Почетна / Друштво / Између два гаса

Између два гаса

Пише Никола Врзић
Каква је веза између хрватског острва Крк и Косова и Метохије, на чијој се то „линији ватре“ Србија данас налази, и како нам водећи амерички геостратег Збигњев Бжежински указује на наду да би невесела ситуација у којој живимо ипак могла да се обрне у нашу корист?

Када је пре скоро 20 година, 1997, водећи амерички геостратег Збигњев Бжежински, саветник за националну безбедност код председника Џимија Картера чији се утицај на америчку (гео)политику није смањио његовим одласком у пензију, писао своју чувену књигу „Велика шаховска табла: амерички примат и његови геостратешки императиви“, Русија Бориса Јељцина била је на коленима, темељно разваљена шок терапијом својих новостечених западних пријатеља и њихових домаћих сарадника у пљачки какву свет није видео, ваљда, још откад су крсташи освојили Цариград 1204. године. „Америка је једина свеобухватна глобална суперсила“, у чему јој нису равне ни некадашње империје попут Римске, Кинеске или Британске, констатовао је тада задовољно Бжежински. Притом је „Евроазија центар светске моћи“ и „за Америку, главна политичка награда је Евроазија“, те питање америчке супремације на овом простору „остаје централно за амерички капацитет да оствари своју глобалну премоћ… Америчка спољна политика мора да употреби свој утицај у Евроазији тако да створи стабилан континентални еквилибријум, са Сједињеним Државама као политичким арбитром“, уз „императив“ да учини све што је у њеној моћи да се „не појави ниједан евроазијски изазивач, способан да доминира Евроазијом и тиме да угрози Америку“.

Иако је, како подсетисмо, Русија те 1997. године практично била у клечећем ставу мирно! пред хегемоном Збигњева Бжежинског, Бжежински је управо у Русији видео потенцијалну опасност по америчку превласт на пространствима Евроазије а тиме и у читавом свету. Бжежинском, и нади коју нам је он неочекивано пружио, вратићемо се касније. Тек, наша нада лежи у његовом страху, а његови се страхови све више показују као оправдани…

ИЗБАЦИВАЊЕ РУСИЈЕ На спречавању руске опасности, која се огледа (и) у сузбијању руског утицаја где год тог утицаја има јер тај утицај по природи ствари сузбија амерички, Сједињене Америчке Државе раде и приљежно и дуго; Грузија и њена Револуција ружа, пропала „наранџаста“ а потом и прошлогодишња мајданска револуција у Украјини у које је, по (процурелом) признању помоћнице америчког државног секретара Викторије Нуланд, уложено пет милијарди долара, само су неки од очигледних примера овог, озбиљног америчког рада на заштити свог интереса од опасног руског утицаја. А то нас пак доводи и до наше Србијице, и места које она има у америчким намерама и интересима. Интерес је у Србији исти као што је у споменутој Грузији или Украјини: избацити Русију из локалне игре (пре)моћи. Или, као што је то прошле јесени забринуто формулисао Дејмон Вилсон из утицајног Атлантског савета (Atlantic Council) из Вашингтона, „Москва покушава да изманеврише ЕУ сопственом дипломатијом, с циљем да (…) поремети пут Србије као ЕУ и, коначно, ка НАТО-у… Као што Москва спроводи кампању којом ће осигурати да њени суседи остану у њеној орбити, Русија се враћа и у Југоисточну Европу, с циљем да искористи своје религиозне и културне везе како би спречила земље региона да се прикључе европским и трансатлантским институцијама… Део стратешког одговора, којим ће се Путин одвратити од даље агресије, треба да буде усаглашени трансатлантски напор да се Балкан консолидује… У одсуству обновљене трансатлантске стратегије, можемо изгубити југоисток Европе као што губимо исток Европе“.

[restrictedarea]

При чему је евроатлантистима нарочито значајно да ту своју консолидацију Балкана спроведу у Србији. Посведочио је о томе 9. фебруара, баш пред Атлантским саветом, Елмар Брок, председавајући Комитета за спољне послове Европског парламента: „Ствар око Западног Балкана састоји се у томе да је од апсолутне (utmost) важности да се у то укључи Србија, зато што од ње зависи стабилност читавог Западног Балкана. И ми то подржавамо. Немачка то подржава. Европска унија то подржава. И то ћемо и учинити. И то питање, то није музика за Путина.“

Карте су, дакле, поређане поприлично јасно: Америка је светски хегемон захваљујући хегемонији коју има над простором Евроазије. Русија је претња тој хегемонији. Зато, Америка ради на сузбијању руског утицаја, а нарочито јој је важно, што се овог нашег делића Евроазије тиче, да то учини у Србији. А сад нас „Блиц“, тај службени гласник евроатлантске воље у Србији, славодобитно обавештава на насловној страни 26. фебруара: „Вучићево њет Путину“. И Тони Блер, тај симбол убиственог увођења НАТО стандарда у Србији, појављује се у Београду да саветује владу Александра Вучића, а руски РТ због тога Вучића оштро критикује; месец и по дана раније Србија и НАТО склапају „Индивидуални акциони план партнерства“ (ИПАП) чиме је Србија достигла, како каже шеф српске дипломатије Ивица Дачић, „највиши ниво односа неке земље која не жели да буде чланица НАТО“; склапамо и аранжман са ММФ-ом при чему треба имати у виду да Бжежински пише да се за „ММФ и Светску банку може рећи да представљају ‚глобалне‘ интересе… У стварности, међутим, ове институције су под тешком доминацијом Америке и њихови корени леже у америчкој иницијативи“; склапамо у Бриселу са Косовом, неочекиваном брзином, и Споразум о правосуђу, а Вучић у Минхену на безбедносној конференцији 7. фебруара са потпредседником САД Џозефом Бајденом и са Викторијом Нуланд разговара о америчком гасу за Србију, на шта се надовезује „Блиц“ (опет „Блиц“, уосталом, као и увек) који тврди: „План САД за снабдевање Србије гасом: Америка нуди замену за ‚Јужни ток‘“, и „неке процене говоре да би гас из САД (…) са свим трошковима транспорта могао да буде доста јефтинији од важеће цене руског“… Све се ово што смо сада побројали, притом, догађа у свега неколико месеци пошто се Дејмон Вилсон заложио за јачање трансатлантског напора да се у Србији сузбије руски утицај а Србија окрене Западу, и у драстичној је супротности са ониме што је Д. Вилсона уопште и подстакло на забринутост и онај позив на трансатлантску акцију, а подстакла га је Војна парада у Београду чији је почасни гост био председник Русије Владимир Путин…

НЕОСТВАРЕНА АМЕРИЧКА ВИЗИЈА Значи ли то да је Вилсонов позив на акцију, зачињен оним јавним упозорењем америчког сенатора Кристофера Марфија Александру Вучићу да ће проћи као бивши председник Украјине Виктор Јанукович кога је само мудри, кукавички и прецизно темпирани бег у Русију спасао судбине какву је после своје продемократске побуне доживео Моамер Гадафи, значи ли дакле све оно да су ти позиви на трансатлантску и антируску акцију у Србији, аргументовани Марфијевом претњом, тако брзо дали резултата? Значи ли све то да је „Блиц“ заиста у праву када оцењује „Србија се окреће Западу“?

Не. Али није ни баш тако једноставно.

Одговор јесте „не“ зато што Вучић никакво историјско „њет“ Русима није изговорио, како то „Блицова“ насловна страна сугерише. Нити је Русима увео санкције, што би иначе био значајан симболички гест који би такво „њет“ морао да пропрати. Штавише, како показују подаци Привредне коморе Србије, Србија је у Русију у 2014. години извезла хране за скоро 300 милиона долара, што није много али јесте повећање од готово 67 одсто у односу на претходну годину, а овај податак посебно је значајан ако се има у виду да је Мери Харф, заменица портпаролке америчког Стејт департмента, ове среде поручила да би „европски партнери требало да се суздрже од пословања с Русијом“, и, „јасно смо нагласили да није време за ‚уобичајено пословање‘ с Русијом. Појаснили смо европским савезницима да је јединство сада важно у вршењу притиска на Русију да престане са сукобом на истоку Украјине. То је нешто око чега имамо јако чврст став“. Одговор је „не“ и ако се пажљивије погледа спектакуларна прича око америчког наместо руског гаса у Србији; да, Вучић јесте разговарао о томе са Бајденом и Нуландовом, али није он покренуо ту причу већ његови амерички сабеседници, што читавој ствари, наравно, даје сасвим другу димензију. А да је заиста тако, да су Американци а не Вучић покренули ту важну причу о америчком гасу за Србију, сведоче и званична саопштења у којима се наводи да је Бајден у Минхену 7. фебруара „нагласио да САД (…) заједно са Европом желе да сарађују са Србијом на пољу енергетике“, и саопштење после Вучићевог сусрета с Нуландовом у којем се ова уопштена формулација („сарадња на пољу енергетике“) претвара у прецизније објашњење да је реч била о „могућности снабдевања Србије гасом“, а све то потврђује и „Блиц“, наводећи да су „званичници САД понудили премијеру Александру Вучићу током сусрета у Минхену две могућности за снабдевање (америчким) гасом“…

Истовремено, оно „не“, као одговор на питање да ли је Вучић Путину рекао „њет“ и Србију окренуо Западу а Русији леђа, поприлично је замућено и најновијим споразумом из Брисела о правосуђу на Космету, и новим НАТО споразумом са Србијом.

Све у свему, све и ако смо, као што уистину изгледа, данас ближи америчкој визији Балкана него што смо то били прошле јесени када је наша војска радосно дефиловала испред Владимира Путина а на жалост свих који су у томе видели нешто лоше по своје интересе у Србији, америчка визија није остварена, и тврдња о Вучићевом њет Путину ипак је више израз жеље инспиратора такве тврдње, па и њихов налог Вучићу, него што је одраз стварног стања ствари.

А то само значи да ће притисци, притисци да се ова евроатлантска жеља оствари, у наредном периоду бити још и појачани. Како протерати Русе из Србије, кад их је већ немогуће протерати из срца већине Срба? Обриси америчке стратегије постају све јаснији: потребно је покидати и политичке и економске (енергетске) везе Србије и Русије. И тиме долазимо до везе између Косова и Метохије и Крка.

Политичка веза биће покидана ако Србија изгуби потребу за руском подршком око Косова и Метохије у Савету безбедности УН, а ту ће потребу Србија изгубити ако призна независност своје (и даље) јужне покрајине. Речима Џејмса Кер-Линдзија са Лондонске школе економије: „Једина снажна веза Москве и Београда је руска подршка у СБ УН у вези са статусом Косова. Међутим, ако Србија и ЕУ реше питање Косова, Русија ће изгубити и последњу важну тачку контроле над Србијом.“ Имајући то у виду, постаје јаснија и журба с којом је недавно у Бриселу потписан Споразум о правосуђу, и препорука немачког амбасадора у Београду Хајнца Вилхелма влади Србије да буде проактивнија, нарочито када је реч о предаји Косова и Метохије у склопу ЕУ Преговарачког поглавља бр. 35: „Немам утисак да српска влада даје предлоге на проактиван начин. За поглавља 23 и 24 акциони планови се раде, али када је реч о Поглављу 35, мислим да би влада Србије морала да буде проактивнија.“ Подсећамо и да је „Викиликсова“ депеша америчке дипломатије 10BRUSSELS85, осим што је јасно показала да „Србија неће моћи да уђе у ЕУ без признавања Косова“, садржавала и став Велике Британије да је „од кључне важности да се то“ – признање независности Косова – „угради као услов у раној фази процеса уласка у ЕУ“, а Извештај о скринингу за Поглавље 35, у којем би требало да буде прецизирано шта се све од нас очекује у вези са Косовом и Метохијом, још није обелодањен иако је од самог скрининга прошло већ више од годину дана, што значи да се, из неког разлога, објављивање ових услова брижљиво утаначује. Разлог за то може да буде само темпирање тог непријатног момента у којем ће нам и званично бити речено да сав наш пут у ЕУ заправо води у признање Косова, а за то већ морамо да будемо темељно испрепарирани. Покушавају ли наше власти да одгоде тај непријатни моменат, после којега ће наша државна политика морати да оде или у отворену велеиздају или у прекид ЕУ интеграција? И тако би, наиме, као упозорење Европској унији да нас не ставља пред тај избор, могле да се схвате изјаве председника Србије Томислава Николића, попут оне најновије да би се грађани Србије увек пре одрекли Европске уније него Косова…

ТЕЧНИ ГАС СА КРКА Ако се признањем независности Косова кида наша политичка веза са Русијом јер губимо нужду за њеном подршком, енергетску зависност од Русије изгубићемо тако што ћемо престати да користимо њен гас, и уместо тога се окренемо америчком гасу из шкриљаца са оне стране Атлантика. То је, је л‘, онај гас за који „неке процене говоре да би са свим трошковима транспорта могао да буде доста јефтинији од важеће цене руског“. О том гасу нису говорили само Бајден и Нуландова у кратким сусретима с Вучићем у Минхену. Не, реч је, заправо, о поприлично разрађеној понуди с (не)скривеним геополитичким значајем.

Говорио је о томе, пред Немачким Маршал фондом Сједињених Америчких Држава 26. јануара, сенатор Кристофер Марфи, онај што је припретио Вучићу да може да прође као Виктор Јанукович. Пошто се похвалио да је прошлог лета био део трочлане екипе америчких сенатора (са Џоном Мекејном и Роном Џонсоном) која је Бугаре убедила да одустану од руског „Јужног тока“ („Задовољан сам што је овај пројекат заустављен.“) нагласио је: „Али није довољно за САД да кажу да су против ‚Јужног тока‘, морамо да пружимо и неку алтернативу. Алтернатива за САД је течни гас (liquid natural gas – ЛНГ). Ово је нарастајући потенцијални извозни производ за САД. Али морате да имате капацитете да га доведете на Балкан, а нови терминал у Хрватској, о чијој се изградњи разговара, прилика је за САД да свој ЛНГ доведу на Балкан.“

Говорио је о томе, 14. јануара ове године на панелу „Приоритети енергетске дипломатије САД у 2015.“ пред вашингтонским Атлантским саветом, и Амос Хохштајн, специјални изасланик и координатор за међународна енергетска питања америчког Стејт департмента чији је задатак, иначе, да „надгледа ангажовање спољне политике САД на критичном раскршћу енергетске и националне безбедности“, те да „промовише интересе САД“ у вези са коришћењем извора енергије: „Постоје неки пројекти које већ неко време јавно заговарам… Један од њих је ЛНГ постројење у Хрватској. Заиста верујем да је то критично чвориште у Јадрану које ће донети нове изворе енергије државама којима су заиста потребни, од Црне Горе до Босне, до Хрватске. Хрватска је већ интегрисана у Европу, не само у Балкан. Она је повезана са Словенијом. И са Мађарском. Мађарска је повезана са Украјином, са Румунијом, са Србијом… Тако да је то кључно чвориште које може да има утицаја на прилично велики комад територије и држава које су зависне од једног извора.“

Говорио је о томе, најзад, 14. фебруара на панелу „Изазови европске енергетске безбедности и трансатлантска сарадња у 2015.“ (такође у Атлантском савету) и Мигел Аријас Кањете, ЕУ комесар за климатску акцију и енергију: „Интеграцијом Југоисточне Европе и енергетског тржишта ЕУ руководила је сарадња ЕУ и САД… Нама је потребно да се гасом слободно тргује преко Атлантика… Изградићемо интерконекције које ће повезати Бугарску и Мађарску, Бугарску и Србију, и Бугарску и Румунију. И онда ћемо имати мрежу снабдевања у региону, тако да ће оне моћи да имају најмање три различита извора снабдевања – руски гас, гас из Азербејџана у будућности, и ЛНГ из Хрватске.“ А на директно питање да ли је реалистичан пројекат допремања америчког ЛНГ-а на хрватско острво Крк, одговорио је: „Сигуран сам да ћемо то изградити јер део наше диверсификације рута и извора јесте и изградња постројења за ЛНГ широм ЕУ, и изградња чвора у тој области. Тако да, за нас, ЛНГ отуда постаје приоритет. У прошлости није било тако.“

Све у свему, елем, очигледно је да се о (макар делимичној) замени руског гаса америчким размишља озбиљно и са једне и са друге стране Атлантика. И да све то размишљање има један основни циљ – избацивање руског енергетског а тиме и (гео)политичког утицаја на овом простору, зато је „Јужни ток“ и изминиран и баш зато је сенатор Кристофер Марфи због тога задовољан – и други важан премда не и примаран циљ, а то је да Европа своје паре за гас престане да даје Русима, и да почне да их даје Американцима. При чему, да, наравно, „Блиц“ није рекао истину када је устврдио ће амерички гас бити јефтинији од руског; посведочио је о томе сам сенатор Марфи, који је са „да, то је апсолутно тачно. Када саберете трошкове транспорта преко Атлантика, биће много скупљи“, одговорио на питање да ли је амерички ЛНГ скупљи од руског гаса, а уз то је додао и да „регион не треба да рачуна на субвенције САД, ми смо вољни да тај гас ставимо на тржиште“… Али америчка хегемонија ионако нема цену.

Што се пак Србије тиче, да се вратимо на тему која нас понајвише боли, изградња споменутих гасних интерконекција за Србију ће значити прекидање и ове везе са Русијом. Од Крка до Косова и Метохије тако ће руска веза са Србијом бити укинута, на радост свих евроатлантских, америчких хегемониста који су нам и досад већ толико добра нанели…

СТРАХ И НАДА ЗБИГЊЕВА БЖЕЖИНСКОГ Али није баш толико црно. И о томе нам сведочи нико други до Збигњев Бжежински. Америчку хегемонију над читавим светом, то јест у Евроазији, писао је Бжежински 1997. године, може да угрози Русија ако одбаци Запад (којем је иначе пожељна само као „млађи партнер“) и ако формира алијансу са Кином. „Француска, Немачка, Русија, Кина и Индија су главни и активни играчи“ на простору Евроазије, оцењује амерички геостратег. „Потенцијално, најопаснији сценарио била би велика коалиција Кине, Русије, и можда Ирана, ‚антихегемонска‘ коалиција уједињена не око идеологије већ заједничком љутњом (на САД)… Мало изгледна, али не и потпуно немогућа, јесте и могућност великог европског прегруписавања, које би укључило или немачко-руски договор или француско-руску антанту. Постоје очигледни историјски преседани за оба (сценарија) и ма који од њих би могао да се оствари ако би се европска унификација обуставила и ако би односи између Америке и Европе били озбиљно поремећени.“

Као што је добро познато, макар редовним читаоцима „Печата“, кинеско-руска антихегемонистичка алијанса, која укључује и Иран али и Индију кроз БРИКС и ускоро кроз Шангајску организацију за сарадњу чији би пуноправни чланови ове године требало да постану и Индија, и Иран, али и Пакистан, увелико је у формирању. Уз то, као што нам је показало немачко-француско противљење америчком науму да Украјини буде достављено наоружање (иначе, аутор ове злоћудне идеје је управо Збигњев Бжежински, о чему сведочи његов говор у Вилсон центру 16. јуна прошле године, када је први пут и лансиран предлог о достављању антитенковског и другог дефанзивног оружја Украјини, о чему се данас расправља) а уз то противљење наоружавању Украјине и споразум о примирју у тој земљи (Минск 2) који је постигнут сасвим мимо Американаца а уз учешће Руса, Немаца и Француза, и додамо ли свему томе да немачки министар спољних послова Франк-Валтер Штајнмајер говори о немачкој вољи за „прилагођавањем дугорочним променама у параметрима постојећег поретка – променама које је пре свега донео брзи успон Кине“ („ДНК немачке спољне политике“, 25. фебруар, портал Project Syndicate) видимо да, до јуче неупитна трансатлантска веза ЕУ и САД чија последица јесте америчка хегемонија над Евроазијом и читавим светом, показује стидљиве али озбиљне знаке попуштања…

А шта се све то тиче Србије? Тиче нас се директно. Зато што би нестанак америчке превласти над читавим светом значио и нестанак притисака каквима смо данас изложени како би та превласт опстала. Она је данас, међутим, угрожена као никада досад. Можда јој, можда, бројимо и последње дане. Можда је већ сутра неће бити. Није ли већ и то довољан разлог да Русима не кажемо „њет“, и Крком и Косовом и Метохијом? Тако да на крају можемо само да још једном поновимо оно што је на овим страницама изречено већ неколико пута: најбоља стратегија коју Србија може да има у овом тренутку јесте да ћути и да чека исход борбе на коју не може да утиче а која ће на њу утицати и те како. А у међувремену, док се борба („померање тектонских плоча светске политике“, како пише Штајнмајер) не заврши, не смемо да под америчким притиском начинимо неку историјску грешку коју после нећемо моћи да исправимо. Јер Србија неће боље проћи ако Америци попусти раније, а можда ће боље проћи ако јој не попусти уопште…

Откуд Блер у Београду?

Иако је, колико прошле године, премијер Србије Александар Вучић изјављивао како не може да ангажује бившег британског премијера Тонија Блера да саветује нашу владу јер за то нема новца („Не, он је прескуп“, цитирао је британски „Експрес“ српског премијера 30. јуна 2014, након што су се Вучић и Блер састали у влади Србије 19. јуна) нешто се у међувремену променило па је Блерова фирма (Tony Blair Associates – ТБА) ипак ангажована. И сам бивши премијер Велике Британије је у Београду боравио прошле среде, где је неколицини министара одржао једночасовно предавање.
Како је за „Печат“ рекла Ријана Бутер, портпаролка Блерове канцеларије, ТБА „помаже влади Србије да успостави деливери јунит“. ТБА, иначе и шта год то тачно значило, саветује владе о „ефективним институционалним механизмима“ којима ће бити подржане њихове „реформаторске и модернизаторске агенде“, што „може да укључи и савете о спровођењу политике“ и „подршку стратегијама економског развоја“ и штошта још слично томе.
„Били су неки људи који су нам држали нека предавања, али да будем искрен, не видим никакву поенту тог пројекта. Нису нам рекли ништа што ми већ не знамо“, цитирао је лондонски „Гардијан“ једног неименованог српског министра или министарку.
Цитирајући овог министра, као и још један, такође неименовани извор из Вучићевог кабинета, „Гардијан“ је устврдио и да је ангажман фирме ТБА заправо платио шеик Мухамед бин Зајед из Уједињених Арапских Емирата, кога је Вучић у више наврата назвао својим пријатељем и који је Србији постао озбиљан бизнис партнер. На наше директно питање – ко је платио ТБА? – Блерова портпаролка избегла је директан одговор већ је само рекла да је „овај пројекат директно испреговаран и договорен између Србије и ТБА“, а уопште није одговорила ни на наше потпитање, да ли је ТБА демантовала информацију, објављену у „Гардијану“, да је рачун платио шеик из Абу Дабија. Иначе, такав деманти се у „Гардијану“ није појавио.
Много је важније, међутим, питање праве сврхе, ако таква постоји, ангажовања Блера и његове фирме, будући да прича о некаквим деливери јунитима звучи поприлично шупље. Делом и због тога, појавила се и могућност, пре свега у виду домишљања без опипљивог доказа, да су деливери јунити само маска за праву сврху Блеровог ангажмана у Србији и око ње, а то је да покуша да утаба пут за постизање некаквог договора о српском признању независности Косова. Оваквим домишљањима Блерова канцеларија свакако да није стала на пут. На наше директно питање да ли је Блер током свог боравка у Београду са било киме разговарао о решењу статуса Косова, макар и у склопу разговора о српским ЕУ интеграцијама, портпаролка бившег британског премијера није одговорила ни речју. А могла је, је л‘, ако је то потпуно нетачно, да одговори само једном и то сасвим кратком речју: „не“. Није је изговорила, него је наше питање прескочила.
Али, постоји ли још основа за ову косовску спекулацију? Има их неколико, додуше, сасвим посредних. Једна је Блерова прошлост, она из 1999. године. Друга: Тони Блер саветује и владу Албаније која је већ показала да нема ништа против Велике Албаније. Трећа: Вучић и Блер су прошле године у влади Србије, речима самог Вучића цитираним у „Експресу“, „анализирали политичку ситуацију и наш пут у ЕУ“, а познато је да тај пут, пре или касније, води преко независности Косова. И четврта: ако је истина да је Блера платио Мохамед бин Зајед, ваља подсетити и да је Бин Заједа 21. априла прошле године косовска председница Атифете Јахјага одликовала Орденом независности Косова, поред осталог, и у знак захвалности зато што су Уједињени Арапски Емирати – иначе, прва међу арапским државама која је признала независно Косово – за признање те независности лобирали и међу другим чланицама Арапске лиге.

[/restrictedarea]

 

Србија по НАТО мери

У својој „Великој шаховској табли“ Збигњев Бжежински разоткрива НАТО као главну полугу америчке војне и политичке окупације Европе: „Атлантска алијанса, институционално оваплоћена у НАТО-у, повезује најпродуктивније и најутицајније државе Европе са Америком, чинећи Сједињене Државе кључним учесником чак и у унутрашњим европским пословима… Чак је и бивши совјетски простор прожет различитим споразумима за ближу сарадњу са НАТО-ом чији је спонзор Америка, као што је Партнерство за мир (ПзМ)… Не само да НАТО представља главни механизам за спровођење утицаја САД на европска питања већ је и основа за, политички кључно, америчко војно присуство у Западној Европи.“
Имајући то у виду – а нису ово речи неког НАТО противника, већ напротив – постаје јасније и зашто се најновији споразум Србије и НАТО-а, „Индивидуални акциони план партнерства“ (ИПАП) који је влада Србије усвојила 20. децембра прошле године а НАТО савет 15. јануара ове, постаје дакле јасније зашто се овај план српске колаборације са западним војним пактом не бави само војним питањима. А понајвише служи сваковрсном усисавању наше земље у службу продубљивања америчке хегемоније над Европом, убацујући нас у тај механизам за спровођење утицаја САД на европска питања.
Што се наше војске тиче, нажалост, ништа претерано ново а још мање добро. План предвиђа НАТО контролу реформи српске војске („Посебан значај придаје се узајамној сарадњи под покровитељством Групе Србија – НАТО за реформу одбране.“ А ту је и обавеза на „сарадњу са Канцеларијом за везу са НАТО у Београду о питању реформе система одбране и помоћи“) предвиђа и да Србија повећа „интероператибилност својих снага“ са снагама НАТО, и да НАТО помогне српској војсци да уништи своју муницију („Сарадња са НАТО на успостављању Поверилачког фонда ПзМ у циљу лакшег уништавања и безбедног складиштења вишка муниције.“) предвиђа, најзад, веровали или не, али то у документу пише, и стационирање НАТО трупа у Србији: „Оснивање Центра за обуку ВС у бази ‚Југ‘, који би био отворен за земље партнере у ПзМ/НАТО.“ До краја 2017. године.
Притом, у Србији има да се спроводи НАТО пропаганда, а у НАТО пропаганду у Србији укључиће се и српска држава. Предвиђене су овим планом, наиме, и „активности Министарства одбране као подршка подизању јавне свести“, а међу тим активностима је и „увођење стратегије јавног информисања о сарадњи са евроатлантским структурама преко ПзМ с циљем добијања јавне подршке“, па „реализација активности и програма заједничке јавне дипломатије“ са НАТО Одељењем за јавну дипломатију, „оснивање Документационог центра/информативни центар за НАТО/ПзМ“…
Али, рекосмо, војна сарадња с НАТО је само део шире приче. Из овог документа, наиме, сазнајемо да се и бриселски дијалог Београда и Приштине одвија под НАТО командом, и да се српско правосуђе реформише под НАТО командом, и да су српске ЕУ интеграције директно повезане са НАТО-ом… У циљу „унапређења практичне сарадње са НАТО/ПзМ“, тако, прва предвиђена активност је „обезбеђивање координације и комплементарности између ИПАП и процеса ЕУ интеграција“ – каже се у документу и да ће „ово (НАТО) партнерство допринети остваривању стратешких циљева осигурања безбедности и трајне стабилизације региона Западног Балкана и процеса његове евроинтеграције“, и нека још само неко каже да ЕУ и НАТО интеграције нису повезане – предвиђају се и „сталне активности и јавна кампања у правцу подизања нивоа подршке јавности процесу евроинтеграције“ те „реализација обавеза које произилазе из ССП“ који смо иначе 2008. године потписали са ЕУ а не са НАТО-ом, „даље јачање административних капацитета за процес преговарања о чланству у ЕУ“, „наставак процеса дијалога између Београда и Приштине под покровитељством ЕУ“…
НАТО од нас тражи а ми се обавезујемо и на „јачање улоге и капацитета Повереника за заштиту равноправности“, на „спровођење Стратегије за реформу правосуђа за период 2013–2018 (усвојена у јулу 2013.) и пратећег Акционог плана“, а чак се по споразуму с НАТО спроводи и активност „увођења нових правосудних професија (нотар и судски извршитељ)“… Као, уосталом, и „окончање процеса приватизације кроз стечај, ликвидацију или реструктурирање“, што је мера коју смо, тако нам је макар јављено, усагласили са ММФ-ом а не са западним војним пактом.

 

Један коментар

  1. Гос, Никола изванредан текст у нашем Печату, даби тај текст разумео мораш га полако читати и размишљати о нама о политичарима
    о интелигенцији и зашто не и црквеним велико достојницума у последњих стотину и више година. Нису ови из ЖУТОГ-КАРТЕЛА И НОВИ
    ЖУТИ СЕКТОР пали са неба они су неговани у салонима како народ каже ГОСПОДЕ дали српске или европске. Мени стално у ушима ЗУЈИ она изрека: БОЉЕ ГРОБ НЕГО РОБ знам дасу поједини робови били РЕВОЦИОНАРИ они у гробу само ВЕЧНАЈА ПАМЈАТ.Патријарх Герман доживео раскол цркве,Павле ублажио а Иринеј од новог раскола који
    тиња по Србији тешко може преживети. Поштовани Ви из Печата треба
    више писати о нашим недостојним политичарима прошлим и садашњим.
    Зашто национална интелигенција хода погнуте главе,зашто цркве недигне РИПИДЕ И БАРЈАКЕ да скупи своје ВЕРНО СТАДО зашто општи са овим ПРОТЕСТАНТОМ западо европским у влади Србије. Бајден, Нулан,Кери они раде то што раде МОЖЕ ИМСЕ јер су добро дошли код њихових пријатеља а непријатеља ПРАВОСЛАВЉА. Патријарх Павле рече: БУДИМО ЉУДИ!! Ко влада Србијом???

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *