НАТО Оквирни документ, „чиме је Србија и формално постала учесница Програма ‚Партнерство за мир‘“. Истом приликом смо им предали и Презентациони документ у којем су описани наши циљеви чланства у ПзМ, с тим што ће се испоставити да ни тај документ није баш сасвим наш…

Оквирни документ је типски, исти за све чланице ПзМ, а интересантан је утолико што, иако документ о сарадњи с једном војном организацијом као што је НАТО, говори о решености партнера да „продубе своје политичке и војне везе“. Ова ће општа формулација своју конкретизацију доживети у недавно потписаном ИПАП-у.

Презентационим пак документом „Република Србија исказује свој интерес да сарадња са НАТО обухвати развијен политички дијалог, као и разне облике конкретне сарадње, сарадњу у реформи система одбране“ и „основно је полазиште будућег активног учешћа Републике Србије у Програму ‚Партнерство за мир‘. Овај документ се темељи на јасном политичком опредељењу да Република Србија развија партнерски однос са НАТО, на основу постојећих садржаја Програма и досадашње сарадње са НАТО која се у последњих неколико година развијала у духу ‚Партнерства за мир‘“. У Презентационом документу изразили смо спремност да учествујемо у раду Савета за евроатлантско партнерство (EAPC – Euro-Atlantic Partnership Council) као и у свим његовим пратећим телима и комитетима, да приступимо Процесу планирања и ревизије (PARP – Planning and Review Process) „који представља основу за нормативно уређење, формирање и процену снага и оспособљености за мултинационалну обуку, вежбе и операције у сарадњи са НАТО снагама“, да учествујемо у Акционом плану партнерства против тероризма (PAP-T) у Акционом плану партнерства за изградњу институција одбране (PAP-DIB) у ИПАП-у, у Концепту оперативних способности (OCC) у Програму унапређења образовања и обуке (TEEP) у комитету Наука у служби мира и безбедности (SPS) у Поверилачком фонду ‚Партнерства за мир‘ (PfP Trust Fund) Индивидуалном програму партнерства (IPP) изразили смо и спремност да извршимо „хармонизацију доктрина и програма са државама НАТО и ПзМ“, да прихватимо „сва начела Споразума о стандардизацији НАТО 6001 (СТАНАГ 6001)“…

Упркос оволикој, и још широј и дубљој и обухватнијој него што је то овде набројано интеграцији Србије у НАТО структуре, често се истиче како се у Презентационом документу не наводи да је циљ Србије да после ПзМ постане и пуноправна чланица НАТО. То је тачно, и утолико тачније што се, рецимо, у црногорском Презентационом документу, ова жеља, за учлањењем у НАТО после ПзМ, истиче изричито. С друге стране, међутим, истина је и да се у нашем Презентационом документу, исто тако, не каже експлицитно и да чланица НАТО не желимо да постанемо. Штавише, наш Презентациони документ каже и да „Република Србија исказује своју спремност да учествује у свим облицима сарадње предвиђеним (…) у оквиру Програма ‚Партнерство за мир‘“, што је веома значајно утолико што наше Министарство одбране говори о „Акционом плану за чланство (МАП) као механизму Програма ‚Партнерство за мир‘ за свеобухватне припреме у процесу приступања неке државе алијанси“, што ће рећи да је и овај МАП, као степеница после ИПАП који је ступио на снагу 15. јануара ове године, заправо већ предвиђен нашим Презентационим документом…

Док смо још код Презентационог документа којим смо практично рекли, иако не и сасвим отворено, да можда и хоћемо у НАТО иако тврдимо да нећемо, наше Министарство одбране истиче и да га је Србија, „као свака држава партнер, самостално израдила“, те да је, штавише, „ово једини документ који партнерске државе самостално израђују“. Поверљива америчка депеша 07BELGRADE160 коју је сачинио тадашњи амбасадор САД у Београду Мајкл Полт, међутим, доказује да ова тврдња представља жалосну неистину. Ова депеша показује да су Американци и те како учествовали у писању нашег Презентационог документа: „Представници амбасаде су се 2. фебруара (2007.) састали са Миланом Милановићем, шефом НАТО директората у Министарству спољних послова, како би размотрили најновији нацрт Презентационог документа. Милановић им је уручио копију најновијег нацрта на српском језику, и рекао да ће верзија на енглеском бити готова до 6. фебруара… Нови документ је и даље обилато зачињен директним и околишним наводима о Косову, али су конфронтирајући изрази, које смо подвукли у претходним разговорима, избачени или ублажени.“

 

СПОРАЗУМ О БЕЗБЕДНОСТИ ИНФОРМАЦИЈА А после уласка у ПзМ уследио је, у октобру 2008. године, и Споразум о безбедности информација, који ће у Скупштини Србије бити ратификован тек у јулу 2011. Споразумом се Србија и НАТО обавезују да ће „штитити и чувати информације и материјал који припадају другој страни“, с тим што је једна од две стране овог споразума, ипак, нешто равноправнија. Чланом 2, наиме, Влада Републике Србије „прихвата обавезу да сви њени држављани“ који могу да дођу у додир са осетљивим НАТО материјалом „буду подвргнути одговарајућој безбедносној провери пре него што им се одобри приступ таквим информацијама и материјалу“. Штавише, како се наводи у следећем ставу и то већ заиста вређа и оно мало поноса што нам је остало после све досадашње партнерске сарадње и реформи, „поступци безбедносне провере биће осмишљени тако да се утврди да ли појединац, узимајући у обзир његову лојалност и поузданост, може имати приступ поверљивој информацији без опасности по њену безбедност“. Опет, сувишно је то истицати, али ипак: на сличну безбедносну процену лојалности и поузданости оних НАТО припадника који ће доћи у додир с нашим поверљивим информацијама и материјалима, наше службе безбедности немају право. Имамо право да будемо проверени и лојални, али не и да сами проверавамо њихову лојалност нама. Нема сумње, тешко неко партнерство, макар и ако је за мир.

ИПАП А после свега овога уследио је и ИПАП, тај „највиши облик сарадње са НАТО кроз ‚Партнерство за мир‘ који не подразумева чланство у алијанси“. Када смо његове детаље, пре две недеље, први пут открили широј јавности Србије, констатовали смо да се „овај план српске колаборације са западним војним пактом не бави само војним питањима. А понајвише служи сваковрсном усисавању наше земље у службу продубљивања америчке хегемоније над Европом, убацујући нас у тај (НАТО) механизам за спровођење утицаја САД на европска питања“. Ова наша констатација своју потврду има и у већ споменутом тексту „Карика која недостаје“ Центра за евроатлантске студије, где се, на основу интервјуа с НАТО званичницима, наводи: „Тек са ИПАП, осетљивије ‚политичке‘ теме (…) постају део сарадње са НАТО.“

ИПАП, дакле, с једне стране, наставља и продубљује све оне реформе наше војске које су заправо изведене, како смо у међувремену сазнали, у америчком а не у интересу наше војске и безбедности наше земље. Отуда је с тог, војног становишта, понајвећа новост то што ИПАП поврх свега предвиђа и стационирање НАТО трупа у Србији, у бази „Југ“ код Бујановца, до краја 2017. године. Али то је ваљда и логична последица онаквих реформи.

С друге стране, овим НАТО споразумом први пут су обухваћене и цивилне теме које су, недокучивом логиком тихе окупације Србије, и саме доспеле у надлежност Северноатлантског војног пакта, то јест, Америке. У ИПАП споразуму са НАТО, тако, обавезујемо се да са пута ЕУ интеграција скренути нећемо – „У складу са својим прокламованим циљевима, Република Србија изражава спремност да у предстојећем периоду усвоји и примени правне тековине ЕУ као и да спроведе ССП. Ојачаће административне и институционалне капацитете у циљу примене стандарда ЕУ, као и способност примене програма и пројеката ЕУ“ – обавезујемо се и на наставак бриселског дијалога с Косовом, и да ћемо унапредити положај ЛГБТ особа, да ћемо наставити „са спровођењем свеобухватних реформи како би се обезбедила владавина права и поштовање међународних стандарда“ укључујући ту и нотаре и судске извршитеље, да ћемо завршити процес приватизације и уласка у Светску трговинску организацију, а све то биће заслађено „активном и свеобухватном информативном кампањом о (…) карактеру, обиму и користима сарадње са НАТО у оквиру ‚Партнерства за мир‘, укључујући и ИПАП (…) Подршка Одељења за јавну дипломатију НАТО ће бити важна за успешно спровођење ове стратегије, као и сарадња и подршка контакт амбасаде за сарадњу са НАТО, НАТО војне канцеларије за везу у Београду, као и чланица и партнера у НАТО.“

И после свега се од нас тражи да поверујемо да Србија у НАТО не иде. Како у то да поверујемо, кад је НАТО већ ту, у свим областима нашег јавног живота? Како да поверујемо, кад су се од 5. октобра наовамо на власти променили баш сви, а није се променио само наш курс све већег примицања НАТО-у, упркос проглашеној војној неутралности која се очигледно тумачи толико лабаво да никога не обавезује ни на шта? Како да им поверујемо, најзад, кад нам је Путин ономад и онако лепо, само једном цитираном реченицом, доказао да је реч о пуким преварантима? Наравно да не можемо да им поверујемо. Тако да је право питање шта са тим сазнањем, сазнањем да нас кришом увлаче у НАТО, намеравамо да учинимо. Пре него што нам свима не промене свест, па им поверујемо да се сав наш интерес заиста састоји само у испуњавању америчког интереса…

[/restrictedarea]

 

15 коментара

  1. Ништа није случајно.

    После несреће са хеликоптером, ургентно се иде у Брисел и два министра подписују срамни документ који нас уводи у дубоку неизвесност.
    Ко је сада крив за ово што се дешава, и зашто сви ћуте ….

    Дно.

    Thumb up 0 Thumb down 0

    • Пре би се могло рећи да би ова влада и ови министри потписали све што им дође из ЕУ, Вашингтона и НАТО пакта.

      Thumb up 0 Thumb down 0

  2. Da bi smo bolje razumeli danasnju okupaciju,treba procitati o Milanu Nedicu,predsedniku srpske Vlade u ondasnjoj okupaciji.
    Da vidimo kako jedan Srbin,Srbenda iz Grocke,vojnik,skolovan,
    idealan da stane na celo Srbije…ali,zaljubljen u silu (i nepravdu)iz Berlina,JER JE TO DONOSILO LICNU KORIST…kako on „brani srpske interese“?
    http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D0%BD_%D0%9D%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D1%9B
    U Nemacko-Nedicevoj Srbiji,hit pesma na radio Beogradu je bila Lili Marlen,uz koju se OKUPATOR OSECAO KAO U SVOJOJ KUCI.(http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/beogradska_lili_marlen.14.html?news_id=221738)
    Pesma „Lili Marlen“ je relaksirala i nemacke i americke fasiste…koje smo zvali „saveznici“,KAO DANAS?!
    Beograd je za njih bio SVETLA TACKA,u sveopstoj ratnoj tami…
    A Srbi su masovno ubijani,gde god ih je bilo.
    Pre oko godinu dana,u BEOGRADSKOJ Areni,svirao je hrvatski bend,pecmu „ruza hrvatska“,omiljenu pesmu hrvatskih neofasista i ustasa u ratu devedesetih…publika je bila radosna…u lozi je,zajedno sa „srpskim snalazljivcima“,sedeo ozaren,polupijan,
    proustaski ondasnji gradonacelnik Zagreba,Milan Bandic?!
    SVE JE KAO NEKADA…
    Zato,“opustimo se“,razgalimo nase (nekadasnje) neprijatelje,a sada „saveznike“,Nemce,ali i nase (nekadasnje) „saveznike“,a sada neprijatelje,Amerikance…koje zovemo prijateljima.
    Pristupanje Srbije NATO-u,jeste kao pristup kraljevine Jogoslavije Trojnom paktu…
    O PROPAST RUSIJE…I SRBIJE!
    https://www.youtube.com/watch?v=bUsePoATbrU

    Thumb up 0 Thumb down 0

  3. Zadnja recenica je:
    OBE ALIJANSE IMAJU ISTI CILJ-PROPAST RUSIJE…I SRBIJE!

    Thumb up 0 Thumb down 0

  4. Ovo jeste izdaja zemlje i ocekujem da svi koji su doprineli toj situaciji budu uhapseni i da im bude sudjeno za najteze krivicno delo. Glavni krivci su poznati: Vucic, Tadic, Dacic, Sutanovac i Gasic.

    Thumb up 0 Thumb down 0

  5. Mislim da je sada svima jasno zasto je gospodin Kostunica morao da nestane sa politicke scene? On nikada ne bi dozvolio ovoliko sramno ponizavanje Srbije i njenog naroda.

    Thumb up 0 Thumb down 0

  6. …. а јесу ли натовци `имуни` и на – батине ?

    Thumb up 0 Thumb down 0

  7. Srba sve manje, kvislinga sve vise, konkurencija sve zesca.

    Thumb up 0 Thumb down 0

  8. Овоје издаја народних интереса и осећаја. Списак издајника је велики и питање је колико смо ми Срби свесни овога издајства. Нато-Империја се нагло спрема у ратне походе против јединог нашег
    пријатеља и браће Руске Федерације а ови наши добровољно притупају онима који су нас у последњих СТО ГОДИНА бомбардовали и окупирали у последња три рата над Србима.ПИТАЊЕ КОЈЕ СУ ТО СНАГЕ КОД СРБА да заусве ову ВЕЛЕ-ИЗДАЈУ. Сутра биће мала проба дасе види коће изаћи на протест кпоје организују ДВЕРИ.

    Thumb up 0 Thumb down 0

  9. Zatvorio se krug posle sedamnaest godina od Rambujea do Brisela prihvacena je kapitulacija…..

    Thumb up 0 Thumb down 0

  10. Izgleda da će morati da bude po onoj: „Svaki svog ubijte subašu !

    Thumb up 0 Thumb down 0

  11. Srbija u Natou, Nato u Srbiji, sto pre to bolje! On je vec tu, samo je pitanje vremena kada ce javno srb i postati deo ove grupacije.
    A savko ko kao papagaj kad se pomene ova tema iznosi agrumente bombardovanja, neka se prevo DOBRO zapita, zasto i zbog koga je srbija bila bombardovana.

    Da ste jos 80ti tamo bili nista od onih grozota koje su nas snasle ne bi se desile.
    Ja se amerike ne bojim, kao i svako ko zna s njim. Rezim 90ih je unistio dugu i odlicnu srpsko americku saradnju, koja treba da se dovede na najveci nivo sto pre. Rusija je sto puta pokazala koliko je sprema i sposobna da pomogne, i koliko je uticajna u svetu, a to je nista! Male zemlje nesmeju da irgaju s slabim partnerima.

    Balkanskim zemljicama opstanka bez eu i natoa NEMA… nazalost tako je, svi su to vec shavtili sem srbije. sve ostalo je presipanje iz supljeg u prazno.

    Thumb up 0 Thumb down 0

  12. Sve što Amerikanci rade uz blagoslov ove vlade je račun bez krčmara.Naša vlast i oligarsi ne biraju sredstva da dođu do lične koristi.Svaki period ima početak i kraj,samo se bojim da ne dođe do građanskog rata.Vlast sve dublje tone u glib i samoljublje i ni malo se ne obazire na narod.Gospodo funkcioneri „PREDSTAVNICI VLASTI“ očekujete li da vas milicija brani.Spremate pasoše ne vreme da vas ništa ne iznenadiSa lažima svakodnevnim i prodajom države ne piše vam se dobro.Nisu svi šljam kakav ste okupili oko sebe.Igranje žmurke je davno prošlo, a prvi će vas ti isti Amerikanci prodati i pokušati da prave novu vlast, ponovo se trudeći da jednu bagru zameni drugom.

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *