Почетна / БРОЈ 361 / Од клања до певања

Од клања до певања

ЕСТРАДА – од политичке до праве

Пише  Миливоје ИВАНИШЕВИЋ
Љубав је, кажу, двосмерна улица. У случају Срба и њихових комшија однос је, нажалост, једносмеран. Није ствар у томе да Срби треба да својим суседима узврате у клању, него да ови Србима узврате у опраштању и тражењу опроста. Међусобно поштовање и толеранција јесу неопходност, а ни они не могу бити једносмерни. Да ли је питање српске величине или неморала то што Србима могу да дођу потомци њихових џелата и да се усред Београда осећају добро и опуштено толико да могу и да певају?

Већ годинама телевизијске емисије за певачке звезде „Пинка“ и „Гранда“ бележе високе индексе гледаности. Пред милионским аудиторијумом у више наврата током седмице наступају стотине, можда и хиљаде младих људи са свих простора бивше заједничке државе у жељи да гледаoцима и жирију поклоне лепоту свог певања. То су спектакли равни истородним емисијама најпознатијих европских емитера. Посматрајући стручну – или је боље рећи техничку и уметничку – страну, ауторима ових емисија треба одати признање. Поред тога, они су успели да остваре поновно обједињавање људи са бившег југословенског простора, што ни две деценије после рата није пошло за руком професионалцима из осталих делатности, па ни довитљивим политичарима. То је проузроковало невиђену масовност кандидата за признања која нуде организатори. Не желимо да занемаримо ни непосредан, искрен и непристрасан однос који влада међу учесницима, без обзира на узраст и пол и без обзира да ли је реч о кандидатима за „Звезду“ или члановима неке од комисија које их оцењују.

Свакако да ни визуелни спектакли ни искрена срдачност међу учесницима не би били могући без повољног амбијента, или непосредног окружења, у којем кандидати могу да се понашају комотно и слободно као у властитој кући. Београд и Србија су поново показали своје традиционалне врлине. Не први пут. Као да нису – и овај град и овај народ – страдали у НАТО бомбардовањима, која су у то време са одушевљењем и злурадо призивали и прижељкивали подједнако гласно политичари и многи грађани Загреба, Приштине, Љубљане или муслиманског дела Сарајева. Данас ниједан од поменутих градова, као ни њихове новостворене државе, не покушавају, а можда нису ни у стању, да пруже искрено гостопримство и безбедност својим српским суседима. Чак и више од тога. Протераним мештанима српске националности не дозвољавају да се врате у своја села, у своје куће и станове, на своје поседе, у установе и предузећа у којима су радили. Срби, већ раније навикли на опраштање, поново, и после овог рата, све одлажу у заборав и показују другачије манире.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Аутор је оснивач и председник Института за истраживање српских страдања у 20. веку

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *