Почетна / Колумне / Награђени злочин

Награђени злочин

Предраг Радоњић / уредник КиМ радија

Репортери Радио-телевизије Косова који су 17. марта слали драматичне извештаје о српској кривици „кажњени“ су од стране међународне заједнице уплаћивањем 100.000 евра за едукацију новинара у иностранству о толеранцији

Прошла је још једна годишњица погрома 17. марта, једанаеста по реду. Не бисмо се овог пута још једном бавили каталогизацијом и пописом убијених, повређених, етнички очишћених села и градова, спаљеним црквама и кућама, порушеним гробљима, премда се непрестано треба подсећати, развијати културу сећања која би требало да буде наук за будућност.

 

ЛЕГИТИМНА МЕТА ЗА НАПАДЕ Погром над Србима и њиховим светињама, који је отпочео 17. марта 2004. и трајао тог и наредна два дана, брижљиво је припреман. Чак су се и у либералној и грађански оријентисаној „Кохи диторе“, како се и код нас перципира, пред 17. март могли наћи текстови извесног Петера Рогела (новинара коме потом није било могуће утврдити идентитет) где се позива на линч Срба који „долазе на Косово из остатака београдског криминалног режима“, који „немају право на живот на Косову и представљају легитимну мету за нападе“. Српски манастири проглашени су за центре везе српских тајних служби, а др Хакиф Бајрами, у књизи објављеној те 2004, „научно“ доказује како „српски попови“, од досељавања овог „чопора са Карпата“ организују вишевековно етничко чишћење Косова од Албанаца.

[restrictedarea]

Организацију повлачења медијског окидача, односно пласирање лажне вести о дављењу у Ибру тројице албанских дечака, које су наводно Срби псима натерали у реку, обезбедио је извесни Халит Баранију из јужног дела Косовске Митровице, познат, иначе, одраније по својим извештајима током НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије како Срби спаљују Албанце у високим „Трепчиним“ пећима. У томе је имао логистичку подршку Јавног сервиса, Радио-телевизије Косова, чији су репортери потпиривали тензије драматичним извештајима у којима се алудирало на српску кривицу. За све то „кажњени“ су од стране међународне заједнице уплаћивањем 100.000 евра за едукацију новинара у иностранству о толеранцији.

Сам погром протекао је у срамотној пасивности већине припадника КФОР-а на Косову. Немачке војнике овог контингента, који су мирно гледали како руља пали Богородицу Љевишку, споменик светске баштине УНЕСКО-а, и све српске куће и бројне богомоље у овом граду, чак је и „Шпигл“ окарактерисао као „косовске зечеве“. Нису бољи били ни француски војници, који нису учинили ништа да спрече масу у спаљивању српског села Свињаре или заштите од уништавања манастир Девич. Нешто часнију улогу имали су италијански и амерички припадници КФОР-а.

 

ПРОМЕЊЕНА МАТРИЦА У својим акцијама, рушилачка маса имала је у појединим случајевима чак и подршку косовских полицајаца. Један од типичних примера последица 17. марта је насеље Чаглавица, у којем овај текст и настаје. Пре погрома, ово је било већински српско место. После њега, у обновљене куће, које су биле спаљене, Срби се нису враћали и почела је продаја Албанцима. Убрзо је кренуо и талас продаје имања осталих Срба. На њима су сад никли читави квартови кућа насељених Албанцима и ово место је данас мањински српско.

За све наведено, и према оценама ОЕБС-а, нико није адекватно одговарао нити био санкционисан. Напротив. Политика међународне заједнице остваривања зацртаних стандарда, па одређивања статуса, која је у међувремену промењена у матрицу „и стандарди и статус“, односно њиховог упоредног остваривања, после 17. марта промењена је у политику „статус, па стандарди“. Према анализи Међународне кризне групе непосредно после 17. марта, насиље косовских Албанаца указало је на њихову фрустрираност неоствареном независношћу, и због тога им је њу потребно што пре уделити. Сличну реакцију имали су и политички и војни представници међународних мисија. Албанци су показали деструктивни потенцијал и спремност да се оружано сукобе чак и са КФОР-ом, као што се догодило на више места, и пред тим су се сви повукли, верујући да ће их тако примирити и купити себи лагодност мисије.

Србији и Србима остаје да се сећају, да извлаче закључке за будућност. Молебан, а поготово касније рушење амбасада и џамија, били су погрешна реакција која је послужила свима онима са нечистом савешћу да забашуре један од највећих мирнодопских злочина, почињен, притом, на територији под протекторатом водећих западних сила. Злочин који је награђен.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Naravno NAGRADJEN ZLOČIN (pogrom 17. marta nad Srbima, srpskim crkvama-svetinjama, srpskim kućama i imovine…) – a da niko za zločine albanaca u mirnodopsko doba nije odgovarao-(!)? To je bila pobeda albanskog separatističkog fašizma, i još jedan korak bliže otimanju vekovne srpske teritorije i izgradnji druge albanske muslimanske države KOSOVO.

    Medjunarodna Zajednica i EU je samo verbalno osudjivala taj pogrom, indoktrinirana strahovitom antisrpskom i autošovinističkom Beogradskom-srpskom medijskom i terenskom propagandom (kopanje po Batajnici i Srbiji i otkrivanju i dokazivanju, navodno, srpskih zločina nad albancima). Glavni medijski propagatori; Peta kolona, Vuk Drašković, Nataša Kandić, Sonja Biserko…

    POGROM 17. marta bio je opravdavan i od pojedinih EU parlamentaraca (preko medije) koji su imali razumevanje za „pogrom“ kao PRAVO ALBANACA NA OSVETU, zbog navodno zločinačko-terorističkog režima Slobodana Miloševića koji je hteo da pobije i protera sve albance sa Kosova i Metohije (medijska propaganda srpske pete kolone)?! Nastavak…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *