Почетна / Интервју / МАРИЈА ПЕЈАКОВИЋ, преводилац, светски шампион у боксу – Маријин агреман

МАРИЈА ПЕЈАКОВИЋ, преводилац, светски шампион у боксу – Маријин агреман

Боксерске рукавице 

Разговарала Невенка Стојчевић 

„Бокс је племенита вештина којом сам сасвим случајно почела да се бавим.  Говоре ми да сам у рингу сурова кад урадим контранапад, али кад моја противница стане као укопана, ја не могу да наставим са ударцима. Не зато што ми је жао, него не могу да ударам у њу као у џак“, каже наша саговорница –  светски шампион у женском боксу и спортски амбасадор Србије у свету

Мaрија Пејаковић, Српкиња из Обреновца, последњих пет година живи и ради у Прагу. У Београду је недавно боравила као преводилац групе чешких привредника на челу са народним послаником Јарославом Фолдином. О могућој пословној сарадњи с њима су у Народној скупштини Србије разговарали председник Одбора за пољопривреду Маријан Ристичевић и угледни привредник Миодраг Николић Феман. Шармантна и виспрена млада жена током разговора напросто је пленила непосредношћу, ведрином и одмереношћу. Када смо у неформалном разговору помислили да је питамо чиме се бави, она је претекла питањем – Знате ли шта је моје занимање? Ја сам професионални боксер!

Из разговора који је уследио било је јасно да је Марија као светски шампион у женском боксу постала и спортски амбасадор Србије у свету, са боксерским рукавицама као агреманом.

Како жена која оставља утисак тако префињене, сензибилне и емотивне особе може да се бави тако грубим спортом, па још професионално?

Опростите, бокс је племенита вештина којом сам ја сасвим случајно почела да се бавим. Као средњошколка играла сам одбојку за обреновачки ТЕНТ и пре 15 година безнадежно повредила колена. Пошто нисам пристала на операцију ни на било какву терапију, одлучила сам да пливам и трчим колико могу. Током дугог опоравка помишљала сам како више нећу моћи да се бавим спортом, па ми се у 19. години учинило да би било добро да научим бар неку вештину самоодбране, због личног самопоуздања. Догодило се да сам баш тада упознала Милутина Мишу Илића, свог тренера и сада животног сапутника, који ми је рекао да је бивши каратиста, да се бавио савате и кик боксом и још неким дисциплинама.

Није ваљда да сте, „нокаутирани“ љубављу, одмах „пали“ на бокс?

Нисам хтела, тако се догодило! Али, било је ту још људи заинтересованих за кик бокс, па смо основали свој клуб и вежбали у неком импровизованом простору. Убрзо је у Обреновцу организована „Ноћ борилачких спортова“ и како сам била једини женски боксер у граду, Миша ме је питао да ли бих хтела да се опробам у неком мечу. Наравно да сам пристала, јер за мене је то, као и данас, био велики изазов. Рекли су ми да је моја противница девојка из Земуна и ја сам први пут закорачила у ринг, и први пут навукла боксерске рукавице. Знала сам да ће телевизија да преноси тај догађај уживо, па сам мојима у кући, који појма нису имали да боксујем, морала да најавим меч. Били су запањени, а једини њихов коментар је био – убиће те неко! И поред тога, отац је дошао са мојом сестрицом и навијали су за мене заједно са свим Обреновчанима!

Значи, ударац гонга после којега сте први пут ушли у ринг није вас заплашио ни поколебао?

Добро се сећам тог првог гонга, али не као претње од неке опасности, већ као нечега што ме је тотално ослободило страха. Чим сам закорачила у ринг, осетила сам се као риба у води. Знала сам да су иза мене озбиљне припреме и да би сада требало да покажем шта сам научила. Видела сам да је противница и виша и тежа од мене и сва истетовирана, учинила ми се прилично опасном. Погледам њу, па себе, видим да сам као гранчица у поређењу с њом, али прихватила сам меч, навукла рукавице и заузела гард. Хиљаду и по људи у дворани буквално је урлало. Кад је судија дао знак за старт, осетила сам снажан адреналин и још снажнији директ који сам добила посред носа. То је било довољно да се тргнем и започнем серију ужасних удараца и нокаутирам је тако да је њен тренер бацио пешкир, а судија беспомоћно покушавао да ме скине са девојке. Меч је окончан у првој рунди, после минут и по.

[restrictedarea]

Јесте ли више били понесени том победом него што сте саосећали са девојком  која је остала да лежи на поду?

Признајем да сам се добро осећала као победник, али самој победи уопште нисам придавала посебан значај, јер нисам ни имала амбиција да постанем шампион у женском боксу. Али Милутину је овај меч сигнализирао да ја имам потенцијала за успех, па је одмах предложио да у Обреновцу организујемо Боксерско првенство Србије где бих се ја опробала са неком „јачом“ противницом. Прихватила сам то са мишљу – ма ок, преживећу ја и то! Са емоцијама према пребијеним противницама свесно сам рашчистила, јер професионални бокс је мој избор и мој изазов. Често су ми говорили да сам у рингу сурова кад урадим контранапад, али кад моја противница стане као укопана, ја не могу да наставим са ударцима. Не зато што ми је жао, него не могу да ударам у њу као у џак. Често бих у таквим ситуацијама могла да завршим меч, али ја углавном противници дозволим да поново дође себи и онда наставим да је бијем.

Шта вам је донело прво Боксерско првенство Србије на самом почетку каријере?

Било је то време бивше Југославије. На Првенство у Обреновцу дошао је цео женски тим из Лешнице, већина их је била у репрезентацији и девојка са којом сам имала заказан други меч била је првакиња. Мени то нико није рекао, видела сам само да ме сви питају да ли се бојим. И само сам се питала – Ма шта, бре, ови хоће од мене! Ништа се ја нисам плашила и ми смо се јако добро потукле. Победила сам је, на велико чуђење свих, јер нико није очекивао да ћу да пребијем првакињу, и то у свом другом мечу. Она је била веома искусна и агресивна, радила је неке ударце из скока које сам ја први пут у животу видела. Али ја сам дефинитивно контраш и кад видим да неко хоће да ме погази – тешко њему. И њу сам тако добила. После је кренула серија медаља, злато за златом. Пет година нисам доживела ниједан пораз!

А кад је, ипак, стигао први пораз, јесте ли га поднели спортски?

На једном од тренинга доживела сам да ми је „испало“ лево раме, а ја сам две или три недеље после тога ушла у ринг. Сећам се, моја противница звала се Оливера. Одлуком судије први пут сам изгубила меч са резултатом два напрема један. Она није знала да ми је раме повређено и мислила је да је бог зна како боља од мене, јер она је прва која је успела званично да ме победи. Милутин ме је само посматрао, јер то су ситуације које ломе људе и у којима многи одустају. Вероватно је мислио да ћу да плачем, да ће то да ми удари на его. А ја сам само рекла – ок, следећи пут ћу, буквално, да је „убијем“. Миша је био шокиран овом мојом изјавом, јер није знао да сам ја већ схватила спорт као нешто у чему јеси ако си успешан, или ниси ако не дајеш себе у потпуности. И какве то везе има са сујетом? Кад сам и најбоље могуће спремна, а девојка ме победи, ја јој пружим руку и кажем – Свака част! Тада желим да се спремим још боље и да јој следећи пут вратим „мило за драго“.  Тако се и догодило. После изгубљеног меча имала сам и лом ноге због којега сам се угојила и морала да скидам килограме пред неке мечеве у Краљеву. Први сам добила, јер сам добро изударала девојку која ме пре тога питала – Знаш ли ти ко сам ја, а од другог, са поменутом Оливером, одустала сам јер сам знала да више немам енергије да је победим. И она је поново дигла нос мислећи да је јача од мене. Кад смо имале следећу борбу у Зајечару, села сам у ауто, пребила је тамо и вратила се у Београд.  Толико је плакала да је то било страшно.

Колико сте златних медаља до сада узели?

Много, заиста много. Само на првенству Србије у А, Б и Ц класи узимала сам годишње макар по три златне медаље, јер радила сам све дисциплине и у просеку имала најмање по један меч месечно. Нажалост, поплава је однела многе моје медаље, а пехаре који су ми остали пренела сам у Чешку. Али, има доста документарног материјала на СОС ТВ каналу. Била сам и првак Балкана, првак Светског купа, вицешампион Европе, „бронзана“ у свету. И радила сам све дисциплине осим ултимат фајта. И на крају, као круна моје каријере, дошао је бокс. Драго ми је што је женски бокс 2012. коначно у Лондону ушао у олимпијаду, али ми је жао што ми професионалци не можемо да наступамо на олимпијади.

Дакле, ви не одустајете од тога да будете најбоља жена у мушком спорту, чак и по цену сломљеног носа?

Апсолутна је истина да ја увек желим да будем најбоља у својој професији и да на путу до остварења те жеље немам никакав страх. А видела сам многе мушкарце који су морали да попију нешто жестоко пред улазак у ринг. Ја тај проблем, дефинитивно, немам. Истина, било је тешких момената, нарочито када сам имала сломљен нос и нисам могла да дишем, а недостатак кисеоника изазива гушење. То је веома непријатан, рекла бих, чак, страшан осећај. Али, све сам то некако превазишла, остала сам и опстала у рингу. И не видим зашто би бокс био искључиво мушки спорт. Понекад ме неки мушкарци који долазе код мене на тренинг и лече своје комплексе питају шта ја тражим у овом спорту и не могу да верују да сам остварила толике успехе а да приватно уопште нисам агресивна. Тако размишљају углавном неостварени људи, скептични и пуни предрасуда, док не виде мој тренинг и не осете мој спаринг.

Пре него што сте отишли у Праг, у Србији сте боксовали 10 година. Има ли неки меч из тог периода који не можете да заборавите?

Има, наравно, и сећам га се са посебним задовољством. Било је то време када сам почињала са професионалним боксом и полако напуштала кик бокс и фул контакт, а ми смо били позвани у Сарајево и ја добила меч са првакињом Швајцарске. Она је изгледала као Шварценегер, била је сва у мишићима и имала много мечева иза себе. Сви су очекивали и прижељкивали да ме прегази, јер ја сам била само дебитант, истина са око 150 мечева. Знали су и да долазим са фул контакта, али нису знали да већину мечева завршавам „на руке“. И то им је била велика грешка. Био је то меч од шест рунди, а ја сам дотад радила највише три и све су они то рачунали као предност Швајцаркиње. Међутим, десило се да сам је ја „самлела“. Био је тада и меч за светску титулу једној девојци, па су ту ноћ у Сарајеву били и супервизор, и председник Федерације. Сви су дошли да ме упознају јер нису веровали како сам успела да победим њихову фавориткињу. Тако смо ту, у Сарајеву, заинтересовали неке важне људе и Американац Рајан Визов ми је рекао да ћу ја сигурно бити светски првак за неко време. Ја сам му поверовала, без резерве!

Значи, остварили сте титулу светског шампиона?

Јесам! Тај меч у Сарајеву био је 2008, а ми смо већ у јулу 2011. и поново у новембру 2011. узели по титулу светског шампиона у категорији од 76 килограма, коју смо 2012. године бранили. Сад смо из породичних разлога имали једну дужу паузу, после које ћемо отићи у колевку професионалног бокса, Америку, где смо нашли првакињу на тешкој ваги за коју имам референце по ВБЦ савезу. То је један од најјачих савеза, велики изазов за нас, и свакако најпрестижнија титула. Сад се поново спремам за тај сусрет и са великим задовољством очекујем меч са Американком у априлу или мају ове године, и у Прагу пред чешком публиком!

Шта можете да обећате верним навијачима, који ће и овога пута да вас подржавају док се борите под српском тробојком и химном „Боже правде“?

Најмање што могу да обећам је да ћу тући Американку као НАТО Србију. Истина, ја у руци немам осиромашени уранијум, али могу да ударим аперкат разоран као америчка бомба.

Хоће ли меч са Американком, у том случају, бити врхунска завршница у вашој каријери?

Надам се да хоће, изузев ако се догоди да женски професионални бокс уврсте у Олимпијаду у Рију 2016. године. Али, максимум ће свакако да буде овај ВБЦ током 2015. године, према којем смо ишли постепено али сигурно.

 

[/restrictedarea]

 Играм на све или ништа

Када тренер противнице виче – Удри је, разби је, ја крећем да играм на све или ништа. На мечу у Немачкој против њихове представнице, црнкиње, Немци су у првој и другој рунди навијали за њу, а у трећој су јој већ викали – Врати се у Африку! Она је победила, а новинари су долазили да ми кажу да сам ја победник меча и тражили да им Милутин и ја дамо мајице. Њима се свидело што сам ја висока и плава. За тај меч сам скинула 10 килограма и први пут у животу играла 10 рунди, што тренер Немице није могао да схвати.

„Шминка“ за шминку

Никада се не шминкам за меч, али сам боксовала са девојкама које су улазиле у ринг „фул“ нашминкане. Кад ми се њихова шминка размаже по белој мајици, ја одмах настојим да и ја њих „нашминкам“. Неке се облаче и у разне костиме, попут супермена или Хајди хаљинице, а највећа моја екстраваганција била је шортс са сукњицом изнад, опшивеном чипком, као опрема за тенис. Најважнија нам је фризура, јер од ударца у главу разлети се коса, а то може да буде веома незгодно. Зато се шишамо кратко, или плетемо сићушне плетенице. 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *