Милорад Вучелић / главни уредник
Недавно је, приликом посете Београду, познати руски редитељ Александар Сокуров, између осталог, рекао да „Србија никад није подржала Русију“. Многима је то запарало уши, а неке и обрадовало као добра препорука за куповину улазнице у НАТО. Али не стигоше ни једни ни други да се докопају микрофона или лате пера и оловке кад се појави интервју Владимира Мединског, министра за културу Руске Федерације. Доневши у Београд страницу Мирослављевог јеванђеља која се од деветнаестог века налазила у Петрограду, он каза следеће:
„Мислим да колега Сокуров није историчар, опростићемо му он је уметник. Очигледно је помешао Србију и Бугарску. Као историчар, ја знам и то стално понављам – у најтежим годинама Другог светског рата, још пре отварања другог фронта у Нормандији, а када су се већ водиле борбе у северној Африци и Италији, фашисти су морали да задржавају више дивизија у Југославији, где тобоже није било рата – био је само партизански отпор, него што су слали у северну Африку. Овде су Срби представљали за Немце огроман проблем. Много већи него сви такозвани савезници СССР-а. Ми то знамо и ми то поштујемо. И руку на срце, јединa земља у Европи која је наставила да се супротставља Немцима после окупације била је Југославија. Партизански покрет у Француској био је пре Де Гола разбацан, ту и тамо. У Пољској су размере отпора биле много мање. Остале земље су се просто покориле и чекале да их Руси спасу својом крвљу.“
[restrictedarea]Добро, то су битне, велике, несумњиве и у вечност уписане али старе заслуге и подвизи, а има много и оних из новијег времена. Одговоран и паметан савременик, сведок или саучесник, пратећи све оно што се дешавало Србији и Слободану Милошевићу деведесетих година, јасно је могао предвидети а данас и видети шта чека Русију и Владимира Путина. Запад се није потрудио да бар мало промени сценарио него на Русију примењује дословно исто оно што је искористио у покушају сатирања Србије. Фанатична заслепљеност успесима жутих, наранџастих и мајданских револуција комбинованих са радом испостава страних обавештајних служби, проверених нациста и мрежом невладиних организација те бруталном војном силом довела је Запад у ситуацију да превиди да се овде намерачила на непобедиву, велику и моћну светску велесилу каква је Русија. Русија, и сам Путин, правилно су извукли важне поуке из дешавања у последњих четврт века. Знали су шта их чека и како и чиме да доскоче и да се супротставе томе што их чека.
Тек данас – на деветогодишњицу његове смрти – у светлу свега онога што се дешава у Украјини и широм света, постаје јасна величина историјских и трагичних искушења пред којима се нашао Слободан Милошевић.
Има оних који су заборавили на оштроумне речи Александра Солжењицина да је „бомбардовање Србије 1999. године пробудило руског човека и спасло Русију“, али Владимир Владимирович не спада у круг тих заборавних. Солжењицин је тада написао и ово:
„Када сам се вратио у Русију 1994, овде сам затекао скоро обожавање западног света од државног уређења. Треба признати да се то обожавање није темељило на знању, већ на одвратности према бољшевичком режиму и његовој антизападној пропаганди. Ситуацију је изменило жестоко НАТО бомбардовање Србије. То бомбардовање је направило црну незаборавну црту у свим слојевима друштва.“
У данима када је „Звер насрнула на Србију“ Александар Зиновјев као да је исписао најбољу оду Србима, упозорења Русима и неку врсту пророчанског in memoriamа Слободану Милошевићу:
„Срби! Ја сам Рус. Историјска судбина сродила је нас Русе са вама кроз исту, заједничку трагедију. Ми и ви имали смо 1941–1945 заједничког смртног непријатеља – фашистичку Немачку. Заједно смо се борили. Изгубили смо људских живота више од свих осталих. Али смо опстали. Спасли смо човечанство од (у то време) најстрашније претње – од фашизма. А ево, поново имамо пред собом општег непријатеља – западњачки империјализам који жели да загосподари светом. Овај непријатељ је много јачи од фашистичке Немачке. Он је жесток, немилосрдан, покварен и лажљив. Исте су му намере и у погледу нас, Руса и вас, Срба: разбити вас, а као крајњи резултат – истребити нас. Ми, Руси, већ трпимо штету коју нам је нанео овај непријатељ, много већу од оне коју смо претрпели у рату с Немачком. Нас су већ скренули на пут деградације и умирања. И ваша судбина је умногоме слична нашој. Ми Руси смо капитулирали пред овим непријатељем… Издали смо све оне који су били са нама и који су са пуно наде гледали у нас. Сада се претварамо у зону колонизације од стране Запада. А ви се не дате. Борите се за своју независност. Ја се стидим (у име) свог народа. А дивим се вашој одлучности да се супротставите непријатељу, десетину, па и стотину пута јачем од вас; да му се супротставите у ситуацији када вас најмоћнија средства западне пропаганде клевећу и засипају смећем, мобилишући против вас стотине заглупљених људи на Западу. То је историјски подвиг. Ваш отпор није само борба за Србију. То је борба и за нас, Русе, који смо срамно напустили поље историјских битака. То је борба за цело човечанство, којем прети милитантни западњачки империјализам… И у тој вашој борби ја сам са вама! Браво, Срби!“
Путин се данас оптужује да ствара Велику Русију баш као што је Милошевић оптуживан да прави Велику Србију. Путин се данас оптужује због тога што не сматра скорашње комунистичке границе светињама, баш као што је то чињено и Милошевићу. Од Путина се тражи да не поштује и не прихвати право свог народа на самоопредељење баш као што је то својевремено захтевано од Милошевића. Путину се замера што није мирно препустио своје сународнике украјинским нацистима баш као што се замерало Милошевићу што није хтео да своје сународнике препусти терору албанских нациста, или данашњих утемељивача Исламске државе…
„Русија се понаша као ‚Велика Србија‘ за вријеме Слободана Милошевића“ , „Путин се чини као чиста копија Милошевића кад говори у стилу – нитко не сме да вас бије! – И премда тада тврди да брани Русе, заправо представља велику несрећу за Русе“, тврди „најутјецајнији пољски интелектуалац“ Адам Михњик док његов кабинет краси тоалет папир са Путиновим ликом! То је она врста интелектуалца који глуми објективног „мудраца“, све док у првој прилици из њега не проговори нешто мрачно и мучно, нешто што је, како се испостави, увек русофобија и србофобија.
Код такве, сличне врсте српских политичара и интелектуалаца то је још горе и директније. Потребан је само мали повод да тај ужас мржње избије из њих. На Милошевићевом гробу, на деветогодишњицу његове ликвидације у Хашком трибуналу, Александар Вулин рече „да ниједан непријатељ није био само његов него и целе Србије“. И појавише се они за које смо мислили да су били његови политички противници на изборима и демонстрацијама и јасно се сврсташе у непријатељске редове ОВК и НАТО-а.
Данас се у јавности Запада, посебно у медијима, често праве поређења Владимира Путина и Слободана Милошевића. Судбина Слободана Милошевића била је трагична колико и херојска, али судбина – лидерска, државничка и лична – Владимира Путина има све услове да буде судбина великог праведника и победника.
[/restrictedarea]
