Почетна / Свет / Нова левица се отима контроли олигархије

Нова левица се отима контроли олигархије

Пише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ
Европску унију захватио је талас масовног дезертирања чланова социјалистичких и социјалдемократских партија и прелазак у нове леве покрете. Главни разлог за ово окретање леђа је, како тврде социолози, то што су данашње странке левице постале део естаблишмента и параван за олигархе

Разлози због којих се јавност окреће од традиционалних левих партија су различити: подршка руководставâ странака глобалној олигархији и дивљем капитализму, а не својим члановима, унутрашње размирице поводом некажњавања лидера за различите криминалне радње, корупционашке афере лидера, хедонизам, силовање (мушких) чланова партије (случај Социјалистичке радничке партије Велике Британије). Ипак, главни разлог за окретање леђа поменутим странкама је, показују истраживања социолога, што оне подржавају немилосрдну олигархију, која нескривено прелази у отворену пљачку и понижавање становништва Европске уније преко репресивне економске политике. Међу присталицама левице у Европској унији веома је раширено мишљење да су политичари издали чланство и народ, предавши их у руке олигарсима, а све је додатно цементирано увођењем неправедног, скоро робовласничког законодавства. Роберт Д. Каплан за портал realclearworld.com актуелно стање на партијској сцени Европе описује као „бесплодност десних и немоћ левих партија“, што тражи хитну реакцију.

Закључна издаја, када су у питању леве партије, као и предаја радника и народа олигархији у Западној Европи дело су Франсоа Митерана, који је 1981. године усвојио програм радикалних кејнзијанских мера за борбу са инфлацијом, урађен за наредну деценију. То је довело до сарадње са Немачком и до усвајања тзв. мера штедње, којима су срезане привилегије радника и маргиналних социјалних група, а власт и новац додатно предати олигарсима. Био је ово велики пораз левих партија Европе, учвршћен Митерановим усвајањем плана о стварању јединствене европске валуте и предајом пуномоћја Централној банци Уније. Тржиште рада је одмах реаговало, па је незапосленост у Немачкој и Француској са два, односно један, скочила на 10 одсто. У другим државама било је још драматичније. Све се правдало новом догмом – вашингтонским консензусом. Централно место ове догме је да се „мора одржавати ниво незапослености који не подржава инфлацију“. Идеја потиче од макроекономског контрареволуционара Милтона Фридмана, с краја 1960-их година. Њена примена довела је до масовног отпуштања радника, односно до губљења социјалних права нижих социјалних слојева. Фридман је чак тврдио да различита социјална давања и социјални фондови, затим права радника дата колективним уговорима, плаћање посебних квалификација неког запосленог, порези на плату и гарантована висина плате воде у незапосленост, те их треба укинути. „Једино решење су структурне реформе“, које су постале главни еуфемизам за методично уништење свих социјално-економских достигнућа ХХ века. Од 1990-их година ове пароле постале су (невољно) доминантне у политици европских држава, јер је све контролисала и наметала Централна банка Европске уније. Ова политика Брисела довела је до распада левих политичких партија, а све већа је била жеља олигархије да подстакне веру у евро и нове глобалне (европске) политичке институције и систем, у којем је другачије мишљење постајало све скупље и чак немогуће.

[restrictedarea]

Размишљање угрожава олигархију Тако је било до 2008. године, али тада се појављују снаге које угрожавају олигархијски систем. Прва опасност за олигархију су интелектуалци, јер мислећи људи дискредитују овај систем. Зато су апологети тзв. неолибералног, а заправо олигархијског система, ударили на институције формирања интелигенције, као и на медије који су јој омогућавали да износи критике на рачун олигархије. Тако су кренуле „реформе“ медија, универзитета и научних института, које су имале за циљ блокаду интелектуалне снаге становништва. Почела је пропаганда идеје да треба раздвојити науку и образовање, кренула је фамозна реформа на основу „болоњских принципа“… Друга фаза је стављање под контролу научних часописа и издаваштва, што је учињено увођењем система бодова. Анализа тема које су објавили водећи научни часописи из области друштвених наука показује да су научници били наведени на „споредни колосек“, а важне теме остале ван истраживања. Посебно су се на удару нашли тзв. мали издавачи. Друго, кренуло се на промену идеологијâ и чак на рушење левих партија у Унији, те на популарисање конзервативних погледа на свет. То је довело (посебно после 2000.) до појаве групе нових левих партија, од којих је већина настала на комунистичким традицијама, као немачка „Linkspartei“ и холандска Социјалистичка партија. У Грчкој то је „Сириза“, у Фрацуској је „Леви фронт“ Жан-Лика Меланшона (око себе окупља 15 одсто бирача) у Норвешкој  Социјалистичка лева партија – и свима њима расте популарност јер доносе нове, праведније идеје.

Данас се заборавио прави смисао „демократије“. У старој Грчкој демократија је значила „власт народа“, односно борбу са олигархијом и олигарсима, затим политику једнакости и равноправну расподелу друштвеног богатства. У новије време давање права гласа свим слојевима народа, а не само образованима и богатима, био је уступак народу да утиче на политику. Социјализам није значио одсуство демократије. Напротив, у Париској комуни (1871) власт се образовала из градских одборника изабраних од грађана применом општег права гласа, а већина су били радници или већ познати представници радничке класе. Но, све се изменило са Првим светским ратом и Октобарском револуцијом у Русији. После Париске комуне, наредних 50 година постојала је веза између социјализма и парламентарне демократије, али је Лењин преко Треће интернационале ширио идеју да је „парламентарна демократија“ капиталистички изум, стран пролетаријату.

Истовремено, у Енглеској се јавила идеја да су капитализам и демократија спојиви, при чему и тржишна економија може да се смести у овај социјално-економски систем. Јавила се, потом, концепција „либералне демократије“, која је супротстављена колективизму СССР. Управо, после Другог светског рата у Западној Европи ширила се нова идеологија демократског либерализма, уз невелике уступке капиталиста радничкој класи, што је довело до историјског компромиса, а све ради супротстављања совјетском комунизму. Овај класни компромис из 1945. године озакоњен је давањем нових права радницима у социјалној области, односно гарантована су социјална права ове класе. На другој страни, институционални компромис је значио ограничења национализације приватне својине. Резултат овога је био компромис који је дозволио социјалдемократији да државу устроји на политици свеопштег благостања.

„Развод брака“ олигархије и демократије После деценија примене компромиса, дошло је до слома Совјетског Савеза и совјетског система, али истовремено, и до историјске амнезије становника Западне Европе о постигнутом консензусу 1945. године. Интересантно је да су „амнезију“ подржали и социјалисти и комунисти Западне Европе. Тако смо дошли до 2014. године, у којој смо присуствовали „разводу“ између капитализма и демократије. Капитализам је поново постао дивљи, неконтролисан, безобразан, експлоататорски, рушилачки… У Европи то доводи до неправедних приватизација, доминације центара светског финансијског капитала над националним државама и до губљења елементарних права радника и већег дела становништва. Сиромаштво поново постаје свакодневица…

Шта можемо научити из прошлости у вези са овим питањем?

Прво, потребно је заштитити демократске институције од напада олигархије, пошто ће у будућности оне имати одлучујући значај. Грешка је (што чине лењинисти и анархисти) омаловажавати Устав и демократију, јер иако данас посланици (парламенти) немају везу са народом, он нема шансе да обори олигархе ако не успостави везу (савез) са парламентом. „Брак“ између олигарха и демократије се распао, али њу треба да прихвате леве партије и да се представе као борци за демократију, односно као лидери антиолигархијског блока. Друго, треба се усредсредити на борбу са глобалном олигархијом. Она је највећи противник народних покрета. Најважније ресурсе и материјална добра данас поседују олигарси који не живе у државама у којима имају имовину и капитал. Последично, они имају све више капитала, који успешно користе да разарају националне државе и демократију. Самим тим, нове леве партије морају стварати широк антиолигархијски блок ради заштите народног суверенитета. Радници у индустрији остају кључни елемент новог левог покрета, али се морају примати и нови учесници – делови средњег слоја, као и они који су остали на маргинама тржишта рада. Овде је поучан пример покрета „Сириза“, који захтева да народ има право на „политичко-економску аутономију“. Треће, демократија се мора гарантовати Уставом. Истовремено са одбраном демократских институција, које су центар одбране, мора се прећи у офанзиву, а то је ширење демократије – преко кидања контроле олигарха над овим политичким процесом. (На пример, забраном давања прилога политичким партијама или њиховог финансирања од стране олигархије, ограничавањем времена обављања политичке функције и отварањем нових могућности за опозив посланика. Друга могућност је повезана са питањем ширења демократије у економској сфери, пре свега њеним увођењем у предузећа) препоручује портал  dialogs.org.ua.

Тренутно је становништво Европске уније против партија са левице, при чему различитим опструкцијама, протестима и штрајковима покушава да промени и погледе лидерас тих партија на актуелну политику, а пре свега подстиче њихово одустајање од социјалне правде. Зато Сет Акерман истиче да је прошли век донео разочарање у левицу, која је свој програм градила на комунистичкој и социјалдемократској политичкој традицији. Ипак, Европа са Јужном Америком и даље остаје база левих погледа на друштво, те је логично очекивати да се овде прво и обнови. Друштвени догађаји иду наруку левици и сада је јасно да се пред њом отварају нове перспективе, после наступа „Сиризе“ у Грчкој, „Подемоса“ у Шпанији и нове левице у Данској. Ипак, како истиче антрополог Ави Тушман (Универзитет Стенфорд) за портал ourpoliticalnature.com, наша политичка оријентација „има своје корене у природним склоностима формираним код сваког човека снажним силама еволуције“. Наравно, инстинкт самоодржања указује да се становништво, хтело или не, мора суочити са чињеницом да олигархијски неолиберализам постаје све недемократичнији (ауторитаран) те нове партије треба да поново определе везу између социјалне правде и демократије и оснаже социјалистички покрет. Да би из ове ситуације извукле корист, морају да се одрекну две погрешне политике из прошлости: социјалдемократије и лењинизма, те да створе народни програм за XXI век, уз прихватање идеје парламентарне демократије, наводи портал opendemocracy.net.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *