Одломци из Дневника – Прича уз Велики пост

Милован Данојлић

Са данашњом посном трпезом поштеђен сам искушења да паднем у грех самохвалисања и пренемагања, што Свети Матеја исмева и осуђује. Кад постиш, каже Јеванђелиста, „да те не виде људи, него отац твој који је у тајности, а отац твој који види тајно, платиће ти јавно“

Упражњавање верских обреда и верничких дужности у туђини, па још и у иноверном окружењу, посебан је изазов, са присенком завереничке пустоловине. Признајем да ми то завереништво годи. У живљењу вере човек је свугде сам са собом. У туђем свету је самовање са оностраним доведено до високог ступња савршенства.

Зими се касно раздањује. Полазећи, недељом, на службу, често затекнем упаљене уличне светиљке. Јутарња свежина учвршћује и усмерава корак. Пешачим четрдесетак минута, до пијаце где ћу, око пола десет, узети аутобус. Обиђем тек постављене тезге, понегде застанем и попричам. У пустом, нерасањеном граду пијаца бруји као раноранилачка радионица смисленог постојања. Понешто и купим, реда ради.

Црква је у другом делу вароши. Бискуп ју је, пре десетак година, уступио својим православним суграђанима по цени од једног евра. Боље да је ми користимо него да зјапи празна или да је претворе у стовариште. Раније смо се потуцали и сељакали, како би се где нашло слободног простора. За један или два Васкрса, средином деведесетих, литургија је држана у фискултурној сали забачене основне школе. Стефан и Борислав су били мали па би, у очекивању послепоноћног причешћа, одспавали на струњачама у ћошку дворане.

Онда добисмо садашњи пространи храм, подигнут почетком XIX века. Унутрашњост је, како-тако, прилагођена нашим потребама: додат је олтар, са Пантократором на косом зиду, урађене су фреске и иконе, а и верници су, дуж зидова, понешто донели од куће. (У левом крилу брода, међу неколико националних небесника, стоји и портрет Светог Саве). У локалним новинама је, поводом преуређења цркве, изишао чланак са насловом „Они се моле под сликама“. О њима, то јест о нама, обичан свет нема јасну представу. Источно хришћанство је мутна епизода историје. У том незнању, срећом, нема зле воље.

[restrictedarea]

Положај ми је, дакле, повољан: безбедан сам и слободан у мери свог неуклапања. На размеђи више језика, по истеку радног века, живим као ванземаљац. Марсовце, засад, нико не дира; није извесно ни да постоје.

Наша невелика паства сачињена је од по неколико Руса, Грка, Румуна, Бугара, и, дакако, покрштених Француза. То је стална поставка. Повремено, у таласима, навиру групе избеглица са ратних подручја, али се не задржавају дуго. О већим празницима појављује се један високи, седокоси Ирац, један ненаметљиви Немац, те млади брачни пар из Етиопије, у свечаној одећи, са широким белим ешарпама пребаченим преко црних тога. Доктор Жозеф, Арапин из Либана, запослен у ниорској болници, долази са три кршна сина (најстарији је напунио двадесету) и са великом корпом цвећа. Набавља га, по сниженој цени, код неког цвећара у Ниору.

Поп Филип Мајар, дипломирао богословију у париском Заводу Светог Сергија, при изношењу путира увек се помоли „за Француску, и за оне који њоме управљају“, а онда, обухвативши погледом шаролику православну интернационалу, дометне „као и ваше земље, и њихове управљаче“. (Наше власти свакако не сањају да се неко, у југозападној Француској, из увиђавности према мени, моли за просветљење њихових глава).

Држим, равноправно, две славе: Светог Николу, по очевој линији, и Светог Ђорђа, по земљи наслеђеној од деде. Моја Сања се показала вешта у мешењу посних колача и припремању рибе. У Раблеовом завичају, у селу Свети Никола Бургејски, открили смо истоимено добро вино. И иначе га пијемо, а о слави долази до посебног изражаја. И Свети Ђорђе у Бургундији има своје винограде у месту званом Ноћи Светог Ђорђа. Тако му се зове и вино. Врло је скупо, па га купујемо искључиво за 6. мај.

Плетење ђурђевданског венца је изузетно пријатна дужност. У освит зоре прошетам по шумарцима и ливадама на рубу града, напуним велику торбу, а онда, код куће, исплетем венац у пречнику од пола метра. Једне године, дан уочи славе, затекох се, с породицом, на одмору у Ирској. Предвидели смо да се, у току ноћи, бродом пребацимо од Корка до Роскофа, а после нам остаје око 400 километара аутом. Жито, колач и ручак дају се брзо спремити, али венац, шта ћу за венац? Кренем дуж морске обале, па покрај живих ограда и вртова, и нађем што је потребно. Додао сам и један стручак са митских Аранских острва. У самопослузи нађем пластичну пресвлаку за душек, упакујем венац, и ставим га поврх пртљажника. Сутрадан, у првим поподневним сатима, стиже, свеж и мирисан, пред оног што копљем усмрћује аждају, као лични поклон Светог Патрика (V век) Светом Георгију (IV век).

Бадњак доносим из шуме удаљене десетак километара од града. Одрежем повећу грану, дужине аутомобила, и онда је, током вожње, придржавам, да не удари у стакло. Са допремањем сламе сам, последњих година, имао среће: уз Катедралу, у центру града, импровизују пространу шталу, као сценографију места и услова Исусовог рођења. Дотерају доста ситне стоке, оваца, коза, телади, магараца. Сламе до миле воље, узмем колико ми треба, без питања. Кад ли, ове године, изостадоше јасле… Криза, оскудица, штедња, укидају шта ко може. Кренем по њивама, где је ранијих година било стогова. Нигде сламке! Ваљда лане нису сејали пшеницу, поштујући наизменичност у гајењу култура. Зађемо, аутом, насумце, према једном забаченом сеоском газдинству. Запутим се блатњавим сокаком. Убрзо наиђе сељак на џиновској пољопривредној машини, висине четири метра. Сиђе, поздрависмо се.

„Треба ми нарамак сламе“, кажем.

„Сламе… како мислите, сламе?“

„Сасвим обичне сламе…“

Празан ранац у мојој руци га умири, схвати да је у питању мала количина, дограби ранац и трком одјури кући. Предајући ми сламу, и даље ме је гледао с неверицом. Рекох му да спремам кућну забаву, и лице му се озари. Би му драго што ће, добровољним прилогом, учествовати у некаквој варошкој беспослици .

(Нисам хтео да га збуњујем обавештењем да на свету постоји још један Божић, у двонедељном закашњењу за његовим).

Пред Васкрс, зађем по пијаци и накупим луковине.

„Шта ћете с толиким љускама?“, пита ме сељанка.

„Бојим јаја, за Васкрс.“

„Видиш“, рече својој ћерци, „и ми смо то некад радили.“

Некада: пре него што је Пентагон, Halloween-ом, замађијао Хексагон.

Пост ми, иначе, протиче лако. Будући вегетаријанац, одричем се једино сира, млека и јаја. Поред толике рибе, маслиновог уља, воћа и поврћа, данашње пошћење је гошћење. Кад се сетим како су, средином XX века, постиле наше мајке и бабе… Педесет дана о празном пасуљу, купусу, луку и проји. И опет су, здраве и веселе, излазиле на причест.

Са данашњом посном трпезом поштеђен сам искушења да паднем у грех самохвалисања и пренемагања, што Свети Матеја исмева и осуђује. Кад постиш, каже Јеванђелиста, „да те не виде људи, него отац твој који је у тајности, а отац твој који види тајно, платиће ти јавно“.

Књижевност није најбоље место за чување тајни; у њој исповед и исповест лако замене места. Исповед се даје пред Богом, а исповест пред земаљским божанством званим Читалац. Пред читаоцем се може одиграти представа искрености, под условом да је убедљиво изведена. А Бог није читалац, он је слушалац: има увид у најскривеније кутке душе.

[/restrictedarea]