Почетна / Друштво / Од клања до певања

Од клања до певања

ЕСТРАДА – од политичке до праве

Пише  Миливоје ИВАНИШЕВИЋ
Љубав је, кажу, двосмерна улица. У случају Срба и њихових комшија однос је, нажалост, једносмеран. Није ствар у томе да Срби треба да својим суседима узврате у клању, него да ови Србима узврате у опраштању и тражењу опроста. Међусобно поштовање и толеранција јесу неопходност, а ни они не могу бити једносмерни. Да ли је питање српске величине или неморала то што Србима могу да дођу потомци њихових џелата и да се усред Београда осећају добро и опуштено толико да могу и да певају?

Већ годинама телевизијске емисије за певачке звезде „Пинка“ и „Гранда“ бележе високе индексе гледаности. Пред милионским аудиторијумом у више наврата током седмице наступају стотине, можда и хиљаде младих људи са свих простора бивше заједничке државе у жељи да гледаoцима и жирију поклоне лепоту свог певања. То су спектакли равни истородним емисијама најпознатијих европских емитера. Посматрајући стручну – или је боље рећи техничку и уметничку – страну, ауторима ових емисија треба одати признање. Поред тога, они су успели да остваре поновно обједињавање људи са бившег југословенског простора, што ни две деценије после рата није пошло за руком професионалцима из осталих делатности, па ни довитљивим политичарима. То је проузроковало невиђену масовност кандидата за признања која нуде организатори. Не желимо да занемаримо ни непосредан, искрен и непристрасан однос који влада међу учесницима, без обзира на узраст и пол и без обзира да ли је реч о кандидатима за „Звезду“ или члановима неке од комисија које их оцењују.

Свакако да ни визуелни спектакли ни искрена срдачност међу учесницима не би били могући без повољног амбијента, или непосредног окружења, у којем кандидати могу да се понашају комотно и слободно као у властитој кући. Београд и Србија су поново показали своје традиционалне врлине. Не први пут. Као да нису – и овај град и овај народ – страдали у НАТО бомбардовањима, која су у то време са одушевљењем и злурадо призивали и прижељкивали подједнако гласно политичари и многи грађани Загреба, Приштине, Љубљане или муслиманског дела Сарајева. Данас ниједан од поменутих градова, као ни њихове новостворене државе, не покушавају, а можда нису ни у стању, да пруже искрено гостопримство и безбедност својим српским суседима. Чак и више од тога. Протераним мештанима српске националности не дозвољавају да се врате у своја села, у своје куће и станове, на своје поседе, у установе и предузећа у којима су радили. Срби, већ раније навикли на опраштање, поново, и после овог рата, све одлажу у заборав и показују другачије манире.

[restrictedarea]

Наследно право на убијање

Срби из Хрватске, из Косова и Метохије или Срби из Босне и Херцеговине, протерани од својих суседа и суграђана, потуцају се и тумарају Србијом и белим светом тражећи за себе и децу кору хлеба и кров над главом. Њихов кров су узурпирале, а њих протерале и опљачкале, комшије. То је сурова судбина више од милион наших сународника са поменутих простора бивше Југославије. Међу њима је више од триста хиљада протеране деце, средњошколаца и студената. Данас та прогнана бивша деца, средњошколци и студенти – несуђени лекари, економисти, агрономи, правници или инжењери – српске националности немају могућности да наставе школовање, већ на пијацама и бувљацима, или као физички радници на грађевинама, зарађују хлеб за себе, родитеље и породицу. Често и гладују са родитељима и новорођеном децом. Нема протераним Србима повратка у Сребреник, Какањ, муслиманско Сарајево, Бихаћ, Тузлу, Орашје, Бугојно, Брезу, Мостар, Витез, Зеницу, Тешањ, да даље не набрајамо. Нема им повратка у Книн, Бенковац, Загреб, Осијек, Ријеку или Сисак, једноставније речено, у Хрватску, или у Приштину, Вучитрн, Суву Реку, Призрен или на Косово и Метохију. Србима је онемогућен повратак у њихова села, на њихова имања, на послове и присилом угашена домаћинства. Зато што су друге вере и националности. За то време њихови вршњаци из тих места се слободно такмиче у Србији и Београду за певачке тзв. звезде, које успешно лансирају и богато награђују фирме и медији у Србији.

Срби опраштају, понекад и прећутно, свима који су им зло чинили иако то нико од њих нити је тражио, нити тражи. Да ли су у тим ситуацијама довољно разумни према себи и према својима? Поготово што они који су Србима у претходним деценијама и ратовима наносили зло, и поред тога, још увек, као и тада, сматрају да су у праву и да тако треба. Као да су без суда, због свог српства и православља, унапред од муслимана и Хрвата осуђени на хапшења и логоре, пљачке, силовања и убиства… Они вековима истрајавају у свом понашању. Не траже опроштај, не нуде извињење. Убијање Срба за њих је као неко стечено или наследно право. Истина, ни за једног окупатора у Србији – а поготово у Хрватској, Босни и Херцеговини или на Косову и Метохији, а и у Војводини – ни у једном рату пљачка, прогон и убијање Срба нису сматрани злочином. То је важило и за њихове домаће савезнике, локалне претенденте на српске главе, српску земљу и имовину. У последњем рату, премда није било непосредних страних окупатора, ипак су њихови традиционални савезници, поготово из доба Другог светског рата и НДХ, убијање и протеривање Срба сматрали и тумачили као своје одавно стечено, или наследно право. Зато не нуде извињење, не траже опроштај. Зато у тим новостеченим самосталним државама, као и у НДХ, постоји висок степен толеранције за злочине над држављанима српске националности.

Случајни узорак геноцида

Колико је сурова стварност коју су претрпели и коју још трпе протерани Срби из поменутих средина, илустроваће, истина веома скучено, наредне чињенице, површно узете овом приликом само са простора суседне муслиманско-хрватске Федерације Босне и Херцеговине. Користимо уобичајен метод случајног узорка. На пример, у општини Сребреник било је седам логора за Србе, убијено је више од шездесет Срба и протерано комплетно српско становништво. Ти људи су данашње избеглице у Србији, Црној Гори и свуда по свету. У Какњу је било пет логора, а убијена су 74 Србина. У Бихаћу је било 14 логора. У логору Луке, муслимани су убили најстарију жену свих времена и можда свих логора од када постоје у Европи. То је покојна Боја Кењало из српског села Рачић, која је убијена у 106. години живота (рођена 1888, а ухапшена у својој кући, доведена у поменути логор и убијена 1994). У Бихаћу је, поред страдања у логорима, убијено 323, протерано око 15 000 и нестало 119 лица српске националности. На територији ове општине пронађено је и пет масовних гробница са посмртним остацима више десетина у логорима и на другим местима убијених мештана српске националности. У Бугојну је било 13 логора за Србе, а убијено је 152 и нестало 33 Србина. Откривена је и масовна гробница. У Мостару су се сурово надметали Хрвати са муслиманима у злочинима над мештанима српске националности. И једни и други, сложно, извршили су етничко чишћење и здушно протерали 25 000 Срба. У 17 логора и на друге начине убијено је 482 и у исто време, нестало 142 мештана српске националности. Неки од покојника идентификовани су у три масовне гробнице које су у међувремену пронађене у атару ове општине. У Орашју је било седам логора, а убијено је 74 и нестало 32 локалних Срба. У Брези, где никада није било бројно српско становништво, убијено је 46 и нестало осам српских цивила. Пронађене су и откопане и две масовне гробнице.

Ни у два значајна регионална центра, Зеници и Тузли, локални Срби нису боље прошли. У Тузли, не рачунајући побијене војнике у познатој „Тузланској колони“, усмрћено је 243 цивила, протерано око 40 000 и нестало 128 Срба. На територији општине откривене су две масовне гробнице и евидентирано је 28 логора. Из Зенице је протерано око 30 000 мештана српске националности, а убијено 258 и нестало 38 лица. Евидентирано је, поред познате казнионице, још 14 логора и једна масовна гробница. Тешањ је случај за себе. Ту су локални свети ратници ислама одсекли прве српске главе у БиХ и натакли их на кочеве око старе тврђаве да пролазнике плаше и опомињу. Свет се упознао и са фотографијом на којој исламски ратник џихада гази три одсечене главе. Сурово да се суровије не може ни замислити. Подсетимо се имена тих недужних српских мученика, чије су одсечене главе биле понос босанских муслимана. То су: Ненад Петковић, Благоје Благојевић, Бранислав Ђурић.

Сарајевска мултиетничност

На крају овог кратког извештаја, дајемо и неколико података о главном граду Босне и Херцеговине. У првој години рата, од априла, закључно са децембром 1992, муслиманске власти предвођене Алијом Изетбеговићем убиле су у Сарајеву више Срба него Павелић за све време Другог светског рата. У граду је евидентирано преко 120 логора и још до сада непознат број, али не мање од десет масовних гробница, не рачунајући Миљацку, о којој се данас и међу министрима у Београду, на нашу срамоту, увелико пева. Убијено је 7 115 и нестало 610 лица српске националности. Протерано је више од 100 хиљада Срба. Истина, остало је у муслиманско-хрватској Федерацији БиХ нешто Срба из мешовитих бракова, остало је и, не много, веома старих, можда случајно преживелих људи.

Мало кога данас гризе савест због свега што се Србима ван Србије и на Космету догодило. Успавана савест и недостатак елементарне емпатије према својим страдалим сународницима једини су разлог што се оглашавамо. Упознавање јавности са овим што чинимо властитим, или српским парама морало је доћи на дневни ред, али треба нагласити да у свему томе нема ни најмање политичких, националних, поготово не реваншистичких мотива. Разлози су искључиво моралног карактера. Ово је скроман трактат у којем се поставља питање шта је морално, а шта није морално. Или, ко је моралан, а ко није моралан. Да ли је неморално ово што чине Срби, Србија и Београд за децу и младе људе ван Србије и из крајева из којих су Срби протерани и побијени? Сигурно, бар по нама, то није неморално. Али је неморално то што према својим суграђанима српске националности чине некада муслимани, данас Бошњаци, у муслиманско-хрватској Федерацији Босне и Херцеговине, или Хрвати у својој новој обновљеној НДХ држави, Албанци или Шиптари на Косову и Метохији.

Чиме је српски човек, посебно српско дете заслужило свакодневна шиканирања и малтретирања у помињаним општинама и државама бивше Југославије? Зашто је српско дете у вртићу, основној или средњој школи изложено свакодневном злостављању не само од стране вршњака већ и наставног и помоћног особља, хоџа и фратара? За српско дете, од оног најмлађег, полетарца, до средњошколца или студента, незамисливо је да, без звиждука, добацивања и урлања на националној основи, наступи на некој приредби у поменутим државама и општинама, али и у Приштини, Сувој Реци, Вучитрну, Задру, Пули, Сиску, Осијеку… Уколико у тим местима још има српске деце. Или, уколико смеју да кажу да су Срби. Да би заштитили своју децу, многи родитељи су били присиљени да пређу у католичанство. Стравичне се бројке помињу о присилно покрштеној српској деци у Хрватској. Па и поред тога, за многе од покрштених српских дечака и девојчица је незамисливо да наступе, а камоли да за своје лепо певање добију награду, па још прву, у тим бившим југословенским републикама. Данас су, судећи по односу према српским повратницима, српској деци и омладини, једино превејани србомрсци и србофоби на власти у бившим југословенским републикама и у локалним заједницама, из којих долазе њихова прелепа деца да певају у Београду. Долазе и они и нису покуњени с обзиром на то одакле долазе. Долазе бивши чувари и иследници концентрационих логора, командири и официри Армије БиХ, председници и чланови кризних штабова…

Да ли ћемо доживети време да се из неке локалне заједнице, из које нам стижу такмичари за Звезду или Звездицу, огласи неки локални функционер, уметник, политичар или интелектуалац с молбом за опроштај за злочине почињене у њиховој средини током рата над мештанима српске националности? То су непотребно, самоиницијативно, без одобрења народа, поготово страдалих Срба у наведеним новонасталим државама, учинили неки од највиших државних и верских вођа српске државе.

[/restrictedarea]

Аутор је оснивач и председник Института за истраживање српских страдања у 20. веку

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *