Почетна / БРОЈ 361 / О стиду без срама

О стиду без срама

Пише Љиљана Богдановић
Како је један текст, објављен у недељном двоброју „Данаса”, потврдио да у Србији – када је о пoлитици и идеолошким убеђењима реч – катарза не означава „очишћење“, већ његову супротност

Чега се Србија стиди, или би требало, можда, да се стиди, али сама то „не примећује“? Одговори, разуме се, могу бити разни, понеки међу њима и непредвидиви и запањујући у својој бизарности. Један такав, можда не бизаран, али према мисаоној и дедуктивној матрици која га је обликовала свакако јединствен, прошле недеље је освануо у београдским озбиљним не-таблоидним дневним новинама (Данас) а био је надахнут размишљањем над два славна српска гроба – над гробовима Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића.

Водеће перо – према неким изворима и сувласник гласила о којем је реч – своју сагу о стиду посветило је ишчитавању трагова овогодишњег обележавања годишњица смрти (наравно и неизбежној колико и традиционалној политичкој и идеолошкој контекстуализацији ових догађаја) два Србина чије је деловање за дуга времена обележило нашу не само политичку судбину. Тим поводом, дакле, написана је недељна колумна под кратким насловом: „Милошевић“, а потписао ју је (без уобичајене властите фотографије овог пута) Радивој Цветићанин, уредник, колумниста, не-каријерни дипломата, бивши амбасадор наше земље (у Загребу). Реч је о тексту из категорије манифестно датих политичких и идеолошких смерница (ваљда за сналажење у овом времену, у којем, иначе, наивније душе лако могу да залутају) те га је, као посебни и директивама учинковити јавни исказ, препознатљиву „вертикалу“ једне политичке опције и класе, у чије име аутор иступа, вредно размотрити и упамтити. Управо због стида, и у име стида, мора се пажљивије ишчитати Цветићанинова арбитража о стиду!

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *