Почетна / Друштво / Подвала праву се исплатила

Подвала праву се исплатила

Пише Ратко Марковић

Који је крајњи циљ свих садашњих и будућих бриселских споразума обележених редним бројевима?

Бриселски споразум („Споразум“) од 19. априла 2013. је, баш као што његов назив каже, изразио принципе за нормализацију односа између Србије и Косова (наши званичници, не би ли прикрили положај субјеката те нормализације, више воле да кажу „између Београда и Приштине“). Два су таква принципа. Први је да је Косово јединствено и недељиво. Његова територија, која се поклапа с територијом српске покрајине Косово и Метохија, покривена је мрежом органа надлежних за обављање свих функција државне власти (уставотворне, законодавне, извршне, судске и уставносудске) и мрежом јединица локалне самоуправе.

Косово има свој правни систем с уставом као почетним правним актом. Државни органи, локална самоуправа и правни систем Косова нису у односима зависности и потчињености органима и правном систему друге државе, што значи ни Србије. Други принцип је последица првог, а тиче се фактичког стања на северу Косова, где су Срби већинско становништво. Они се повезују с државним и локалним структурама Косова и подводе под његов правни систем. За њих је Косово њихова држава, а они њени грађани.

 

УКЛАЊАЊЕ ОСТАТАКА ДРЖАВНОСТИ Један за другим престају да постоје поједини организациони облици државе Србије и важење њеног правног система, пошто је незамисливо да у једној држави постоје елементи државности друге државе. На основу та два основна начела „Споразума“, који се због тога и назива „први“, наредним споразумима (другим, трећим, четвртим) „нормализоваће“ се односи између две стране у вези с конкретним питањима. А то значи уз поштовање пуне државности Косова и самосталности његовог правног система. Србија се обавезала да неће ометати успостављање пуне државности Косова, с тим што, према усменим изјавама њених званичника, она ту државу неће признати. Косово се обавезало да својим законом образује заједницу општина с већинским српским становништвом, с ограниченим надлежностима у области локалне самоуправе и да према европским стандардима обезбеди мањинску заштиту српског становништва на Косову.

После готово две године од доношења првог, исте стране су 10. фебруара 2015. договориле и други споразум. Њиме се, у складу с принципима из првог споразума, уклањају остаци државности Србије не северу Косова у области судског система. И на том делу територије успоставља се јединствен судски и правни систем Косова. У свим потоњим споразумима спроводиће се државноправно „чишћење“ Косова од трагова некадашње државности Србије на тој територији. Оно ће, неминовно, бити праћено новим етничким чишћењем Косова од Срба, што због непрекинутог терора Албанаца према Србима то, можда и више, због овако замишљених бриселских споразума. Тако ће се добити истовремено државноправно и етнички чисто Косово. На њему ће живети Албанци у албанској држави. Косово ће бити Србија само у важећем Уставу Србије. Србија или рачуна на лаковерност својих грађана или вара саму себе кад преко својих званичника каже да бриселски споразуми теку „у статусно неутралном оквиру“.

[restrictedarea]

По њима, споразумима из Брисела не ствара се никаква државност Косова, него се договарају главни елементи суштинске аутономије за српску покрајину Косово и Метохија који ће бити обједињени у српском уставном закону – закону који ће се донети по уставотворном поступку. Тешко је поверовати у ову бајку за одрасле. Истина је да бриселским споразумима Србија учествује у стварању туђе државе, а да својој јавности то учешће представља као стварање суштинске аутономије у својој држави.

Другим споразумом Срби са севера Косова не преузимају, како се јавности представља, полуге судске власти у своје руке, него им се, напротив, полуге те власти трајно избијају из њихових руку и судска власт постаје у пуном обиму својство државности Косова.

За учеснике и тумаче другог споразума (уочљиво је да међу њима нема стручњака за право) битан је број Срба судија у општинском суду у Косовској Митровици и у посебном одељењу Апелационог суда, као да ће на основу броја судија Срба ти судови престати да буду косовски судови који суде по косовском праву. Напротив, ти судови чине организациону целину – судски систем Косова, док се све њихове судије бирају по важећим косовским прописима. На целом Косову суђења од сада отпочињу и завршавају се у судском систему Косова, независно од националне припадности учесника судских спорова. И док се код нас о томе не говори, косовски премијер се, одмах по закључивању другог бриселског споразума, својој јавности похвалио да тај споразум „омогућује да сви делови земље буду интегрисани и да сувереност буде заступљена на читавој територији“. Истини није остао дужан ни овде познатији Х. Тачи, изјавивши да после другог споразума „север Косова функционише под јурисдикцијом косовских судова и закона и Устава Косова“. Све је то у сагласности са схватањем „нормализације односа између Београда и Приштине“, која значи преношење преосталог и заосталог суверенитета државе Србије у њеној покрајини Косово и Метохија на самопроглашену државу Косово. Списак питања из међусобних односа које треба овако „нормализовати“ прави Немачка за ЕУ и САД.

 

ТО НИЈЕ НАИВНОСТ, ТО ЈЕ ДРСКОСТ Који је крајњи циљ свих садашњих и будућих бриселских споразума обележених редним бројевима? Нема сумње, успостављање пуне државности Косова. Сваки корак приближавања Србије ЕУ значи по један (или неколико) уступака у корист државности Косова. То је цена корачања Србије ка ЕУ (пут без алтернативе) – корак ка ЕУ, уступак Косову. А када државност Косова буде потпуна, ЕУ неће од Србије тражити да је Србија призна (има изјава европских званичника да хоће и то) него само да недвосмислено потврди да је свесна њеног постојања. Како ће Србија то учинити? Ни то није непознаница. Када је, сада већ покојни блиски сарадник Ангеле Меркел, Андреас Шокенхоф, марта 2013. донео са својом делегацијом „списак“ немачких захтева Србији за подршку Немачке придруживању Србије ЕУ, седми на „списку“ био је захтев јасне правнообавезујуће нормализације односа Србије са Косовом. Та нормализација подразумева перспективу „да Србија и Косово као пуноправне државе чланице независно и заједно испуњавају своја права и обавезе. Перспектива мора да буде договорена као уговор (у облику споразума о добросуседским односима) и мора да заживи пре завршетка преговора о придруживању“. Дакле, исход преговора је правнообавезујући уговор о добросуседским односима, што не укључује узајамно формално признање. Лицемернији захтев не би могао смислити ни кардинал Ришеље.

А како званична Србија представља својој јавности крај узастопним бриселским споразумима? У доношењу једног закона о суштинској аутономији на Косову и Метохији као аутономној покрајини у саставу Србије. Сви бриселски споразуми само су договорена грађа за такав закон. После политичара, то нам у образложењу свог закључка којим одбацује предлог за оцену уставности и законитости „Првог споразума…“ каже и Уставни суд. Тај суд сматра да сви бриселски споразуми, као политичка грађа за будући правни акт, не могу бити предмет његове оцене уставности и законитости, јер се тим параметром оцењује право, не и политика. То више не може бити наивност, то сада постаје дрскост.

Ипак, Уставни суд је на тој тези засновао цело образложење свог закључка о одбацивању предлога за оцену уставности и законитости „Првог споразума …“ (објављено у „Службеном гласнику РС“ 2. фебруара 2015). То образложење је читав правни трактат о формалној подобности акта за оцену уставности и законитости Уставног суда, а у ствари је јадно довијање како да владајућа политика Србије према Косову избегне заслужену уставноправну санкцију.

Основна поставка тог образложења је да „Споразум“ не садржи правне норме, да у њему нема права, па да због тога не може ни бити предмет уставносудске контроле. Уставни суд испитује правну ваљаност права, а не целисходност политике. Због тога је он, будући за то ненадлежан, одбио да правним аршином мери нешто што није право.

 

ДУБИНА ЈЕДНЕ БЕЗВРЕДНЕ МИСЛИ За Суд је „Споразум“ само попис идеја о којима постоји сагласност споразумевајућих страна, које правним нормама тек треба да буду разрађене (у уставном закону о суштинској аутономији) он је нека врста идејног костура тих норми.

За наш Уставни суд „Споразум“ је само политички документ који садржи одређене принципе који нису правно уобличени, па да стога ни он сам, ни закључак Владе, ни одлука Народне скупштине у којима је садржан „нису саставни делови правног поретка и не подлежу оцени уставности и законитости“.

„Споразум“ – због тога што уопште није акт унутрашњег права него је „само политичка ‚подлога‘ за доношење одговарајућих општих правних аката од стране надлежних органа и у прописаној процедури“. Закључак Владе и одлука Скупштине, додуше, јесу правни акти унутрашњег права, али „нису општи правни акти“, па се стога „не могу сматрати општеобавезујућим правним нормама… већ се заправо ради о одређеним политичким актима донетим у сфери вођења политике Републике Србије“. При томе је судија известилац у одгонетању правне природе закључка Владе испољио такву количину дилетантизма и аматеризма да је стручном читаоцу тешко поверовати да је тај део образложења уопште писао правник, а камоли још и онај „истакнути“.

Не би ли како-тако умирио професионалну савест, Уставни суд ће у резимеу образложења рећи да „Споразум“ ипак јесте некакво право, само „меко“ (soft law). Као „меко“ право, он нема правну моћ, него ствара само политичку обавезу за стране које су га парафирале. Уз овај резиме иде и један „бисер“ наврат-нанос склепане правничке мудрости: „Меко“ право је оно које „допушта асиметричну перцепцију обавезе било као политичке или правне обавезе“ за стране које су „Споразум“ парафирале. Учени израз „асиметрична перцепција“, уместо обичног српског „неједнако схватање“ треба да створи утисак дубине једне безвредне мисли, ако је она уопште мисао. Израз „меко право“ можда нешто и може да значи у доктрини међународног јавног права, пошто је то право у целини „меко“. Као израз, то је типичан пример тзв. супротности у придеву, тј. између значења придева и именице (нешто попут израза „поштени преварант“ или „женска момчад“) јер је право, по дефиницији, или „тврдо“ (durus) или уопште није право. Право не може почивати на добровољности. У склопу у којем је тај израз употребљен, он осликава немоћан положај Србије у међународном окружењу, јер она нема ни могућност своје „перцепције“. Нека Србија проба да „Споразум“ схвати као „меко право“, па да види која ће се све „ала и врана“ на њу острвити.

 

ПРАВНА ФАТАМОРГАНА Схватањем да „Споразум“, због тога што није право него је само политика, не може бити оцењиван правним параметром уставности и законитости судија известилац и с њим судијска већина запао је у две безизлазне противречности. Јер, ако је „Споразум“ „политички акт/документ“ лишен непосредног правног дејства, он је тада, с гледишта права, један платонски акт који ни у чему не обавезује ствараоце права у Србији. Истина је, међутим, друкчија. „Споразум“ се „имплементира“ углавном правним путем – правним актима. То значи да је тврдња Уставног суда да је „Споразум“ „политички акт/документ“ произвољна конструкција. Кад би се Србија односила према „Споразуму“ као „политичком акту/документу“, дочекала би је лавина санкција из ЕУ и њеном „европском путу“ био би крај. Друго, ако је „Споразум“, како сматра Уставни суд, „постигнута политичка сагласност“ која „правну обавезност добија тек доношењем одговарајућих закона, односно посебног закона о суштинској аутономији Аутономне Покрајине Косово и Метохија“, како је правно могуће да се туђим законом уређују односи у ентитету (држави) који има свој устав и своје законодавство и органе за вршење комплетних државних функција? За „Споразум“ уставни закон Србије је потпуна бесмислица, па отуда о њему у „Споразуму“ нема ни речи.

Наводни уставни закон који, како то тврди Уставни суд, треба да обухвати решења првог и свих потоњих бриселских споразума (питање је откуд Уставни суд као неполитички орган зна каква је Владина стратегија у вези с бриселским споразумима) чиста је правна фатаморгана. Њиме се одржава привид да је Косово и Метохија у саставу Србије, како каже Устав, „саставни део територије Србије“. Логички и правно он је могућ колико и закон којим једна матична национална држава регулише положај своје дијаспоре у туђој држави, у којој је та дијаспора национална мањина. А по свој прилици, серија бриселских споразума неће се улити у један уставни закон који треба да донесе Србија него у онај, од стране западних политичара често спомињани правнообавезујући двострани акт којим се Србија и Косово међусобно признају као посебни државноправни субјекти и обавезују као такви на добросуседске односе.

 

ОД ЧУВАРА ДО РУШИТЕЉА УСТАВА Став Уставног суда изражен у образложењу закључка отвара једно начелно питање: Може ли у уставној држави постојати „зона односа“ слободних од испитивања уставности и онда када је очигледно да је тај стуб уређења правне државе срушен? Може ли неуставност остати без правних последица с позивом на правне разлоге? Може ли се у модерној цивилизацији узети да је вођење политике делатност слободна од права? Зар то тада не би значило да је политика изнад права уместо да право буде изнад политике? Преседани Врховног суда САД којима је формирана тзв. доктрина политичких питања (political questions) су од пре више деценија. Орган који води политику (а то је орган егзекутиве) морао би у уставној држави и у тој својој делатности бити везан уставом. Егзекутива је у целини под уставом и вршење свих њених функција (надлежности) морало би да подлеже оцени уставности. Друкчије, егзекутива би, кад утврђује и води политику у земљи, била изван и изнад устава.

Према уставној дефиницији, Уставни суд је носилац заштите уставности у држави. Смисао те дефиниције је да Уставни суд не може дозволити постојање неуставности. Због тога има право да поступак за оцену уставности покреће сам пред собом, по службеној дужности. Кад тај суд каже да очигледно неуставни акт не може из формалних разлога (због тога што није правни) бити подвргнут оцени уставности, то значи да он допушта да неуставни акт остане у уставном поретку државе. Тада он, уместо да одлучује о уставности, учествује у политичком одлучивању. Од чувара устава (Келзенов израз) он се преобраћа у рушитеља устава. У уставној држави аномалија је постојање неуставних аката и појава. Кад ниједан други државни орган није надлежан за њихово уклањање, онда је, без обзира на формалне разлоге, претпоставка надлежности за то у корист Уставног суда. Кад та претпоставка не би постојала, Влада би, будући да иза себе има сигурну парламентарну већину, могла срушити читав уставни поредак у земљи, одевајући своје акте у политичко уместо у правно рухо.

У Србији се, нарочито при Влади, формирала група „правних стручњака“, специјалиста за проналажење путева како да се избегне оцена уставности појединих аката Владе. Супротно етици правне професије, они смишљају правне смицалице помоћу којих би ти акти избегли оцену уставности Уставног суда онда када се њима, из разлога политичке користи, очигледно повређује Устав. Таквим поступцима руководно начело рада Владе, уместо уставности, постаје начело политичке целисходности, онако како њу сагледава страначка постава која чини Владу.

 

ЛИЈЕПА ЛИ И ДУГА ЧЛАНКА Тако је и „Споразум“ прошао кроз правни слалом уставних и законских препрека не би ли избегао оцену уставности Уставног суда. Та правна машкарада са „Споразумом“ отпочела је тако што су два иста текста „Споразума“ парафирали по један представник стране учеснице и К. Ештон као представник ЕУ. Текст који су парафирали И. Дачић и К. Ештон (за разлику од текста који су парафирали Х. Тачи и К. Ештон) прошао је читаву правну одисеју да би избегао оцену уставности Уставног суда. Најпре га је „прихватила“ (као да је он сироче) Влада закључком који није објављен. А онда је, маскиран многим фактима, као саставни део Владиног извештаја послат Скупштини на „прихватање“. Скупштина је својом одлуком „прихватила“ Владин извештај, али га није објавила. Тако је „Споразум“ сакривен од јавности и „на дивље“ „прихваћен“ од стране надлежних државних органа како би се, макар формално, испунио захтев ЕУ. Битно је да је правна „финта“ успела. Подвала праву се исплатила. Уставни суд се огласио ненадлежним за испитивање уставности јер за тако нешто не постоје правне претпоставке.

У образложењу ове своје процесне, а не и мериторне одлуке (ње, једноставно, нема) Уставни суд се понашао као дебатна трибина друштва „истакнутих правника“ (изузев четири судије које су, нека им буде на хвалу и част, издвојиле мишљење) а не као државни орган који снагом државне власти обеснажује неуставност у држави. Суд у образложењу свог закључка, попут учесника студентских семинара при катедри за међународно или катедри за јавно право, разглаба о томе када је закључен међународни уговор, који државни акти нису правни него су политички, који су правни акти општи а који појединачни, наводећи притом, до исцрпљивања читаоца, садржину бројних правних аката унутрашњег и међународног права важних за оцену уставности „Споразума“, а да се у такву оцену ниједном није упустио због, по његовом мишљењу, непостојања процесних услова. Чему онда онако екстензивна навођења текстова свих тих прописа и онакве лексикографске претензије код одређивања значења ноторних правних појмова?

Читајући преобимни (35 страна) и гњаваторски текст образложења закључка Уставног суда, читаоцу се од дуга времена намећу различите асоцијације. И ја сам имао једну. Сетио сам се да сам код Михиза прочитао како је у време једне идеологије у Југославији, ондашњи утицајни идеолог, Борис Зихерл, објавио подужи подучавајући чланак о социјалистичкој уметности. Бранко Ћопић га је прокоментарисао на свој начин: „Лијепа ли и дуга чланка, Бог га не видио! Само му фали рупа.“ Ћопићев одговор на питање његовог саговорника „Зашто рупа Бранкеља?“ читалац да прочита код Михиза (Аутобиографија о другима, прва књига, стр. 223).

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Davno sam ovde rekao da Srbija treba da promeni drzavno obelezje,umesto umornog dvoglavog orla i krune,koja je oduzeta Kralju…treba na zastavu,staviti gigantsku ZUTU PETOKRAKU.
    Posle CRVENOG JEDNOUMLJA,crvene petokrake,crvenog komunizma…
    Srbija je usla u fazu totalnog ZUTOG JEDNOUMLJA,zute petokrake i zutog komunizma…
    U ZUTOJ SRBIJI,caruje zuto misljenje,caruje zuta stampa.
    Sve partije u danasnjoj Srbiji ,JESU ZUTE,ali sve!
    Pocev od svih stranaka u Vladi…preko parlamentarne opozicije,koja je zuta da zuca ne moze biti…pa sve do vanparlamentarnih stranaka,DSS-a ove …,kojoj se Srbija otvoreno gadi,preko Dveri,koji su bas u takvom DSS-u nasli saveznika (ima love za sve,TREBA SVE DA LICI NA „NORMALNU“ DEMOKRATSKU DRZAVU…kazu „dizajneri“).
    O Cedi „zutom zastavniku“,da i ne govorimo.
    Mislim da su i sluzbeni soferi zuti i konobari i cistacice u skupstini,Vladi,ministarstvima…Opsta ZUTICA!
    ZUTA TAMA JE ZAVLADALA SRBIJOM.
    Sta je vezivno tkivo zute ideologije i zutog mraka?
    Sve koje sam naveo,A NAVEO SAM SVE STO POSTOJI U JAVNOJ POLITICI SRBIJE…vezuje mrznja prema Milosevicu,time i prema Milosevicevoj Srbiji ,a TO JE TEMELJ „evropskog i svetskog zutog jednoumlja“,PREMA SRBIJI…kome su se SVE PARTIJE U SRBIJI ,pridruzile.
    Neki ga mrze od 1990-te,neki od 2000-te…
    MRZE GA I ONI STO GA NE POZNAJU,ZA SVAKI SLUCAJ.
    Ali,SVI GA MRZE…SVI „NASI“ I SVI NASI DUSMANI!!!
    ZUTA KOMUNISTICKA INTERNACIONALA,na delu!
    Ovi spolja vicu-KRIVI STE!
    A ovi „nasi“ uzvracaju-KRIVI SMO!!!
    Ovi spolja vicu-DOLE MILOSEVIC!
    A ovi „nasi“ uzvracaju-DOLE MILOSEVIC!!!
    Ovi spolja vicu-PRIZNAJTE KOSOVO!
    A ovi „nasi“ uzvracaju-NECEMO DA PRIZNAMO KOSOVO…JOS UVEK!!!
    Opa,kao da „priznanju Kosova“-PODIZU CENU?
    Kao da „POGADJAJU DJUTURE“,BOG TE MAZO???
    „Pametan“ je Srbin…Sumadinac,Lala,a tek Beogradjanin!
    Dizajneri CRVENE SRBIJE,ubili su Boga u nama,ODVOJILI SU CRKVU OD DRZAVE,ODVOJILI SU NAROD OD CRKVE…
    ODVOJILI SU SRBE OD PRIJATELJA!
    Oni su ubili Realnu Srbiju,poslali Kralja „na sluzbeni put“,STO ZUTA SRBIJA I DANAS SPROVODI…
    Crveni komunizam je ubio Drazu,a sada sveopsti ZUTI KOMUNIZAM u Srbiji,OPET UBIJA DRAZU…U POJAM!I svakog normalnog Srbina.
    „TO JE NAMA NASA BORBA DALA“!
    Dizajneri ZUTE SRBIJE,ubijaju istoriju u nama,ODVAJAJU SRBE OD SOPSTVENE ISTORIJE,SOPSTVENE SVESTI O POSTOJANJU.
    ODVAJAJU SRBE OOD SRPSKE DRZAVE,ubijaju nasu proslost,ubijaju nasu sadasnjost,ubijaju nasu buducnost.
    POBISE SVE U NAMA I OKO NAS,STO SE POBITI MOZE!

    Jedna poznata spanska voditeljka,koja je intervijuisala i bivseg predsednika Irana u Teheranu,sa maramom na glavi,koja joj je na pola intervjua spala,a ovaj se ubio od smeha…kaze-„stalno se spremam za nove emisije ,gledala sam skoro jedan politicki intervju u jednoj zemlji na severu Evrope,novinarka je vec u petom minutu prekidala pozvanog politicara,i insistirala da joj odgovori na njeno pitanje…“?!
    Znam da je sve „zuto“,ali,ucinili bi smo korak od 7 milja,ako bi jedan,BAR JEDAN,novinar,u jednom,BAR JEDNOM,intervjuu,pitao jedno,BAR JEDNO,pravo pitanje,recimo…Vucica:
    „Recite mi zasto Bler ovde dolazi,to nas ponizava…ali zasto bas on…“?I da kaze argumente protiv…
    „Recite mi,zasto potpisujete ta dokumenta na stetu Srbije,to nas unistava…ali recite mi“?I da kaze argumente protiv!
    „Recite mi zasto se Vojvodina,naoruzava novim Statutom,niko ne reaguje…ali recite mi“…???I da kaze argumente protiv!
    Uz insistiranje-ODGOVORITE MI NA PITANJE!
    U PETOM MINUTU INTERVJUA!!!
    Ne,nema ni pitanja,nema ni oodgovora.
    „Zuta ladja“ tone,a niko ne sme da pita kapetana,sta je bre ovo?
    Jedina „olaksavajuca“ okolnost OVE VLASTI jeste,STO JE ONA „BOLJA“ OD SLEDECE.
    Dizajneri i crvenog i zutog komunizma u Srbiji,imaju jednu konstantu,a to je da SVAKA SLEDECA VLAST U SRBIJI IMA DA BUDE GORA OD PRETHODNE.
    STO GORE,TO BOLJE!
    Ko ovo prezivi,taj nije normalan…

    • Preziveceš i ti , što potvrđuje tvoja teza da nisi normalan, a i moja.

      • Moram da te razocaram,Braco…JESAM NORMALAN i naravno da necu preziveti,jer politika „sto gore,to bolje“,daleko ce nadziveti mene.
        Nadzivece i tebe,tako „normalnog“.
        Nista nisi shvatio,jer si se uhvatio za jednu obicnu frazu,koju mozes cuti u milion konteksta…osim da mene direktno uvredis?!
        To ne govori ko sam ja,vec ko si ti.
        A bilo bi sjajno da cujemo neki tvoj „argument“ protiv bilo cega,od onoga sto sam gore rekao.
        Valjda obojica placamo iz svog dzepa,one o kojima sam (ja) pricao.Ti nisi.

  2. Postovani profesore,
    Ako se podje od pretpostavke da su i ova tri veselnika sa gornje slike Srbi i
    necija deca ;ako je tacno da su , bar ovo dvoje mladjih, bili najbolji studenti ;
    ako se setimo verbalnog zara sa kojim su branili neke linije i granice, te lakoce
    skojom su ih se odrekli ; ako su im zakletve-bilo u hramu, bilo na Ustavu-privremene
    i neobavezujuce ; ako na urusavanju i cerecenju drzave nameravaju da grade
    „bolju i lepsu buducnost“; ako su im izborna obecanja sistematska prevara i
    nacin da se od naroda , pljunuvsi mu u lice, stvore poslusni tranzicioni robovi;
    ako…ako…onda se neizbezno dodje do porazavajuceg saznanja da je neko u
    lancu OBRAZOVANJA – od kolevke do diplome – debelo omanuo, zanemarivsi ono
    sto je krasilo nas narod : OBRAZ. Na to je i Vladika Nikolaj Velimirovic upozoravao :
    „OBRAZOVAN JE ONAJ KOJI IMA OBRAZE „.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *