Почетна / БРОЈ 360 / МАРИЈА ПЕЈАКОВИЋ, преводилац, светски шампион у боксу – Маријин агреман

МАРИЈА ПЕЈАКОВИЋ, преводилац, светски шампион у боксу – Маријин агреман

Боксерске рукавице 

Разговарала Невенка Стојчевић 

„Бокс је племенита вештина којом сам сасвим случајно почела да се бавим.  Говоре ми да сам у рингу сурова кад урадим контранапад, али кад моја противница стане као укопана, ја не могу да наставим са ударцима. Не зато што ми је жао, него не могу да ударам у њу као у џак“, каже наша саговорница –  светски шампион у женском боксу и спортски амбасадор Србије у свету

Мaрија Пејаковић, Српкиња из Обреновца, последњих пет година живи и ради у Прагу. У Београду је недавно боравила као преводилац групе чешких привредника на челу са народним послаником Јарославом Фолдином. О могућој пословној сарадњи с њима су у Народној скупштини Србије разговарали председник Одбора за пољопривреду Маријан Ристичевић и угледни привредник Миодраг Николић Феман. Шармантна и виспрена млада жена током разговора напросто је пленила непосредношћу, ведрином и одмереношћу. Када смо у неформалном разговору помислили да је питамо чиме се бави, она је претекла питањем – Знате ли шта је моје занимање? Ја сам професионални боксер!

Из разговора који је уследио било је јасно да је Марија као светски шампион у женском боксу постала и спортски амбасадор Србије у свету, са боксерским рукавицама као агреманом.

Како жена која оставља утисак тако префињене, сензибилне и емотивне особе може да се бави тако грубим спортом, па још професионално?

Опростите, бокс је племенита вештина којом сам ја сасвим случајно почела да се бавим. Као средњошколка играла сам одбојку за обреновачки ТЕНТ и пре 15 година безнадежно повредила колена. Пошто нисам пристала на операцију ни на било какву терапију, одлучила сам да пливам и трчим колико могу. Током дугог опоравка помишљала сам како више нећу моћи да се бавим спортом, па ми се у 19. години учинило да би било добро да научим бар неку вештину самоодбране, због личног самопоуздања. Догодило се да сам баш тада упознала Милутина Мишу Илића, свог тренера и сада животног сапутника, који ми је рекао да је бивши каратиста, да се бавио савате и кик боксом и још неким дисциплинама.

Није ваљда да сте, „нокаутирани“ љубављу, одмах „пали“ на бокс?

Нисам хтела, тако се догодило! Али, било је ту још људи заинтересованих за кик бокс, па смо основали свој клуб и вежбали у неком импровизованом простору. Убрзо је у Обреновцу организована „Ноћ борилачких спортова“ и како сам била једини женски боксер у граду, Миша ме је питао да ли бих хтела да се опробам у неком мечу. Наравно да сам пристала, јер за мене је то, као и данас, био велики изазов. Рекли су ми да је моја противница девојка из Земуна и ја сам први пут закорачила у ринг, и први пут навукла боксерске рукавице. Знала сам да ће телевизија да преноси тај догађај уживо, па сам мојима у кући, који појма нису имали да боксујем, морала да најавим меч. Били су запањени, а једини њихов коментар је био – убиће те неко! И поред тога, отац је дошао са мојом сестрицом и навијали су за мене заједно са свим Обреновчанима!

Значи, ударац гонга после којега сте први пут ушли у ринг није вас заплашио ни поколебао?

Добро се сећам тог првог гонга, али не као претње од неке опасности, већ као нечега што ме је тотално ослободило страха. Чим сам закорачила у ринг, осетила сам се као риба у води. Знала сам да су иза мене озбиљне припреме и да би сада требало да покажем шта сам научила. Видела сам да је противница и виша и тежа од мене и сва истетовирана, учинила ми се прилично опасном. Погледам њу, па себе, видим да сам као гранчица у поређењу с њом, али прихватила сам меч, навукла рукавице и заузела гард. Хиљаду и по људи у дворани буквално је урлало. Кад је судија дао знак за старт, осетила сам снажан адреналин и још снажнији директ који сам добила посред носа. То је било довољно да се тргнем и започнем серију ужасних удараца и нокаутирам је тако да је њен тренер бацио пешкир, а судија беспомоћно покушавао да ме скине са девојке. Меч је окончан у првој рунди, после минут и по.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

 Играм на све или ништа

Када тренер противнице виче – Удри је, разби је, ја крећем да играм на све или ништа. На мечу у Немачкој против њихове представнице, црнкиње, Немци су у првој и другој рунди навијали за њу, а у трећој су јој већ викали – Врати се у Африку! Она је победила, а новинари су долазили да ми кажу да сам ја победник меча и тражили да им Милутин и ја дамо мајице. Њима се свидело што сам ја висока и плава. За тај меч сам скинула 10 килограма и први пут у животу играла 10 рунди, што тренер Немице није могао да схвати.

„Шминка“ за шминку

Никада се не шминкам за меч, али сам боксовала са девојкама које су улазиле у ринг „фул“ нашминкане. Кад ми се њихова шминка размаже по белој мајици, ја одмах настојим да и ја њих „нашминкам“. Неке се облаче и у разне костиме, попут супермена или Хајди хаљинице, а највећа моја екстраваганција била је шортс са сукњицом изнад, опшивеном чипком, као опрема за тенис. Најважнија нам је фризура, јер од ударца у главу разлети се коса, а то може да буде веома незгодно. Зато се шишамо кратко, или плетемо сићушне плетенице. 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *