Почетна / БРОЈ 359 / Између два гаса

Између два гаса

Пише Никола Врзић
Каква је веза између хрватског острва Крк и Косова и Метохије, на чијој се то „линији ватре“ Србија данас налази, и како нам водећи амерички геостратег Збигњев Бжежински указује на наду да би невесела ситуација у којој живимо ипак могла да се обрне у нашу корист?

Када је пре скоро 20 година, 1997, водећи амерички геостратег Збигњев Бжежински, саветник за националну безбедност код председника Џимија Картера чији се утицај на америчку (гео)политику није смањио његовим одласком у пензију, писао своју чувену књигу „Велика шаховска табла: амерички примат и његови геостратешки императиви“, Русија Бориса Јељцина била је на коленима, темељно разваљена шок терапијом својих новостечених западних пријатеља и њихових домаћих сарадника у пљачки какву свет није видео, ваљда, још откад су крсташи освојили Цариград 1204. године. „Америка је једина свеобухватна глобална суперсила“, у чему јој нису равне ни некадашње империје попут Римске, Кинеске или Британске, констатовао је тада задовољно Бжежински. Притом је „Евроазија центар светске моћи“ и „за Америку, главна политичка награда је Евроазија“, те питање америчке супремације на овом простору „остаје централно за амерички капацитет да оствари своју глобалну премоћ… Америчка спољна политика мора да употреби свој утицај у Евроазији тако да створи стабилан континентални еквилибријум, са Сједињеним Државама као политичким арбитром“, уз „императив“ да учини све што је у њеној моћи да се „не појави ниједан евроазијски изазивач, способан да доминира Евроазијом и тиме да угрози Америку“.

Иако је, како подсетисмо, Русија те 1997. године практично била у клечећем ставу мирно! пред хегемоном Збигњева Бжежинског, Бжежински је управо у Русији видео потенцијалну опасност по америчку превласт на пространствима Евроазије а тиме и у читавом свету. Бжежинском, и нади коју нам је он неочекивано пружио, вратићемо се касније. Тек, наша нада лежи у његовом страху, а његови се страхови све више показују као оправдани…

ИЗБАЦИВАЊЕ РУСИЈЕ На спречавању руске опасности, која се огледа (и) у сузбијању руског утицаја где год тог утицаја има јер тај утицај по природи ствари сузбија амерички, Сједињене Америчке Државе раде и приљежно и дуго; Грузија и њена Револуција ружа, пропала „наранџаста“ а потом и прошлогодишња мајданска револуција у Украјини у које је, по (процурелом) признању помоћнице америчког државног секретара Викторије Нуланд, уложено пет милијарди долара, само су неки од очигледних примера овог, озбиљног америчког рада на заштити свог интереса од опасног руског утицаја. А то нас пак доводи и до наше Србијице, и места које она има у америчким намерама и интересима. Интерес је у Србији исти као што је у споменутој Грузији или Украјини: избацити Русију из локалне игре (пре)моћи. Или, као што је то прошле јесени забринуто формулисао Дејмон Вилсон из утицајног Атлантског савета (Atlantic Council) из Вашингтона, „Москва покушава да изманеврише ЕУ сопственом дипломатијом, с циљем да (…) поремети пут Србије као ЕУ и, коначно, ка НАТО-у… Као што Москва спроводи кампању којом ће осигурати да њени суседи остану у њеној орбити, Русија се враћа и у Југоисточну Европу, с циљем да искористи своје религиозне и културне везе како би спречила земље региона да се прикључе европским и трансатлантским институцијама… Део стратешког одговора, којим ће се Путин одвратити од даље агресије, треба да буде усаглашени трансатлантски напор да се Балкан консолидује… У одсуству обновљене трансатлантске стратегије, можемо изгубити југоисток Европе као што губимо исток Европе“.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

 

Србија по НАТО мери

У својој „Великој шаховској табли“ Збигњев Бжежински разоткрива НАТО као главну полугу америчке војне и политичке окупације Европе: „Атлантска алијанса, институционално оваплоћена у НАТО-у, повезује најпродуктивније и најутицајније државе Европе са Америком, чинећи Сједињене Државе кључним учесником чак и у унутрашњим европским пословима… Чак је и бивши совјетски простор прожет различитим споразумима за ближу сарадњу са НАТО-ом чији је спонзор Америка, као што је Партнерство за мир (ПзМ)… Не само да НАТО представља главни механизам за спровођење утицаја САД на европска питања већ је и основа за, политички кључно, америчко војно присуство у Западној Европи.“
Имајући то у виду – а нису ово речи неког НАТО противника, већ напротив – постаје јасније и зашто се најновији споразум Србије и НАТО-а, „Индивидуални акциони план партнерства“ (ИПАП) који је влада Србије усвојила 20. децембра прошле године а НАТО савет 15. јануара ове, постаје дакле јасније зашто се овај план српске колаборације са западним војним пактом не бави само војним питањима. А понајвише служи сваковрсном усисавању наше земље у службу продубљивања америчке хегемоније над Европом, убацујући нас у тај механизам за спровођење утицаја САД на европска питања.
Што се наше војске тиче, нажалост, ништа претерано ново а још мање добро. План предвиђа НАТО контролу реформи српске војске („Посебан значај придаје се узајамној сарадњи под покровитељством Групе Србија – НАТО за реформу одбране.“ А ту је и обавеза на „сарадњу са Канцеларијом за везу са НАТО у Београду о питању реформе система одбране и помоћи“) предвиђа и да Србија повећа „интероператибилност својих снага“ са снагама НАТО, и да НАТО помогне српској војсци да уништи своју муницију („Сарадња са НАТО на успостављању Поверилачког фонда ПзМ у циљу лакшег уништавања и безбедног складиштења вишка муниције.“) предвиђа, најзад, веровали или не, али то у документу пише, и стационирање НАТО трупа у Србији: „Оснивање Центра за обуку ВС у бази ‚Југ‘, који би био отворен за земље партнере у ПзМ/НАТО.“ До краја 2017. године.
Притом, у Србији има да се спроводи НАТО пропаганда, а у НАТО пропаганду у Србији укључиће се и српска држава. Предвиђене су овим планом, наиме, и „активности Министарства одбране као подршка подизању јавне свести“, а међу тим активностима је и „увођење стратегије јавног информисања о сарадњи са евроатлантским структурама преко ПзМ с циљем добијања јавне подршке“, па „реализација активности и програма заједничке јавне дипломатије“ са НАТО Одељењем за јавну дипломатију, „оснивање Документационог центра/информативни центар за НАТО/ПзМ“…
Али, рекосмо, војна сарадња с НАТО је само део шире приче. Из овог документа, наиме, сазнајемо да се и бриселски дијалог Београда и Приштине одвија под НАТО командом, и да се српско правосуђе реформише под НАТО командом, и да су српске ЕУ интеграције директно повезане са НАТО-ом… У циљу „унапређења практичне сарадње са НАТО/ПзМ“, тако, прва предвиђена активност је „обезбеђивање координације и комплементарности између ИПАП и процеса ЕУ интеграција“ – каже се у документу и да ће „ово (НАТО) партнерство допринети остваривању стратешких циљева осигурања безбедности и трајне стабилизације региона Западног Балкана и процеса његове евроинтеграције“, и нека још само неко каже да ЕУ и НАТО интеграције нису повезане – предвиђају се и „сталне активности и јавна кампања у правцу подизања нивоа подршке јавности процесу евроинтеграције“ те „реализација обавеза које произилазе из ССП“ који смо иначе 2008. године потписали са ЕУ а не са НАТО-ом, „даље јачање административних капацитета за процес преговарања о чланству у ЕУ“, „наставак процеса дијалога између Београда и Приштине под покровитељством ЕУ“…
НАТО од нас тражи а ми се обавезујемо и на „јачање улоге и капацитета Повереника за заштиту равноправности“, на „спровођење Стратегије за реформу правосуђа за период 2013–2018 (усвојена у јулу 2013.) и пратећег Акционог плана“, а чак се по споразуму с НАТО спроводи и активност „увођења нових правосудних професија (нотар и судски извршитељ)“… Као, уосталом, и „окончање процеса приватизације кроз стечај, ликвидацију или реструктурирање“, што је мера коју смо, тако нам је макар јављено, усагласили са ММФ-ом а не са западним војним пактом.

 

Један коментар

  1. Гос, Никола изванредан текст у нашем Печату, даби тај текст разумео мораш га полако читати и размишљати о нама о политичарима
    о интелигенцији и зашто не и црквеним велико достојницума у последњих стотину и више година. Нису ови из ЖУТОГ-КАРТЕЛА И НОВИ
    ЖУТИ СЕКТОР пали са неба они су неговани у салонима како народ каже ГОСПОДЕ дали српске или европске. Мени стално у ушима ЗУЈИ она изрека: БОЉЕ ГРОБ НЕГО РОБ знам дасу поједини робови били РЕВОЦИОНАРИ они у гробу само ВЕЧНАЈА ПАМЈАТ.Патријарх Герман доживео раскол цркве,Павле ублажио а Иринеј од новог раскола који
    тиња по Србији тешко може преживети. Поштовани Ви из Печата треба
    више писати о нашим недостојним политичарима прошлим и садашњим.
    Зашто национална интелигенција хода погнуте главе,зашто цркве недигне РИПИДЕ И БАРЈАКЕ да скупи своје ВЕРНО СТАДО зашто општи са овим ПРОТЕСТАНТОМ западо европским у влади Србије. Бајден, Нулан,Кери они раде то што раде МОЖЕ ИМСЕ јер су добро дошли код њихових пријатеља а непријатеља ПРАВОСЛАВЉА. Патријарх Павле рече: БУДИМО ЉУДИ!! Ко влада Србијом???

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *