Неподношљиви страх од Русије

Бриселски форум

Пише Филип Родић

Протекли Бриселски форум показао је да је макар једна ствар изван сваке разумне сумње, а то је да је пројекција најбољи одбрамбени механизам НАТО. Дискурс бројних западних званичника који су на овом форуму говорили имао је један заједнички именитељ – да се Москви замера и Москви приписује све што управо они сами, НАТО и западне земље, раде

Као што се и могло очекивати, Русија и њена одбрана сопствених националних и државних интереса били су главна мета овогодишњег, јубиларног десетог Бриселског форума, који је прошле недеље одржан у европској престоници. Ову конференцију високог нивоа, на којој учествују најутицајнији северноамерички и европски политички, корпоративни и интелектуални лидери, организује Немачки Маршалов фонд, америчка организација са седиштем у Вашингтону, и једно је од најбољих места где се може стећи увид у политичку и стратешку мисао Запада. Од дванаест панела, колико их је ове године било отворено за јавност, чак три су била директно посвећена Русији, а Русија и њена „агресија на Украјину“ поменуте су и на свим осталим панелима, укључујући и церемонију додељивања Награде Бриселског форума за младе писце, наравно све у крајње негативном светлу. Преносимо делове дискусија на три најзанимљивија панела.

Евроатлантско обуздавање Русије

У светлу хибридног рата, о украјинској кризи прва је, на панелу који је и отворио Форум, говорила министарка одбране Немачке Урсула фон дер Лајен. „Тајне операције, пропаганда, економски притисак, субверзије, све ово можда није ништа ново, али интензитет, оркестрација и начин на који се хибридне стратегије примењују су нови. Ако погледате на Русију и Украјину, поред озбиљног кршења међународног права, ту постоји врло професионална кампања дезинформисања која је нашла свој пут до западних медија“, рекла је она на панелу под називом „Разговор“, на којем јој је саговорник био чувени амерички стратег, један од владара из сенке и ноторни русофоб, Збигњев Бжежински. Ове реченице изговорене на самом почетку њеног излагања јасно указују да је Урсула фон дер Лајен од оних који виде трн у оку брата својега, а не виде балван у оку свом. Новина у овом хибридном ратовању свакако није ни методологија, нити су то интензитет и оркестрација. Све ово је већ много пута виђено до сада – од Ирака, преко бивше Југославије, до Либије, Сирије… да не набрајамо. Истинска новина јесте што је кампања дезинформисања, или је можда боље рећи алтернативног информисања које није по вољи Запада овај пут успешније него до сада нашла пут до западне јавности. „Ми смо мета, ми, западна друштва, друштва која су заснована на слободи. Слободи говора, слободи вероисповести, владавини права, демократији и због тога морамо наћи одговор, по могућству унапред да бисмо могли да генеришемо отпорност“, додала је. Отпорност на шта? У друштву слободних медија треба бити отпоран на алтернативно извештавање? Врло слободољубиво.

[restrictedarea]

И наставак излагања немачке министарке одбране био је у сличном маниру. Истинољубив. „Чињеница да је Европска унија у стању да делује јединствено једна је ствар коју (председник Русије Владимир) Путин није очекивао и поносна сам на то што имамо 28 врло хетерогених држава чланица, које, када ствари постану озбиљне, знају за шта се залажемо“, рекла је она алудирајући на европске санкције Русији. Да би се знало колико ова премиса није тачна, није потребно информисати се код оних који „воде кампању дезинформација“, него се јасна слика може стећи и из самих западних медија. Јединствена по овом питању није ни сама Немачка (бројни су интелектуалци, привредници, па и сами грађани који се отворено и јавно противе политици своје земље и ЕУ спрам Русије и украјинске кризе). Још мање је јединствена ЕУ где је познато да неке државе чланице, попут Аустрије, Мађарске или Грчке, не подржавају политику санкција. Фон дер Лајен, као да се није консултовала ни са сопственим, немачким, привредницима, а камоли са међународним експертима, изјављује да „санкције против Русије представљају веома моћно економско оруђе“. Свакако да санкције наносе штету Русији, али с једне стране, та штета није ненадоместива (окретање Кини и другим земљама БРИКС-а, на пример) док с друге стране, огромне губитке има и сама ЕУ, која се и без тога налази у веома тешкој економској ситуацији.

За ове санкције се може рећи да су аутодеструктивне, али оно што следи је буквално самоубиствено. Немачка министарка изразила је уверење да ЕУ „мора ићи даље“. „Европа ће остати политички релевантна у будућности, само ако буде у стању да своју економску моћ и свој политички утицај употпуни са заиста кохерентном безбедносном и одбрамбеном политиком“, рекла је, додајући да је за то неопходно стварање јединствене европске војске. С обзиром да су економска сила и политички утицај тренутно усмерени на Русију, може се претпоставити да идеја о стварању јединствене европске армије, о чему се расправа интензивирала баш у последње време, за циљ, такође, има офанзиву на Москву.

Бжежински, који је у својој књизи „Велика шаховска табла“ још 1997. написао да је „Русија с Украјином империја, а без Украјине европска земља“, рекао је да постоји опасност да се Руси „прерачунају“ и затраже више него што би Запад могао да толерише, што би изазвало непредвидиве последице. „Зато се залажем и за одвраћање, укључујући ослањање на силу, ако буде неопходно, и компромис“, рекао је и истакао да је сада од суштинског значаја да „Русија не настави с политиком подривања могућности да се Украјина, уз западну помоћ, трансформише у истинску, одговорну демократију“. Непотребно је рећи да смо у протеклих нешто више од годину дана видели и како та западна помоћ изгледа и каква је та мајданска демократија коју желе у Украјини. Бжежински је додао да „Путин представља глобалну опасност, иако то не чини намерно, али да је покренуо ланац догађаја и изнео претње које кумулативно могу ескалирати“. „Потенцијал за штету глобалној стабилности је огроман не само у Европи него и на Далеком истоку. Дакле, он је објективно опасан иако, субјективно, то није његова намера. Ако смо чврсти и јасни и ако створимо ситуацију у којој можемо помоћи да се оконча овај изазов у Украјини, мислим да ћемо сви бити на добитку. Ако нисмо одлучно чврсти и у исто време спремни на компромис, охрабрићемо га да заоштри ситуацију и то би се окончало хаосом“, рекао је Бжежински. Компромис би, по логици ствари, могла бити једино Украјина, која истовремено гледа и на Исток и на Запад, али управо то је била Украјина за време председниковања свргнутог Виктора Јануковича. С обзиром да се то окончало револуцијом коју су директно спонзорисале и подржавале САД и да се после тога Кијев окренуо искључиво Западу, да се закључити да или Бжежинског у Вашингтону нико не слуша, или је његов позив на компромис неискрен. Да САД нису биле спремне на све да би Украјину одвојиле од Русије, до свега овога не би ни дошло и јасно је видљиво, барем је то случај са онима који не прате искључиво „слободну“ западну штампу главног тока него и „дезинформаторе“ са других страна, да су потези Москве били само правовремена и одговарајућа реакција на агресивне потезе Запада. Оптуживање Москве за агресивност равно је гласовима који су се недавно чули да је СССР за време Другог светског рата извршио агресију на Немачку и Украјину.

Косачов сам против свих

Брутални, безобзирни и безобразни напади на Русију само су настављени и интензивирани на другом панелу, под насловом „Свођење рачуна? Русија, политика моћи и постхладноратовска ера“. Русији је у овом случају било омогућено да има свог представника, председавајућег Комитета за међународне односе Савета Руске Федерације Константина Косачова, али је он био суочен с јединственим фронтом генералног секретара НАТО Јенса Столтенберга, помоћнице америчког државног секретара Викторије Нуланд, високе представнице ЕУ за спољну политику и безбедност Федерике Могерини, па чак и модератора Дејвида Игњацијуса, уредника у „службеном гласилу“ Вашингтона – „Вашингтон посту“. Као што је био случај са санкцијама против СРЈ и каснијим условљавањима Србије, тако је и Могерини, односно ЕУ у овом случају, наступила са позиције да једино Москва сноси одговорност за спровођење мировног плана из Минска, од чега ће зависити укидање санкција које је Унија увела против Русије. „Очекивала бих да ће санкције бити повезане са овим и да неће бити укинуте пре пуног спровођења споразума из Минска“, рекла је она. Косачов је на ово реаговао рекавши да је Москва „веома заинтересована“ да споразум из Минска буде спроведен у стварност, али да је врло незадовољна због повезивања тог процеса са санкцијама, јер се „плаши да барем једна европска земља – Украјина, која је у сукобу с Русијом – нема интерес да се ово спроведе из врло једноставног разлога: чим се ово спроведе, Русији се укидају санкције“. „Плашим се да ће, у најмању руку, неке снаге у Украјини почети да стварају додатне проблеме за споразум из Минска из простог разлога што желе да санкције Русији остану“, додао је. Косачов је указао да је и у прошлости, од краја Хладног рата, било много споразума потписаних са Русијом које су касније НАТО, ЕУ или САД изневерили и заборавили. Према његовим речима, то што је Русија последњих година заузела чвршћи став нема никакве везе са тиме што је председника Бориса Јељцина заменио Владимир Путин, него с тиме што се уверила да Запад не поштује никакве договоре. „Током деведесетих, Русија је повукла све своје војне базе из Источне Европе, из бивших совјетских република, све своје значајне снаге повукла је из европског дела Русије ка Сибиру, иза Урала. Ми никада нисмо започели ниједну војну операцију било где. А шта је учинио НАТО? Шта? Не желим да објашњавам како се НАТО проширио, како НАТО није ратификовао усвојени Споразум о конвенционалним снагама у Европи и друге ствари. Једна ствар је од суштинског значаја: 24. март 1999. То је датум када је први пут у историји модерне Европе НАТО почео да бомбардује једну европску земљу, Југославију. Бомбардовао ју је јер је (председник Слободан) Милошевић одбио да НАТО размести своје снаге у једном делу ове суверене земље. Дакле, ако бисте нешто могли назвати окупацијом дела независне европске државе, ја бих рекао да је то Косово. Дакле Крим, украјинска криза нису прва трагична епизода у модерној историји Европе“, рекао је. Косачов је подсетио да је Москва у више наврата тражила да буде укључена у питања везана за Украјину, али да су Запад и Кијев то упорно одбијали.

Насупрот Косачову, који се у свом наступу залагао за дијалог и спровођење споразума из Минска, представница САД Викторија Нуланд наступила је врло агресивно заступајући идеју да Украјини треба послати помоћ у смртоносној војној техници и овим потврдила оцену свог руског саговорника да „неким снагама“ не одговара спровођење мировног плана и доказала да се те снаге не налазе само у Украјини. Штавише, стиче се утисак да им ни централа није у овој источноевропској земљи, него преко Атлантика. Украјинске власти „траже већу помоћ да би се бранили. Ту је и чињеница да смо из месеца у месец видели све више смртоносног оружја, већег калибра, софистициранијег, како се слива у Украјину а шаљу га савезници руских сепаратиста. Сада смо дошли дотле да је опрема са којом се украјинске снаге суочавају много софистициранија од онога што они имају“, рекла је Нуландова и додала да је потребно „барем изједначити снаге“. Она је, међутим, ипак признала да би слање таквог наоружања узроковало ескалацију на бојишту и да су они који би највише трпели због тога грађани Украјине. Изразила је, ипак, наду да ће споразум из Минска бити спроведен, али је нагласила да ће на истоку Украјине бити „одржани истински избори, а не лажни, какве смо видели на Криму, и какви би на власт довели руске марионете“. Застанимо овде за тренутак. О „истинским изборима“ говори жена која је активно учествовала у насилној смени власти изабране на неспорно легалним изборима и о „марионетама“ говори особа која је за на тај насилан начин доведеног премијера Украјине Арсенија Јацењука рекла „наш човек“ и кадрирала остале чланове те владе. Паметном доста.

Такође, Нуландова у садашњим проблемима око спровођења мировног споразума не види никакву одговорност Кијева, не сматра да препрека може бити стално постављање нових услова побуњеним регионима, него је у њеним очима главна ствар да „Русија престане да шаље оружје преко границе“. Оружје које врли амерички, британски и ини обавештајци ниједном у последњих годину дана нису успели да пронађу и иоле веродостојно документују. Неспремност Кијева да озбиљније покрене рад на спровођењу мировног споразума, односно започињању дијалога, оправдала је тиме што власти не желе да о будућности земље преговарају са „гомилом типова које је поставила Москва“. Ако ћемо тако, зашто би власти Новорусије о будућности земље преговарале са „гомилом типова“ које је поставио Вашингтон? Друга је ствар што се она овим ставом директно супротставља споразуму из Минска, који предвиђа да дијалог почне 30 дана од ступања примирја на снагу, а не по одржавању „истинских избора“.

Штафету лицемерја од Нуландове је преузео Столтенберг рекавши да је велика разлика између НАТО и Русије у томе што је НАТО одбрамбени савез, а Русија шаље трупе у суседне земље. Док је свима познато да се „одбрамбене НАТО трупе“ налазе у бројним земљама од Србије преко Авганистана до Сомалије, руско присуство у Украјини још нико, ни НАТО, нити НАСА, није документовао на веродостојан начин. Столтенберг је додао и да НАТО има „шест деценија дугу историју у оквиру које је све што је учинио било пропорционално, одбрамбено и потпуно у складу са свим међународним обавезама“. „Дакле, само погледајте нашу историју и наша дела“, додао је. Заиста, операције НАТО против СРЈ (без одобрења Савета безбедности УН) Либије (уништавање читаве земље под плаштом наметања забране лета) и друге биле су све „одбрамбене“ и „пропорционалне“, „у складу са међународним обавезама“.

Против Русије употребити сва средства

На Русију се у свом говору обрушио, сасвим очекивано, и председник Пољске Бронислав Коморовски, којем је срце толико у Вашингтону да је и своју земљу географски померио и сврстао у западну хемисферу. „Предуго смо, ми на Западу, живели у илузији да ће Русија из свог интереса прихватити нашу понуду да се укључи у различите мреже са западним светом и да ће кренути путем модернизације и демократизације“, рекао је он у стилу жабе која је видела како се коњ поткива. „Предуго ми нисмо у Кремљу видели поновно рађање склоности ка гушењу слободе, размишљању са позиције силе, у оквирима политике зона утицаја и ревизије постхладноратовског поретка у Европи“, рекао је Коморовски и додао да су „због тога неопходни нови начин размишљања и нова трансатлантска стратегија према Русији“. Према његовим речима, та стратегија би ујединила Запад наспрам нових изазова који угрожавају кључне вредности и интересе европске и евроатлантске заједнице, комбиновала напоре водећих институција са обе стране Атлантика, ЕУ и НАТО. Природа претњи са којима се Запад суочава различита је у Ираку, Сирији, Либану или Украјини, али оне све имају заједничког именитеља а то је, како је овај западњак рекао, презир према међународном поретку, људским правима, владавини права и идеји грађанских слобода. „Није случајност што су Украјинци изашли на улице Кијева, тврдећи да су суверени, и тиме испровоцирали бес свог моћног суседа који се одлучио да покрене агресију без преседана у Европи“, рекао је председник земље чију су престоницу снаге Вермахта буквално сравниле са земљом током Другог светског рата. Заборавивши ко је његову земљу ослободио од немачких окупатора, Коморовски је Русију оптужио и за „употребу империјалне политике силе, тежњу ка потчињавању суседа, одбијање да се признају цивилизована правила закона и међународних односа“. Овај човек не само да је очигледно заборавио да се Други светски рат догодио него и да су у Кијеву данас на власти следбеници оних који су убили више од стотину хиљада његових сународника.

Током последњег панела, под називом „Будућност сукоба“, врховни командант НАТО снага у Европи, амерички генерал Филип Бродлав поново се заложио за слање оружја украјинским снагама које се боре против „терориста“ на истоку земље. „Што се тиче питања дефанзивног оружја, оно што сам рекао, уистину никада јавно, исто је што сам и препоручио. Рекао сам да не мислим да би било које средство моћи САД, или било које друге нације, требало да буде искључено као опција. У Украјини видимо да се против те земље користе дипломатска средства, информациона средства, војна средства, економска средства. Тако и ми на Западу, верујем, треба да размотримо одговор с употребом свих својих средстава. Да ли би то било дестабилизирајуће? Одговор је да. Такође, неделовање би било дестабилизујуће“, рекао је генерал и додао да би САД требало да размотре питање „неделовања и адекватног деловања“. У преводу: Руси користе оружје, па треба и ми то да урадимо, Руси (како тврди Запад) тамо шаљу своје војнике и наоружање па и ми то треба да урадимо. У наставку свог излагања, Бридлав је ушао у малу контрадикцију. Говорећи о спровођењу споразума из Минска, он је истакао да НАТО надгледа ситуацију и да „види да се оружје креће“, али да не зна да ли се оружје „склања са бојног поља“. „Ми настављамо да уочавамо и узнемирујуће елементе противваздушне одбране, опреме за команду и контролу, логистичку опрему која прелази потпуно порозну границу“, рекао је, прецизиравши да се ради о информацијама НАТО центра за размену информација. Дакле, ако НАТО и његов обавештајни центар нису у стању да установе да ли се оружје повлачи са линије фронта, него детектују само покрете, како онда могу да идентификују са сигурношћу чије је то оружје, односно да ли су на украјинској територији руске трупе?

Генерал Бридлав је заблистао и када је говорио о медијском рату рекавши да „Запад осећа нелагоду да уђе у информативни рат или да се супротстави лажним наративима, јер му је тешко да организује обликовање информација, осим да говори истину“. У реду, можда Москва и шири лажи и у „информативном рату“ криви слику истинских збивања у Украјини, али да ли ико здравог разума може да поверује да западни медији и власти осећају „нелагоду“ када то треба да учине и да је једини начин на који они могу да функционишу изношење истине? Сетимо се само Алистера Кембла, спин доктора бившег британског премијера Тонија Блера, и приче о ирачком програму оружја за масовно уништавање. Рачак, и остале медијске манипулације којима смо и сами били сведоци, да и не помињемо.

Бридлав је, међутим, отишао даље и од слања оружја у Украјину и од апела да се „одговори на информативни рат“. Он је отворено рекао да верује да би САД, НАТО, па и ЕУ требало активно да се укључе у сукоб у Украјини. „Ми не можемо победити ако се не ангажујемо, ако не одемо на терен. Тренутно не можемо да нађемо начина да одемо на терен и обавимо посао. Друга ствар коју бих желео да кажем јесте да осећамо нелагоду у односу на брзину којом се ово догађа. Ми на Западу имамо склоност да чекамо док нешто не постане заиста велики проблем, па се тек онда ангажујемо. Мислим да смо научили да ако се ангажујемо раније, када је проблем мањи, можемо бити у стању да га брже решимо“, рекао је он. Да ли се ово може протумачити као позив на војну интервенцију и отворени улазак у сукоб? Да, отворени сукоб пошто Американци нису као Руси да воде хибридни рат.

Географска реформа по мери ЕУ

Могеринијева је у дискусији отишла још даље и себи дала за право да унесе реформе не само у земље које теже чланству у Унији него и у географију као науку.

Могерини: „Какви ће бити наши међусобни односи за десет година? Ја имам европски одговор. Желела бих да чујем руски одговор.“

Косачов: „Лепо речено. Хвала вам за овај коментар. Ви користите речи ‚имам европски одговор, волела бих да чујем руски одговор‘. Ми смо Европљани, ми Руси. Ми нисмо странци у Европи и Европа је и наш континент. Дакле ни ви, нити било ко други има европски одговор, ви имате одговор Европске уније.“

Могерини: „Ја имам европски одговор, а ви можете додати одговор Руске Федерације.“

Косачов: „Више бих волео да сви ми почнемо да радимо на европском одговору, јер за сада, ви све време причате како је Европа срећна са ЕУ и НАТО, на начин на који је ‚Џенерал моторс‘ добар за САД. Али шта је добро за НАТО добро је за НАТО, а не за целу Европу. Оно што је добро за ЕУ добро је за ЕУ, а не обавезно и за целу Европу. Морамо имати свеобухватну агенду за будућност Европе. Целе Европе са укљученом Русијом, јер је Русија део Европе.“

[/restrictedarea]

Фотографије

german marshall fund