Почетна / Друштво / О стиду без срама

О стиду без срама

Пише Љиљана Богдановић
Како је један текст, објављен у недељном двоброју „Данаса”, потврдио да у Србији – када је о пoлитици и идеолошким убеђењима реч – катарза не означава „очишћење“, већ његову супротност

Чега се Србија стиди, или би требало, можда, да се стиди, али сама то „не примећује“? Одговори, разуме се, могу бити разни, понеки међу њима и непредвидиви и запањујући у својој бизарности. Један такав, можда не бизаран, али према мисаоној и дедуктивној матрици која га је обликовала свакако јединствен, прошле недеље је освануо у београдским озбиљним не-таблоидним дневним новинама (Данас) а био је надахнут размишљањем над два славна српска гроба – над гробовима Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића.

Водеће перо – према неким изворима и сувласник гласила о којем је реч – своју сагу о стиду посветило је ишчитавању трагова овогодишњег обележавања годишњица смрти (наравно и неизбежној колико и традиционалној политичкој и идеолошкој контекстуализацији ових догађаја) два Србина чије је деловање за дуга времена обележило нашу не само политичку судбину. Тим поводом, дакле, написана је недељна колумна под кратким насловом: „Милошевић“, а потписао ју је (без уобичајене властите фотографије овог пута) Радивој Цветићанин, уредник, колумниста, не-каријерни дипломата, бивши амбасадор наше земље (у Загребу). Реч је о тексту из категорије манифестно датих политичких и идеолошких смерница (ваљда за сналажење у овом времену, у којем, иначе, наивније душе лако могу да залутају) те га је, као посебни и директивама учинковити јавни исказ, препознатљиву „вертикалу“ једне политичке опције и класе, у чије име аутор иступа, вредно размотрити и упамтити. Управо због стида, и у име стида, мора се пажљивије ишчитати Цветићанинова арбитража о стиду!

[restrictedarea]

НЕШТО У КАРАКТЕРУ Пре него што наведемо неке од важнијих ауторових мисли о фаталном утицају случаја Милошевић на српску душу, поменимо и да се у овом броју (субота-недеља, 14-15. март) готово антологијском узорку пропагандно ангажованих новина, чији се ударни прилози понекад (снагом инерције, наметнутих очекивања, стереотипа…?) бркају са оштром и интелектуално одговорном, разуме се и независном критичком речи, могао прочитати низ готово подједнако вредних прилога. Ту је признање Зорана Живковића – „ексклузивно за Данас“ – Американци су ми рекли – Србија има три проблема – Милошевића, Драшковића и Ђинђића, ту је тугованка Ненада Чанка који је завапио: „Да је било лустрације, Вулин не би био у политици“ (ерго, утисак је овог Новосађанина да лустрације не само да није било већ да су у јавној свести бесмислено прецењени феномен Сабље и у њој више утамничених него на Голом отоку, као и оних 50 хиљада у досовској Србији по кратком поступку отераних са посла!) Читалац овог двоброја, ако је био вољан да изађе на црту интелектуалном изазову, такође је могао да се замисли над помало херметичним текстом главног уредника (Зоран Пановић) који је увео нове категорије   крипто-политике, крипто-идеологије, а посебно – крипто-Срба у јавном животу земље, помињући и „вредносни однос према две постхумне харизме“. Но, све наведено, ма колико жестоко било, тек је оквир за коментар и жижну тачку целог броја најављену на насловној страни речима: „Србија се стиди да се стиди – Радивој Цветићанин о враћању самопоуздања следбеника Слободана Милошевића“.

И… како то Србија манифестује поједине, у етичкој равни важне емоције и вредносна опредељења, или како – јогунасто и каприциозно – одбија да се повинује њиховој „присили“? И, још важније за ово разматрање, какве везе са тим проблемом има ојачано самопоуздање дела грађана ове земље, који у покојном Милошевићу уопште не виде виновника свих српских несрећа? Закључку како се „Србија стиди да се стиди“ претходило је „увођење у атмосферу“, односно литераризовање теме, у којем се могло разумети шта значи „страшан потмули, неизрециви притисак“ звани стид, како је то „нешто у карактеру“, а да су последице фаталне, поготову када стид, свесно одбијан, крене да потмуло изједа личност и народ. Како се Србија заплела у ту мрежу психолошког страдања у равни стида-без-стида, за које јој је крив да кривљи бити не може баш Слободан Милошевић, Цветићанину је пукло пред очима док је, каже, гледао фотографије што их је за нас направио наш непосустали сарадник из Пожаревца Моча Вељковић, који је са свим неопходним детаљима ухватио догађај крај гроба испод липе. (За неупућене, поменуто недремано фотографско око припада еминентном досовском јуришнику, некад водећем отпорашу града Пожаревца. )

Гледање ове фото „денунцијације“ потом је уродило редовима које у наставку цитирамо не само као важан део поменуте анализе већ и као пример изузетно смелог закључивања, „смелог“ утолико што вољом аутора, из разлога само или понајпре тек њему јасних, његове премисе воде баш таквом закључку какав је пред читаоцима извео.

Проблем је доиста у нечем другом: оно је усмерено на оне који су одговорни стварно и реално, на оне који су бирали, па чак и под претпоставком да им је – како је то рекао Вучићев министар – то показивао божји прст, и на оне који и данас следе тај свој избор. Да ли су се они стидели? Или ће то уместо њих морати да раде недужна деца?

Питање је, дабоме, смешно. Да се стиде, ког би врага и тражили у Пожаревцу. А и зашто би се стидели, узвратили би, нема сумње, они противпитањем. Са Милошевићем данас ствари у Србији уопште не стоје тако лоше; боље него годину раније, неупоредиво боље него кад је оно ковчег из Хага – све са једним фаном који га је гланцао рукавом мантила – лутао градом, и кад није могао наћи кров под који би био примљен пре укопа. То је, ако причамо о стиду, био моменат стида који је Србија како-тако показала. Посредно. Силом прилика. Како год, нешто је изразила. По свему судећи, међутим, први и последњи пут. Србија се стиди да се стиди.

Ето укратко испричаног пута о моралном паду Србије, који тако тишти и брине Радивоја Цветићанина. Поента је јасна: Србија је у деценији за нама (девет година нас дели од лутајућег Милошевићевог ковчега и последњег испољавања јасне способности да се стидимо) успут, а потпомогнута манипулацијама „хуља и олоша“ (аутор их посредно и лоцира у свом инквизиторским чистунством надахнутом осврту на призор под пожаревачком липом) загубила навике и својства пристојних друштава и озбиљних држава, којима самопоштовање и чврста етичка вертикала јасно показују када би требало да се стиде, а када не.

О ПРОЛЕЋУ – ПРЕ РОКА Шта овде ипак збуњује? Да ли је могућ тако темељан неспоразум управо у поменутој етичкој равни, па се догађа да један заправо чудовишан и несумњиво сраман тренутак у новијој српској историји, у овом тексту Данасовог аутора, једном искошеном, у бити потпуно идеолошком и политичком арбитражом, проглашава за морални чин, заправо апотеозу моралне чврстине нације? Морамо ли бити убеђени еспеесовци, или загрижени милошевићевци, па да осетимо истинску згађеност и дубоки грађански стид већ и од присећања на поменути призор ковчега „који лута“, а у којем је наш умрли суграђанин (у овом случају можда и јесте неважно што је реч о државнику, бившем председнику земље, чија је смрт наступила под неразјашњеним и сумњивим околностима)? Због чега је ковчег „лутао“? Да ли зато што је директорка једне музејске институције, обавезана својом политичком и идеолошком припадношћу досовском вјерују, што јој је и донело директорско намештење, дрско одбила да та, тобож угледом и независношћу обавезана институција прихвати да ковчег преноћи под њеним кровом? Или зато што су и сви други, све директорске колеге ове госпође на сличан начин, одређен „високом независношћу и самосталношћу“, биле обавезане да не пруже тражено уточиште председниковом ковчегу? Или напросто зато што су у ковчегу били земни остаци неког ко је имао уверења толико различита од уверења у том тренутку владајуће (но и сада у власти добро утемељене) номенклатуре? Који и колики мора бити тај јаз, моралом и још понечим продубљен, што, у тумачењу овог догађаја, дели већину (пред том мучном успоменом заиста постиђених) грађана Србије од оних у чије име овако резолутно иступа коментатор Цветићанин?

Да укратко подсетимо на време и атмосферу која је, по овом виђењу, била тренутак успињања наше земље на морални Олимп. Можда је аутор текста о којем је реч заборавио неке важне детаље, па би им, у некој сличној прилици могао посветити своје интересовање и способности свог пера. Ево, шта је, на пример, претходило једном од најбесрамнијих скупова у новијој историји Београда, и том тренутку када се славила – да, дословно славила – једна смрт. Милошевићева. Вест од 11. марта 2006. године остала је забележена у архиви сајта Б92, и у њој се дословно каже: Последња два дана Београдом кружи непотписана СМС порука, која позива оне који су били против политике Слободана Милошевића да се окупе на Тргу Републике данас у 15 сати. „Пролеће три дана пре рока. Дођите да пожелимо да нам се Милошевић више не понови. Знак распознавања – балон. Проследи даље“, пише у поруци. И даље није познато ко стоји иза те акције, а у полицији кажу да код њих никакав скуп није пријављен.

На срамоту нације, овде поменути „непријављени скуп“ заправо је одржан, о чему су медији потом известили, крштавајући догађај „контрамитингом“. Ево и једне кратке и „сухе“ новинске белешке, сачуване за неку будућу хронику бешчашћа, али можда и на корист аналитичарима и коментаторима склоним да се баве питањима високе етике, па и стигматизације, и истраживањем питања о националном стиду и његовим звезданим тренуцима.

„Пуштањем разнобојних балона у ваздух, око три хиљаде Београђана окупљених код Споменика победнику протестовало је због одржавања комеморативног скупа Слободану Милошевићу на платоу испред Скупштине СЦГ. Последњу шетњу започели су на Тргу Републике, па Кнез Михаиловом, звиждећи пред Српском академијом наука, па до Калемегдана…

Грађани позвани СМС поруком да ‚дочекају пролеће три дана пре рока‘, без политичких говора и поклича са бине, бунили су се против величања бившег председника. Негодовали су и скандирали ‚Готов је‘, ‚Умро је‘, ‚Марш у Кину‘, ‚Чобане (Слободане) врати се, овце твоје не могу без тебе‘. ‚Дошао је и тај дан, умро је Слободан‘… Знак распознавања био је балон. Одзвањале су поново пиштаљке из деведесетих. Прозван је и премијер Србије некадашњом ‚Слобином песмом‘ – ‚Спаси Србију и убиј се Коштунице, Коштунице‘.“

Попут ласерског снопа, чијој оштрици такмаца нема, девет година после овог догађаја, у осетљиво ткиво јавне свести засекла је једна необично интонирана критичка реч. Радивој Цветићанин, кроз наводне наслаге „обмана“ и мистификација које чине јавну сцену и политичку стварност, огољава чињенице и о стиду (што ће рећи и о бестидности) разбистравајући, наводно, слојевитост овдашњег политичког живота, српске политичке класе, овлаш помињући немоћ и очај изманипулисаног народа. У том праведничком жару, коментатор и судија је ипак, чини се, превидео да се његово тумачење и разумевање појмова значајно разликује од општеприхваћеног. Можда многе ствари у животу, у друштву и политици, наиме, и јесу „ствар“ договора, па се тако можемо договорити и како ћемо убудуће разумети шта јесте срамно и од чега се треба стидети, шта јесте вредно и како ваља живети. Ипак, тешко да ћемо се икада сложити – а разлога зашто је то тако има много, почев од наше културе, вере и традиције, а тек потом наша политичка и друга убеђења – да тренутак који Данасов колумниста велича јесте тренутак који овој нацији служи на част и понос.

Без стварног и критичког трагања за узроцима и објашњењима узнемирујућих чињеница и трагичног стања земље, овај аутор, уз причу о мукама стида, даље констатује и ово: Србију коју и данас видите како се руши (као да је Апокалипса) руши и његова рука. Да то није тако, ни ова прича не би имала смисла. Овде се све заборавља, па и његов стварни, страшни лик, који се, ипак, још увек може дочарати са мало добре воље. Елем, после ових и других, сада непоменутих навода, тачније речено, после изрицања свих категоричких и беспоштедних судова којима врви овај текст, аутор (не)очекивано закључује – да он није спреман да заборави и опрости.

Значи ли то да Цветићанин верује да су, изузев њега и његовог, чини нам се, невеликог круга сабораца и истомишљеника, сви остали имало спремни да забораве и опросте? Не чини нам се!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *