Почетна / Култура / Садомазо Баја Патак и модерна Пепељуга

Садомазо Баја Патак и модерна Пепељуга

Биоскопски хитови: „Педесет нијанси сиве”
Пише Владислав Панов
Екранизација прве из изузетно комерцијалне трилогије књига енглеске ауторке познате под псеудонимом Е. Л. Џејмс, „Педесет нијанси сиве”, светски је биоскопски хит који свуда, на понос и радост и код нас, јури рекорде у гледаности. Вишеструки феномен, овај у сваком смислу анти-филм, нека врста савремене бајке, одушевљава отупеле потрошаче антикултуре у свим њеним нијансама сивила. А следе и наставци…

За мање од две недеље, одмах после светске премијере на Берлинском филмском фестивалу, „најочекиванији филм године“, екранизација истоименог књижевног бестселер штива, преведеног и на наш језик, „Педесет нијанси сиве“ (прва књига из трилогије) освојио је светске биоскопе таквом жестином да је већ у првом викенду и само на америчком тржишту стигао до суме од сто милиона долара. Још тада је два и по пута премашио свој наводни буџет. Пошто је одавно потпуно бесмислено говорити о било ком филму без података о томе колико је зарадио и с обзиром на висину инкаса коју је остварио вреднује се његов значај, статус и учинак,  „Педесет нијанси сиве“ делује као једно од најбољих остварења ове године. Макар ове, а вероватно, што да не, и целе деценије. Његов је продор тако убојит, силовит и „значајан“, узбудљив и забаван приде, да представља замамни зачетак профитабилне филмске трилогије баш као што је случај и са књигама, које су, под псеудонимом Е. Л. Џејмс, задриглу енглеску средовечну домаћицу с вишком килограма и сексуално „провокативном“ маштом претвориле у светску књижевну звезду, која је успела да прода највише примерака у огранку литературе у такозваном меком повезу (јефтина белетристика) од када се штампају оваква издања. И као што у њеном писању, мислима и делима нема ничега што би требало да се сматра књижевношћу, тако ни филм, који је копирао ову матрицу безнадне празнине, стереотипне затупљености токсичне комерцијале западне „уметности“, која воли да се представља као елитни предводник наше цивилизације, нема ничега што филм чини филмом. Шта год да се данас под филмом подразумевало.

[restrictedarea]

Вишеструки феномен „Педесет нијанси сиве“ је вишеструки феномен. И књижевни и филмски. У оба случаја реч је о производу за масе који је тако лош да за њега ваља смишљати нове негативне епитете и, авај, самим тим чином им давати на значају који уопште немају. И књига и филм су предводнички изданак новог суноврата уметности у отупелост и потпуну предају тривијалности маспоп антикултуре. Они постављају нове стандарде лошега и притом зарађују милионе. У ери владавине антимозак телевизијске „ријалити забаве“, „Педесет нијанси сиве“ успева као од шале да и тај помор сивих ћелија учини превише захтевном оштроумном понудом која није за свакога. Кич, не хардкор порно, већ хардкор отрцаност, бујају на страницама књига поменуте Енглескиње (открила да је писац врло скоро, у својим позним зрелим годинама) и привлаче пажњу света огрезлог у све могуће нијансе сексуалне и порнографске изопачености, доступне свим узрастима у сваком моменту на само неколико кликова мишем или додира прстом. И у том ослобођеном свету интернет порнографије једна дама из досаде ствара књиге деценије само зато што је у најљигавији и најпразнији драматуршки концепт убацила садомазо призоре? То свакако мора бити феномен. Неко ће га можда и објаснити. За сада нема покушаја у том правцу. Време је за бројање пара и најаву екранизације преостала два наставка чудесне трилогије, која прети да комерцијално досегне тријумфе најуспелијих екранизација књижевних остварења, од „Харија Потера“ до „Игре престола“. Иако с поменутима нема никаквих додирних тачака нити постоји разлог да се с њима мери, тривијалност савремене индустријске забаве је управо поставља у позицију да буде једнако вреднована и самим тим поређена са много значајнијим од себе. То је трећи феномен у којем се башкари „Педесет нијанси сиве“. Јер, безвредан и смртоносно токсичан, овај, да се послужимо лепом новосрпском терминологијом, „бренд“ доноси велики новац и тиме негира сваку критику и поништава сопствено ништавило. И као ђубре храна којом се оданде хвале и успешно је деценијама убацују у кухиње света, тако и ова ђубре уметност постаје изазивач неутољиве глади за управо таквим производима. Канцерогена и убитачна за душевно здравље ова „уметност“ шири хоризонте одавно започете дегенерације укуса, интелекта и душевног интегритета омађијаног стада, у овом случају, а не случајно, према себи садомазохистички настројеног. Изгледа као да је поданичкој раји наређено да се одушевљава свим лошим, негативним и баналним. Да ужива  у свим нијансама сивила и даје му новчану потпору.

Садомазо бајка новог доба У екранизацији прве књиге „Педесет нијанси сиве“ немају намеру да било шта додају, мењају и улепшавају у односу на историјски књижевни подухват Џејмсове (право име јој је иначе Ерика Мичел). Отуда, а никако случајно, „најочекиванији филм године“ је снимљен у нижеразредној продукцији, од стране анонимуса и медиокритета (додуше, тумач главне женске улоге, Дакота Џонсон, има бар славни педигре, пошто је ћерка Дона Џонсона и Мелани Грифит и унука, с мајчине стране, Типи Хедрен) у сваком погледу безбедно удаљен од било каквог ауторског уплива, оригиналности и присуства једног јединог, макар занатски иновативног и вредног кадра. Али у његовом приземном романтичном садржају „заплет“ невиђене харизме из пера сексуално фрустриране „књижевнице“ поставља темеље бајци новог времена. Ова наша Пепељуга (без, додуше, зле маћехе и њених ћерки) проналази свог принца из снова у врху облакодера који овај, разуме се, лежерно поседује, као што има и све остало што јадна машта оваквог аутора може да смисли (скупа одела, јахте, хеликоптере и све друго чиме се одушевљава материјализмом опчињен потрошач). Он, наравно, одмах пада на њену скромну и смотану појаву и поред армије суперлепотица које чекају у реду да га барем на трен имају он баш њу бира, осваја, и претвара у ексклузивну партнерку, али, ето генијалног додатка сапунастом бесмислу, не у романтичној авантури досадне обичности, већ у сексуалном садомазохистичком иживљавању где она мора да заузме улогу поданице његовог изопаченог величанства (мада, у либералним стремљењима наше цивилизације ово мора да је увредљиви епитет из речника говора мржње па је као такав за сваку осуду) који до уласка њеног у његов таквим поривима обузет живот није знао шта је права љубав. Добро, уводи он њу у болно-сладострасни свет садомазо љубави. Отвара јој сасвим нове и, јасно, вредне хоризонте романтично-животног искуства. Па и ако боли, вредно је трпљења. Инвестиција је то у њен бољи живот који ће уз пребогатог и прихватљиво перверзног принца постати садржајнији, узбудљивији и самим тим вреднији уживања у њему. Боље је то, разуме се, од свега што је сиротица из пасивних крајева, која у ову пословно-сексуално-авантуристичку романсу улази, узвишеног ли кичераја, као девица (!) имала пре судбоносног познанства са садомазо Бајом Патком. Савремена је то љубав на први поглед и истовремено из обостраног интереса, како и доликује полиестерској цивилизацији у којој се безвредним аршинима вреднују свет и људи у њему. Па и њихова љубав. Односно оно што је од ње остало после просветљавања истополним, међурасним, сада и сексуално изопаченим примесама, комбинацијама и унапређивањима. И, што мора да је у свему овом најважније, филм је завршен „мистериозном“ сценом која наводи на помисао до које сигурно нико не би успео да дође, да ће, среће нам велике, бити и наставака! Овдашњи потрошачи ове светски актуелне филмске забаве, коју сви пљују и часте најгорим погрдама, али и сви гледају, не треба да брину. Као и када је реч о првом филму, који смо видели у дан када и остали напредни и просвећени свет, и наставци ће, нема разлога за сумњу, бити једнако промптно доступни. И уновчени јер, судећи по хвалоспевној егзалтираности дистрибутера, „Педесет нијанси сиве“ је у нашим биоскопима за сада апсолутни рекордер у гледаности. И то не само ове године. Већ после првих извештаја поносно је обзнањено да је филм оборио рекорд отварања (први дани приказивања) чак и наставка „Монтевидеа“! Посебно је забаван извештај из такозваних пасивних и патријархалнијих средина, пошто је најгледанији чак и у Босни, али и у нашој најдубљој унутрашњости. Тамо, наравно, где још има биоскопа. Па после нека неко каже да нисмо стасали за Европску унију.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *