Мајдан – феудализам уместо демократије

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић
После украјинског преврата феудалци-тајкуни су земљу опљачкали и развукли у приватне џепове, демонтирали социјалну, правну и демократску државу, увели милитаризацију друштва и привреде

Годину дана после свргавања украјинског председника Виктора Јануковича, мајдански победници започели су отворену свађу око плена. Шта је „Мајдан“ заправо донео Украјини – феудализацију уместо демократизације – најбоље се види из тога што локални босови, попут губернатора Дњепропетровске области Игора Коломојског, у остваривању својих личних циљева не презају ни од претње и употребе физичке силе према представницима државе. Уместо силе права, завладало је право силе, а то се могло и наслутити после антиуставног преврата 22. фебруара прошле године. Реални шеф је онај који има више новца и више најамних војника, спремних да по његовом наређењу пуцају у било кога – од сопствених грађана на истоку земље, до припадника државних органа.

За човека попут Коломојског, за кога се тврди да у саставу своје преторијанске гарде има у сваком тренутку на располагању најмање 2 000 људи са дугим цевима и тешким наоружањем, не преставља проблем да своју силу демонстрира у центру Кијева. Он шаље јасну поруку председнику Петру Порошенку (који га је у среду, својим указом, формално сменио), премијеру Арсенију Јацењуку и другим, слабијим тајкунима – да се од сада његова реч има слушати. У супротном, армија, полиција и Служба безбедности Украјине (СБУ) морају разоружати плаћенике Коломојског које је овај довео у Кијев, што неће бити нимало једноставно.

 

НАЈВЕЋИ РАТНИ ПРОФИТЕР Нескривени сукоб између двојице украјинских олигарха и водећих политичара, Порошенка и Коломојског, тиња још од избора првог за шефа државе прошле године, али је оштра фаза започела после потписивања Минских споразума о прекиду ватре на истоку земље. По свему судећи, ако их већ плаћа, Коломојски не допушта својим војницима да седе беспослени, већ жели да их искористи у личним обрачунима. Пошто је до сада преко своје пословне империје, „Приват групе“, приватизовао највеће делове украјинског бизниса и ставио шапу на њих, а пре свега целокупни нафтни сектор, Коломојски жели да зацементира позиције које је стекао истискујући читав низ мањих бизнисмена. Они су се сада ујединили око Порошенка, али изгледа да је доцкан – Коломојски на челу својих фаланги маршира на Кијев.

Он је господар живота и смрти огромне Дњепропетровске области, али његови људи су на челу свих региона које улазе у састав такозване „Нове Русије“, од Дњепропетровска до Одесе. Ову велику регионалну моћ и формалну контролу над половином Украјине Коломојски сада жели да наметне и у Кијеву и да тако потврди статус најмоћнијег човека у држави. Већ и сама чињеница да су Порошенко и Јацењук приморани да против Коломојског подигну МУП, војску и СБУ доказује да његово време тек долази. Наравно, уколико га конкурентски олигарси пре тога не елиминишу, или не добије црвени картон од својих западних покровитеља…

О томе ће понајпре одлучити исход садашње борбе за контролу над два највећа нафтна гиганта: „Укрнафтом“, водећим произвођачем нафте и гаса, и „Укртранснафтом“, предузећем за транспорт нафте и нафтних деривата. У „Укрнафти“ Коломојски има 42 одсто деоница, док држава поседује 50 процената плус једну акцију; у „Укртранснафти“ држава је стопроцентни власник, али је на челу компаније годинама био човек Коломојског. Оваква, тотална контрола над „црним златом“ омогућила је Коломојском да буде ексклузивни снабдевач украјинске армије горивом, па се са сигурношћу може рећи да је он највећи ратни профитер, јер у условима борбених дејстава потрошња многоструко расте.

Међутим, прошле недеље, Врховна рада донела је амандман по којем није више неопходно 60 одсто деоница за сазивање скупштине акционара, већ је то могуће учинити простом већином. Тиме је Коломојском из руку избијен најјачи адут који је до сада користио, уцењујући годинама већинског акционара, државу. Када је ово право изгубио, послао је своје наоружане трупе из Дњепропетровска у Кијев, где су оне заузеле зграду „Укрнафте“ и оковале је гвозденим решеткама које спречавају било кога да уђе у објекат. Како су пренели очевици, Коломојски је наредио да се и изнутра такође изграде барикаде и челичне решетке и тиме зграда претвори у тврђаву како би онемогућио припаднике СБУ да изврше упад. А ако га и изврше, да буду огромни губици које би притом понели.

 

ЈАЧИ ОД ДРЖАВЕ Тако се показало да је један човек, за сада, јачи од државе, територијално највеће и једне од најмногољуднијих у Европи. Или што је пре могуће, да је серија „обојених револуција“ довела до тога да се ова земља напросто урушила и није способна да спречи елементарно кршење закона ни у самој престоници. Зато је морао у све да се умеша по многима реални шеф Украјине – амерички амбасадор Џефри Пајет, који је позвао Коломојског на „приватни разговор“. После је Пајет јавно изјавио да је време да у Украјини престане пракса „закона џунгле“. Међутим, ако је Пајет, како оцењују аналитичари, шеф Порошенку, то и даље не значи да је и Коломојском, са јаким везама у оним вашингтонским круговима који оспоравају ауторитет председника Барака Обаме.

Посебну пажњу изазвала је недавна изјава Коломојског, који се заложио да се са проглашеним републикама Доњецка и Луганска мора остварити директан дијалог. Управо то Порошенко упорно избегава, сматрајући да би тако признао државни статус ДНР и ЛНР. На тај начин, Коломојски – који финансира и контролише батаљоне „Азов“, „Ајдар“, „Донбас“, Дњепар-1“, „Дњепар-2“, као и политичко-паравојну групацију „Десни сектор“ и све регионалне структуре полиције, армије и државне безбедности – жариште сукоба преноси у Кијев. То је управо оно на шта су бројни аналитичари упозоравали: без рата кијевски режим не може опстати. Ако га не сруши Коломојски, срушиће га народ, а дњепропетровски олигарх може ту негативну енергију вешто да користи за своје циљеве. Са друге стране, ако Кијев настави ратне операције, доживеће срамни пораз на бојном пољу од снага самоодбране Донбаса. Зато режим у Кијеву, као што је речено, има само две могућности: или ће уништити Коломојског, или му се покорити.

 

ЗАМЕНА ДРЖАВЕ – ФЕУДАЛЦИМА Баш овај случај оголио је, чак и за сасвим неупућене, природу власти коју су Американци инсталирали у Кијеву. Државу сасвим отворено контролише група криминализованих тајкуна, и сви „национални интереси“ су првенствено њихови интереси. Иста ситуација била је и у време председника Виктора Јануковича, али је он ипак некако успевао да се наметне као први међу једнакима, најјачи олигарх, и успостави баланс и ред међу моћницима. У томе му је првенствено на руку ишла подршка коју је добијао из Москве, на шта Порошенко више не може да рачуна. Отуда му се и догодио „марш на Кијев“ ојачалог Коломојског. Украјински олигарси добро знају да су државни ресурси драматично смањени у последњих годину дана и да стара правила више не могу да важе. Неко мора остати кратких рукава, а Коломојски ће учинити све да то не буде он.

На ширем плану, последица свега је потпуна замена државе феудалцима-тајкунима. Зато не чуди што су они добили одрешене руке да за само годину дана четвороструко смање животни стандард грађана, све правдајући се како је „земља нападнута“. Заправо, земља је развучена у приватне џепове, и извршена је демонтажа социјалне, правне и демократске државе, уведена милитаризација друштва и привреде. У таквој ситуацији, више не постоји ниједна друштвена или политичка снага која би могла да промени ствари набоље. Проћи ће, ипак, још доста времена пре него што Украјинци схвате да је „руска претња“ њихова највећа шанса за преживљавање, а не нешто чему се треба супротстављати. У том смислу, владе ДНР и ЛНР чак и у ратним условима могу се сматрати за идеал социјалне правде, солидарности и једнакости, у поређењу са данашњим Кијевом. Можда није превише чудно што Коломојски прети Порошенку неким „сепаратним преговорима“ са Луганском и Доњецком. Реално, иако није прогласио отцепљење од Кијева, и Коломојски има своје „независне републике“ широм Украјине а Порошенко је тога добро свестан. Без новца у државној каси, шансе кијевског режима да сачува јединство земље равне су нули. Распад система је очигледан.

У свему овоме постоји још један, не мање значајан аспект. Коломојски и његове оружане снаге представљају најрадикалнији део украјинског друштва, који почива на ултранационалистичким, а може се рећи и неонацистичким идејама. Нису случајно Коломојски и његов партнер из „Десног сектора“ Дмитриј Јарош још пре неколико месеци стављени на потерницу руског тужилаштва. Ови људи сада марширају на Кијев, али само зато да би стекли још више пара и још више моћи. Коломојског подржавају такође најрадикалнији кругови америчке политике, јастребови попут Џона Мекејна или Хилари Клинтон, док је Обамин фаворит Порошенко. Зато не треба искључити да ће, са даљим јачањем агресивних политичких снага у Вашингтону, добити на још већем значају украјински екстремисти – било да је то Коломојски, или неко од његових истомишљеника.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *