Почетна / БРОЈ 359 / Нова левица се отима контроли олигархије

Нова левица се отима контроли олигархије

Пише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ
Европску унију захватио је талас масовног дезертирања чланова социјалистичких и социјалдемократских партија и прелазак у нове леве покрете. Главни разлог за ово окретање леђа је, како тврде социолози, то што су данашње странке левице постале део естаблишмента и параван за олигархе

Разлози због којих се јавност окреће од традиционалних левих партија су различити: подршка руководставâ странака глобалној олигархији и дивљем капитализму, а не својим члановима, унутрашње размирице поводом некажњавања лидера за различите криминалне радње, корупционашке афере лидера, хедонизам, силовање (мушких) чланова партије (случај Социјалистичке радничке партије Велике Британије). Ипак, главни разлог за окретање леђа поменутим странкама је, показују истраживања социолога, што оне подржавају немилосрдну олигархију, која нескривено прелази у отворену пљачку и понижавање становништва Европске уније преко репресивне економске политике. Међу присталицама левице у Европској унији веома је раширено мишљење да су политичари издали чланство и народ, предавши их у руке олигарсима, а све је додатно цементирано увођењем неправедног, скоро робовласничког законодавства. Роберт Д. Каплан за портал realclearworld.com актуелно стање на партијској сцени Европе описује као „бесплодност десних и немоћ левих партија“, што тражи хитну реакцију.

Закључна издаја, када су у питању леве партије, као и предаја радника и народа олигархији у Западној Европи дело су Франсоа Митерана, који је 1981. године усвојио програм радикалних кејнзијанских мера за борбу са инфлацијом, урађен за наредну деценију. То је довело до сарадње са Немачком и до усвајања тзв. мера штедње, којима су срезане привилегије радника и маргиналних социјалних група, а власт и новац додатно предати олигарсима. Био је ово велики пораз левих партија Европе, учвршћен Митерановим усвајањем плана о стварању јединствене европске валуте и предајом пуномоћја Централној банци Уније. Тржиште рада је одмах реаговало, па је незапосленост у Немачкој и Француској са два, односно један, скочила на 10 одсто. У другим државама било је још драматичније. Све се правдало новом догмом – вашингтонским консензусом. Централно место ове догме је да се „мора одржавати ниво незапослености који не подржава инфлацију“. Идеја потиче од макроекономског контрареволуционара Милтона Фридмана, с краја 1960-их година. Њена примена довела је до масовног отпуштања радника, односно до губљења социјалних права нижих социјалних слојева. Фридман је чак тврдио да различита социјална давања и социјални фондови, затим права радника дата колективним уговорима, плаћање посебних квалификација неког запосленог, порези на плату и гарантована висина плате воде у незапосленост, те их треба укинути. „Једино решење су структурне реформе“, које су постале главни еуфемизам за методично уништење свих социјално-економских достигнућа ХХ века. Од 1990-их година ове пароле постале су (невољно) доминантне у политици европских држава, јер је све контролисала и наметала Централна банка Европске уније. Ова политика Брисела довела је до распада левих политичких партија, а све већа је била жеља олигархије да подстакне веру у евро и нове глобалне (европске) политичке институције и систем, у којем је другачије мишљење постајало све скупље и чак немогуће.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *