Смрт на Црвеном тргу

Пише Филип Родић

У предвечерје „великог“ опозиционог митинга, пред зидинама Кремља, брутално је убијен „главни непријатељ“ председника Русије Владимира Путина – „харизматични“ лидер „либералне“ и „демократске“ опозиције, „млади реформатор“ и „борац против корупције“, Борис Немцов. Мање или више директно, сав „слободни“ свет (Запад) и сви „независни“ медији (западни) пожурили су да за овај злочин оптуже Путина. Да ли је заиста све тако једноставно?

Убиство Бориса Немцова, вече пред опозиционе демонстрације, изазвало је бурне емоције на Западу, али и у Москви, где се на демонстрацијама поводом овог убиства окупило између 20 и 50 хиљада људи. Као и убиство, и демонстрације поводом овог злочина привукле су значајну пажњу западних медија, док су демонстрације које је истовремено с овим организовала Комунистичка партија Русије и на којим је био приближно исти број људи, прошле потпуно незапажено. Треба напоменути да је ово потпуно у складу са пажњом коју је Немцов имао на Западу и коју је истовремено уживао у Русији. Партија овог „главног Путиновог непријатеља“ има рејтинг од око пет одсто, док је Комунистичка партија, коју Запад игнорише, на прошлим парламентарним изборима освојила 19,2 одсто гласова и представља de facto главну опозициону снагу у Русији. Само, ова партија није баш омиљена на Западу, па се ретко када и спомиње да она постоји. Оваква селективност и политичка коректност у информисању у вези са овим догађајем наводи нас да посумњамо и у веродостојност осталих „чињеница“ које смо могли да видимо и прочитамо и које нам се сугеришу и да се, у најмању руку, запитамо колико Запад заиста познаје Русију и колико су њему омиљени политичари истински отуђени у сопственој земљи.

Убиство Немцова само по себи не може имати значајнијег утицаја на руској политичкој сцени, јер овај човек још од краја деведесетих није био успешан политичар. Није био претерано популаран у јавности, а пре око пола године остварио је успех на локалним изборима у Јарослављу (око 250 километара североисточно од Москве) и постао већник у локалној скупштини. Више од десет година пре овога, он није остварио успех ни на једним изборима. Несумњиво је, међутим, да би ово убиство могло значајно да дестабилизује политичку ситуацију, ако не у читавој Русији, онда барем у Москви, која важи за „либерални центар“, и то највише због улоге медија, у највећој мери оних западних. Ако ни због чега другог, а онда због тога што се овим убиством скреће пажња на Владимира Путина, којег се опет покушава довести у ситуацију да доказује своју невиност, уместо да други доказују његову кривицу. У ствари, ово је већ случај, јер је значајан број западних политичара и медија одмах показао прстом на њега без икаквих чврстих чињеница или доказа. Као што се то десило и са, да наведемо само неколико примера, пружањем помоћи борцима Новорусије или обарањем малезијског авиона изнад Украјине.

Чињенице у вези с убиством Конкретно вези са самим убиством, у овом тренутку располажемо са јако мало информација, али оне које имамо све указују на то да се ради о организованом убиству. Познато је да је Немцов пред смрт вечерао са једном украјинском манекенком, Аном Дурицкајом, у ресторану где један од излаза води на Црвени трг. Њих двоје су из ресторана кренули пешице поред Храма Василија Блаженог и упутили се преко великог моста преко реке Москве. С обзиром на време (између 11 сати и поноћи) и годишње доба, на мосту се није могло очекивати да ће бити много људи. Убица је Немцову пришао с леђа, испалио осам метака, од чега су мету погодила четири зрна а Дурицкају ниједан, и ускочио у аутомобил који је пратио Немцова и његову пријатељицу. Врло је интересантан и детаљ да се све то догодило тачно у тренутку када је видно поље једне од безбедносних камера која је покривала овај део моста прекрио чистач снега. По свему судећи, за убиство је коришћен пиштољ „макаров“ калибра девет милиметара.

[restrictedarea]

Ово намеће неколико закључака и питања. Пуцање с леђа подразумева да је мета савршено идентификована и да постоји висок ниво спретности у баратању оружјем, што искључује све друге могућности, осим професионалног убиства. Треба напоменути и да је испаљен доста велики број хитаца, али и да није било „оверавања“, барем према информацијама којима јавност за сада располаже и, најважније, да је сведок убиства, Дурицкаја, поштеђена. Поставља се питање због чега убица није чекао да се Немцов врати кући и убије га испред кућног прага. Класичан тип организованог убиства одиграо би се по овом сценарију, на месту на којем је убица сигуран да ће се жртва појавити. Или барем на излазу из ресторана у којем је жртва уочена. Може се разумети због чега убица није пуцао на излазу из ресторана, јер је то место где увек има људи и које је под надзором, али избор моста за место убиства је доста неразумљив. Прво, како су убице могле бити сигурне у руту којом ће Немцов ићи и у које ће време тачно бити на мосту? Ово очито указује на неопходност високог нивоа организације. Друго, аутомобил у који је убица ускочио (извор из полиције чије је речи пренела РТ наводи да се ради о сребрном ВАЗ-21102 са таблицама из Северне Осетије) није могао сатима кружити Црвеним тргом, нити пратити пар од ресторана до моста – морао их је пресрести на тачно утврђеном месту. Осим ако су убице на овај или онај начин унапред знале тачну путању пара (што је, такође, могуће, али што би у најмању руку захтевало несвесно саучесништво Дурицкаје), за праћење и убиство на овој локацији била је неопходна врло софистицирана организација. Сам избор места злочина могао би указивати на намеру да убиство буде спектакуларно и да, можда, на неки начин умеша Путина у све то.

Управо чињеницу да је Немцов убијен „на прагу Кремља“ многи су већ и искористили да би указали на Путина. Немцовљев опозициони колега, Михаил Касјанов, рекао је да је „шокиран“ тиме што је „у 21. веку један опозициони лидер демонстративно убијен одмах испред зидина Кремља“ и додао да се „земља креће ка пропасти“. Ову прилику одмах је искористила и Марша Гесен, бивша уредница америчког Радија Слобода (верзија Радија Слободна Европа за бивши СССР) која је у коментару за Њујорк тајмс написала буквално: „Људи ће бити убијани у име Кремља, пред Кремљом, по сценарију Кремља, само због тога што су се усудили да се супротставе Кремљу.“ Поред овога, симболика убиства на прагу Кремља важна је и из угла да је било неопходно да и полуписмена домаћица из Тексаса буде у стању да препозна кулисе, а има ли познатије позадине од Црвеног трга? У сваком случају, извесно је да су се убице озбиљно потрудиле да ово убиство изведу баш на оваквом месту, уз све логистичке проблеме и опасности које то представља, што указује на политички мотив.

Питање мотива Према западним медијима, постојање политичког мотива наводи нас на то да је убиство могао да наручи Кремљ, или него близак Кремљу. Тешко је, међутим, видети какав би интерес руска влада могла имати у убиству свог противника који је, с једне стране, био светски познат, а с друге стране, потпуно запао у други политички план и чија странка није успела ни да уђе у парламент, него му је домет био да буде општински већник у Јарослављу. Када је Путинов портпарол Владимир Песков рекао да Немцов није представљао никакву опасност, нити претњу по власт, то је било апсолутно тачно. Такође, претпоставити да је убиство Немцова за циљ имало застрашивање других представника опозиције није баш логички засновано, јер би га у том случају било много једноставније убити на дискретнији начин, код куће. Због овога, идеја директне или индиректне повезаности руске власти с овим делује врло мало вероватна.

Са тиме се слаже и читав низ људи, међу којима има и оних наклоњених Путину, али и оних који му се противе, и оних из Русије, али и оних са Запада. Бивши лидер СССР Михаил Горбачов изразио је уверење да убиство представља покушај дестабилизације Русије, алудирајући да би се могло радити о „операцији под лажном заставом“. „Убиство Бориса Немцова је покушај да се закомпликује ситуација у земљи, па чак и да се она дестабилизује појачавањем напетости између власти и опозиције“, рекао је он за агенцију Интерфакс и додао да ће „одређене снаге наравно покушати да искористе овај злочин зарад сопствених циљева – сви размишљају како да се отарасе Путина, зар не?“ Истакнута опозиционарка Ирина Какмада рекла је за Риа новости да убиство представља „провокацију која свакако није у Путиновом интересу, него има за циљ да се уздрма ситуација“.

Са друге стране Атлантика, амерички политички активиста Линдон Ларуш и економиста који је у Регановој администрацији био заменик министра финансија Пол Крег Робертс отишли су још даље и за убиство оптужили Стејт департмент, односно ЦИА. „Идеја да је (Немцова) убио Путин, да је то Путинов интерес луда је. Ко би имао мотив за убиство овог човека? (Висока званичница Стејт департмента) Викторија Нуланд је била део тима који је организовао убиство овог човека. Мени то мирише на Нуландову. Она је на листи осумњичених злочинаца у овом случају, као и у неким другим случајевима“, рекао је Ларуш и додао да се „Нуландова (председник САД Барак) Обама и њихови британски сарадници труде да ‚Мајданску револуцију‘ пренесу и у Русију и оркестрирају пуч како би оборили Путинову владу“. Робертс је, са своје стране, рекао да је Немцов „често звучао као агент Вашингтона“. „Ако Немцова није убила ЦИА да би окривили Путина, највероватније су га убили руски националисти који су га сматрали агентом Вашингтона. Могу вам рећи једну ствар, да је Путин превише интелигентан да би овако играо на руку Вашингтона. Штавише, Немцов, иако је био лајав, није имао никаквог утицаја на Путинову подршку која износи 85 одсто. Немцов је подршку имао у вашингтонским невладиним организацијама у Русији. Ако је ЦИА убила Немцова, убили су сопственог агента“, додао је он. Сличног става је и бивши сарадник америчке Националне агенције за безбедност који је раскринкао њихов програм прислушкивања, Едвард Сноуден. „Почели су да уклањају оне које су много година хранили. Не требају им они који не могу да спроведу њихове планове и они који знају њихове тајне. Стејт департмент се неће зауставити на Немцову, они ће наставити даље“, рекао је он.

Тезу да су Немцова убили руски националисти подржава и један део руске опозиције. Познато је да су у прошлости националисти претили разним опозиционарима, укључујући и Немцова. У оквиру ових организација потпуно је могуће наћи особе способне да изврше овакво убиство, али то, опет, не пружа одговор на одређена питања попут – зашто би га убили испред Кремља и како би прикупили информације о његовом кретању по изласку из ресторана. Такође, зашто би руски екстремисти у оваквој ситуацији поштедели Украјинку за коју је познато да је повезана са властима у Кијеву. И у овом случају, убиство на кућном прагу или на излазу из ресторана би било много пригодније, а услови у којима је оно извршено не уклапају се у начин рада неке екстремистичке групе. Јасно је да ниво организације неопходан за овакво убиство јасно упућује на умешаност неке „службе“ државног или приватног нивоа (олигарси у потпуности располажу могућношћу да користе приватне „службе“). Ово нас поново враћа на логички закључак да умешаност руских служби нема смисла, јер је из Путиновог и владиног угла ово убиство катастрофа не само са политичког аспекта него и у пропагандном рату.

Остаје нам, на крају, још само теорија стране провокације, коју су Путин и руска влада у самом старту изнели као своју хипотезу. Јасно је да је ова могућност најдража Кремљу, али мора се рећи и да је она највероватнија. Путин је тренутно мета дубоке и раширене кампање мржње на Западу. У таквим условима, убиство некога ко му је опозиционар просто је нешто чему новинари не би могли да одоле и наставили би да га оптужују за све несреће на овом свету. Путин и руска влада су у великој мери колатерална жртва овог убиства. Ако је то био циљ, мотив би имали многи људи и многе државе. Као и у свим другим случајевима када се овако нешто деси, одговорност је најлакше пронаћи ако се размисли ко има корист од тога. У овом случају, то свакако није Владимир Путин.

Економски убица Русије

Борис Немцов је у жижу међународне јавности први пут дошао марта 1997, када га је председник Русије Борис Јељцин именовао за првог потпредседника владе. Читав Запад одмах је полудео за младим, згодним присталицом слободног тржишта, који је до тада био гувернер Нижњег Новгорода. Заменик министра финансија у администрацији Била Клинтона Лери Самерс био је толико одушевљен да је изјавио да премијер Анатолиј Чубајс и Немцов представљају „економски тим снова“ (economic Dream Team). Индикативан је и текст који је написала дописница Лос Анђелес тајмса из Москве Керол Вилијамс, који више личи на јефтину совјетску пропаганду него на текст који о неком руском политичару пише амерички новинар. „За четири месеца од како је напустио кормило просперитетног града на Волги да би постао први потпредседник владе у Москви, овај харизматични крсташ за мету је узео корумпиране и похлепне који су од постсовјетске Русије направили велику и застрашујућу мафијашку државу. Овај бивши физичар председавао је првим обећавајућим знаковима економског опоравка од како је Русија одбацила комунизам и, на задовољство маса, водио рат против гузоња из владе који се шире по увезеним луксузним аутомобилима и изнајмљеним авионима“, написала је она те 1997. године. Овакав романсирани приказ могао је да прође на Западу, али не и у самој Русији. Немцовљево „чудо“ у Нижњем Новгороду је било, као и све остало у вези са њим, плод лукавог маркетинга који је скривао бруталну реалност. Када је Русија била на дну, 1996, Нижњи Новгород био је по просечној заради негде у средини међу 89 руских региона, упркос томе што је у њему било неупоредиво више страних инвестиција него другде.

Немцов је у Кремљ ушао као млади реформатор и борац против корупције који је Русији обећао поштен и чист западни капитализам. Прва ствар што је урадио било је увођење закона који је приморавао бирократе да се одрекну страних аутомобила и замене их руским „волгама“, које су, игром случаја, биле произвођене баш у Немцовљевом Нижњем Новгороду. Потом се залагао за антикорупцијске законе који су имали такве рупе да су кроз њих те „волге“ могле да прођу без проблема. На пример, један од његових реформских закона предвиђао је да владини тендери у будућности морају бити јасни и отворени за конкуренцију, осим у случајевима када би било процењено да је затворени и некомпетитивни тендер „најбоље решење“. Другим речима, не да се ништа није променило него је Немцов намештеним тендерима дао призвук легалности. Неколико месеци касније, Немцов је гурао закон којим су се политичари приморавали да пријаве своје приходе, али не и своју имовину и имовину своје породице, а онда је снимљен како се договара о миту у виду аванса за књигу вредног 90.000 долара са Сергејем Лисовским, бившим Јељциновим сарадником, који је годину дана раније ухваћен како преноси кутију са пола милиона долара. Случај је хтео да се ово деси баш после контроверзне приватизације државне телекомуникационе компаније Свјазинвест, коју је купио конзорцијум у којем се налазио и Џорџ Сорош. Касније је откривено да је сличне „авансе“ примио и Чубајс и неки други „млади реформатори“, а због овога је ушао у сукоб и са олигархом Борисом Березовским, који је изгубио тендер. Оваквих примера за време његовог кратког боравка на власти било је још много. Августа 1998, влада у којој је био отишла је у историју пошто је изазвала један од највећих и најразорнијих државних финансијских колапса у 20. веку.

[/restrictedarea]