Рат за украјински чернозем

Пише Зоран Милошевић
Данас се на планети развија историјски сукоб који може да буде по последицама трагичнији од сукоба око нафте, тероризма или идеологије. То је рат за контролу над храном, њеном прерадом и дистрибуцијом

Борци против генетски модификоване хране имали су прошле године значајне успехе. Наиме, 2014. године Аргентина је национализовала трговину пшеницом, чиме је задала снажан ударац компанији „Каргил“, главној у трговини и производњи генетски модификованог семена у овој држави. И „Марш против ‚Монсанта‘“ организован је у мају протекле године у Европској унији, а учешће је узело више од два милиона људи. Немачка, Француска, Аустрија, Пољска, Мађарска, Грчка, Бугарска и Луксембург су потом званично забранили производњу генетски модификованих биљака ове корпорације. Тај пример следи и Италија, која припрема адекватан закон, а очекује се да ће бити усвојен ове, 2015. године.

У таквим условима најперспективније тржиште постала је Украјина, која се дуго сматрала житницом Европе, јер поседује најквалитетније пољопривредно земљиште – чернозем. Више од 26 одсто светске површине обрадивог земљишта власништво је ове државе, а осим тога, оно је крајње погодно за производњу житарица.

 

ГМО ХУНТА Од прошле године, велике западне пољопривредне компаније за производњу генетски модификоване хране интензивно се уједињују и купују земљу и украјинске фарме, али и банке које финансирају пољопривреду. Тако је компанија „Дипон“ купила акције Пољопривредне банке Украјине, а све да генетски модификовани кукуруз типа „Пионир“ буде одговарајуће засејан.

„Монсанто“, поред осталог, у Украјини рекламира програм у којем се пољопривредницима даје до 25.000 долара ради сејања њиховог, генетски модификованог кукуруза. Тако је заузео 20 одсто тржишта кукуруза, а ове године преузеће још 10 одсто тржишта, наводи портал communitarian.ru.

Но, посебан проблем је што се кијевска хунта, после пуча и преузимања власти, обавезала да шири генетски модификовано семе. Наиме, чланом 404 Споразума о асоцијацији и придруживању Европској унији Кијев се обавезао да „сарађује у ширењу биотехнологије“, тј. генетски модификованог семења и хране. С обзиром на то колико су земље заузеле западне компаније у новије време у Украјини, може се рећи да ова држава постаје светска житница генетски модификованих култура, истиче за Руску информативну агенцију „Новости“ Николај Малишевски, притом подсећајући на речи Хенрија Кисинџера од пре 50 година: „Контролишући нафту, можете контролисати државу, контролишући храну – контролишете становништво.“ Данас се на планети развија историјски сукоб који може да буде по последицама трагичнији од сукоба око нафте, тероризма или идеологије. То је рат за контролу над храном, њеном прерадом и дистрибуцијом, тврде учесници Форума за питање глобализације (Сан Франциско, САД). У августу 2011. године, „Викиликс“ је објавио америчке депеше које сведоче да је америчка дипломатија лобирала по целом свету да се шири генетски модификовано семе компанија „Монсанто“ и „Дипон“. На основу тих докумената, америчка невладина организација „Фуд енд вотер воч“ објавила је 14. маја 2013. године анализу „Амбасадори генетски модификоване хране: Како Министарство спољних послова САД помаже глобално ширење генетски модификованог семена“.

[restrictedarea]

Украјинске њиве су цењено и пожељно богатство, за које су све више заинтересоване западне пољопривредне корпорације, али и остатак света, пре свега Русија, као и Саудијска Арабија. Другим речима, довољно интереса за нови конфликт, истиче немачки „Цајт“. Директор Оклендског института (специјализованог за проблеме безбедности повезане са храном и променом климе) Фредерик Мусо истиче да Запад жели украјинску земљу по сваку цену и то више није метафора. Према истраживањима сарадника поменутог института, западни концерни су више него заинтересовани за украјинске њиве. Највише „Монсанто“, познат по генетски модификованом семењу и храни, затим пољопривредни холдинг „Каргил“ и хемијски гигант „Дипон“. Према Мусоовим подацима, ове компаније су последњих година увећале улагања толико да се не може говорити о инвестицијама, већ о куповини целокупне обрадиве површине Украјине. Западне пољопривредне корпорације потпуно подржавају Светска банка и ММФ. Но, то није све. Борба за украјински чернозем представља „одлучујући фактор у украјинском конфликту Запада и Русије“, тако да се, када је у питању тамошњи рат, може говорити и о „рату за чернозем“!

УКРАЈИНСКА ЦРНИЦА Украјина је богата црницом, најквалитетнијим пољопривредним земљиштем, које чини четвртину њене територије, а то је око 32 милиона хектара, што представља трећину обрадивог земљишта бившег Совјетског Савеза. Тренутно, Украјина је трећа држава у свету по извозу кукуруза и седма по извозу пшенице. Ове производе купују земље Северне Америке и Блиског истока (највише Саудијска Арабија) а криза 2008. године изазвала је обуставу њиховог извоза из Украјине, после чега је у многим државама поскупео хлеб, што је довело до „бунта гладних“. Зато су у Вашингтону и Ријаду донели одлуку да преузму украјински чернозем, односно да више не зависе од власти у Кијеву. Криза и „бунт гладних“ отворили су очи пољопривредним компанијама Запада, па су сагледале вредност украјинског чернозема, због чега су постале главни спонзори рата у Украјини и жељеног потискивања Русије из региона. Тако су западна пољопривредна предузећа покренула политичаре и власнике капитала у „рат за чернозем“! Но, цену украјинске црнице нису разумели само западни олигарси и политичари већ и људи у самој Украјини и у Русији, те желе да заштите своје интересе. Пошто је, према актуелном украјинском законодавству, забрањено продавање плодне земље страним компанијама (без обзира одакле су) а трећина земље је у власништву државе, западне корпорације су пронашле пречицу. За сада узимају земљу у закуп на 49 година, постају сувласници украјинских пољопривредних предузећа и убацују своје људе у парламент (Раду) владу и на друге важне позиције да би опструисале спровођење закона, у првој фази, и уједно припремиле промену рестриктивних закона.

Новина је да су се у трку за заузимање украјинског чернозема укључиле и немачке компаније, истиче за „Цајт“ Герлинде Зауер, стручњак за пољопривреду у Савезу немачке економије. Тренутно се у Украјини налази 40 немачких пољопривредних предузећа, а већина је узела између две и три хиљаде хектара земље.

Сада све ове западне компаније траже начине да трајно преузму украјинске њиве, попут компаније „Каргил“ − и тржиштем пестицида, семењем, силосима и свиме што је везано за пољопривредну производњу, у циљу „потпуног контролисања свих аспеката пољопривредне делатности у Украјини – од производње до извоза готових производа“, наглашава Мусо. Другим речима, док тамо траје рат и смутња, западне компаније покушавају да у потпуности преузму чернозем – званични национални ресурс.

Према подацима Института за глобална и регионална истраживања (ГИГА) из Хамбурга, Запад тренутно у Украјини поседује 1,7 милиона хектара најплодније земље, што је ситуација слична оној у Африци (само на овом континенту странци имају толико земље у власништву).

Ипак, срећу западних компанија кваре Русија и Саудијска Арабија. Наиме, једно од већих предузећа (бави се производњом меса, односно сланине и масти) припада Андреју Веревском, бившем посланику и члану Партије региона Виктора Јануковича, а он је намеран, ако му власти буду правиле проблеме, да га прода некој јакој компанији из Русије (иначе, руске компаније имају 250.000 хектара украјинске земље у аренди). Интересантно је да је велики инвеститор у украјинску обрадиву земљу амерички Пензиони фонд „НЦХ капитал“, који је заузео 450.000 хектара. Ту је и швајцарска фирма за производњу сира „Гленкор екстрата“, са 80.000 хектара, Саудијска Арабија, са 33.000 хектара, као и немачка компанија „Бернштат е. Г“.

Запад је своје интересе за украјински чернозем уградио и у Споразум о придруживању Украјине Европској унији, којим се Кијев обавезао да отвори „врата пољопривреде“ иностраним компанијама. Међутим, од тог споразума велику корист могу да имају и други – Саудијска Арабија, али и Кина.

Влада у Кијеву, притом, не штити локалне пољопривреднике. Наиме, грађани Украјине поседују 670.000 хектара земље и представљају осму снагу у овој области. Захваљујући мерама владе, сада се налазе у неповољној позицији, јер она подржава интересе западних компанија. Зато се намеће питање: шта ће бити са украјинским сељацима? Наиме, западним фирмама треба све мање радне снаге, а зарада се износи у офшор зоне, тако да сама држава и народ немају никакву корист од њиховог присуства на тржишту. Такође, оне притискају владу у Кијеву да дозволи куповину пољопривредног земљишта да би га отеле од украјинских сељака. Међутим, влада отеже са доношењем такве одлуке док траје рат да не би окренула овај део становништва против себе, наводи Агенција „Ројтерс“. Такође, украјински сељаци траже кредите и помоћ од државе да одрже производњу, која то чини тек за 30 одсто потреба, а због губитка вредности националне валуте – гривне, престала је да помаже куповину трактора и пољопривредних машина, чиме властиту индустрију уклања са тржишта. Поред тога, држава сељаке масовно позива у војску, јер се становници градова не одазивају војним позивима, тако да село остаје без радне снаге. Реквирирају се и камиони и трактори, што чини додатни проблем украјинским земљорадницима. Поменуте мере владе у Кијеву радују власнике западних компанија, чини им се да им све иде од руке у овој земљи.

 

РУСКА ОПАСНОСТ Но, није баш тако. За западне пољопривредне гиганте највеће изненађење, а и опасност, крије се у Русима. Наиме, иако су они главни спонзори рата у Украјини, ради буквалног протеривања Руса (етничког чишћења) и слободног владања украјинском земљом, Руси се нису дали протерати, а ако рат потраје, неће бити ни очекиване зараде, што се може одразити и на цене хране у свету, па неће остварити профит.

Директор Института за физиологију Руске академије наука Владимир Тимирјазев каже за руски портал stoletie.ru да „Монсанто“ купује земљу у Украјини и да то представља опасност за Русију. Наиме, ветар током цветања биљака, нпр. кукуруза, разноси полен и до три километра уоколо, опрашујући нормални кукуруз, који у том случају више није органски. Генетски модификовани производи прећи ће и у Русију. Прво веома јефтино, а касније… Проблем је за „Монсанто“ што мало ко хоће да посеје генетски модификовано семе, па се ова компанија активно бори да сломи вољу људи – свим методама, пре свега корупцијом и уценама, али и тужбама судовима. У Индији „Монсанто“ је корумпирао државне чиновнике и створио такав систем да сељаци морају да сеју њихово семе, јер банке нису давале кредите за нормалну, органску сетву. Потом су се у Индији догодила масовна самоубиства сељака, истиче Тимирјазев. Други проблем је, по њему, што су произвођачи генетски модификоване хране у обавези да пруже доказе да она није опасна. То, наравно, не чине и покушавају да преваре човечанство, односно да казне оне који траже доказе о безопасности такве хране.

[/restrictedarea]

Монсанто, зло које се шири

Иако истраживања јавног мњења у свету (објављена 2011. на порталу Naturalnews) говоре да се „Монсанто“ доживљава као „највеће зло међу корпорацијама“ (51 одсто испитаника) он се и даље шири. Од маја 2013. па до краја 2014. године организовани су „маршеви против ‚Монсанта‘“, у 50 држава света.

Према подацима Међународне службе за процену примене агробиотехнологије (ИСААА) површина засејана генетски модификованим семеном у свету увећала се од нула 1996. године на 180 милиона хектара 2014, а вредност компаније „Монсанто“ је прошле године процењена на 59 милијарди долара.

У САД ова корпорација контролише 80 одсто тржишта генетски модификованог кукуруза и соје, али се труди да повећа удео и у производњи осталих биљака. Према проценама, то је успела са осталим културама у обиму до 40 одсто, односно 20 одсто у целом свету.

Америчка провера

Председник Асоцијације прозвођача пшенице Украјине Владимир Клименко за медије је рекао да ће држава дозволити коришћење генетски модификованог семења, „само ако је прошло проверу у САД“ (?) при чему се не прихватају друге провере. Наиме, независне анализе генетског семења показују да није баш све како тврде Американци и „Монсанто“. Хербицид који иде уз генетско семе (Раундап) требало би да се брзо разлаже у природним условима, али у пракси није тако. Негде се разложи, али негде и не. Уколико се и разложи, то није процес доведен до краја. Потом се таложи на биљкама – цвекли, шаргарепи итд.

Ланено уље (добијено из генетски модификованог лана) у многим земљама се не једе, па тако ни у Русији и САД, али цела Средња Азија, Индија и многи други користе га у исхрани. Иако су обављена истраживања о последицама коришћења овог уља, до данас она нису угледала светло дана.

Један коментар

  1. Kao jedna od ucenjenih država ovo će se brzo sejati i kod nas.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *