Истина у вртлогу „Олује“

О српском Дубровнику

Пише Љиљана Чолић
Срба у Хрватској, у градовима у којима су вековима живели, данас готово да и нема. Остао је још један задатак − негирати да их је уопште тамо било

Поводом бурног реаговања политичке и (псеудо)стручне јавности у Хрватској које је изазвала књига Историја дубровачке књижевности др Злате Бојовић, док је у Београду с пуном научном аргументацијом и разложно наишла на позитивне критике као допуну чињеници да се ни у којем случају не може радити о некаквом српском својатању културне баштине Дубровника, подсећамо на један научни рад објављен у Јужнословенском филологу давне 1931. године.

Реч је о прилогу „Турско-српски споменици Дубровачког архива“ др Глигорија Елезовића, пионира српске османистике и угледног интердисциплинарног филолога, а по академском образовању првенствено србослависте.

ИЗОСТАВЉЕНА МЕСТА У уводним информацијама о укупном фонду османских званичних аката похрањених у Дубровнику, Елезовић наглашава: „Известан број међу овим турским документима написан је ћирилицом, на језику који је дубровачка администрација звала српским. Највећи број турских докумената писаних ћирилицом објавио је др Ћиро Трухелка (хрватски историчар и археолог чешког порекла, прим. Љ. Ч). Овој збирци мало би се шта имало с разлогом приговорити да њен састављач није испољио при томе извесну тенденциозност. Он доследно избегава име Србин. Где год се у вези са тим документима спомињала реч српски у вези са језиком оригинала ових докумената, он је та места просто изостављао. Од 120 докумената, колико их укупно има у његовој збирци, нашао сам да је дубровачка канцеларија само три царска фермана означила као ‚scrita in schiauo‘ (написано на словенском). На коме су језику писане остале исправе, како је њихов језик обележила дубровачка администрација, господин Трухелка је прећутао.“

Поред читких факсимила четири ћирилична акта османских власти предметног фонда, насталих током 16. и 17. века, а који раније нису били објављени, Елезовић даје на увид и текст белешке на италијанском језику са омота заповести султана Бајазита II из 1506. године, у којем, између осталог, стоји scritto in serviano.

[restrictedarea]

Занимљиво је (тј. сасвим разумљиво) да поменути научни прилог Глише Елезовића у своје време није наишао ни на једну негативну критику, а у његовом укупном истраживачком опусу сврстан је у сам врх.

Питање којем народу су припадали представници дубровачких власти у време када им се турски султани обраћају на српском језику може бити реторско или проблемско, али у сваком случају јесте отворено − свидело се то некоме или не.

С друге стране, сасвим је јасно да се ради о вишевековном знатном и значајном присуству српске популације не само у бројчаном него и у квалитативном смислу.

Сетимо се само неких привредних и културних институција које су крајем 19. и почетком 20. века постојале и деловале у Дубровнику и у другим градовима на данашњем етнички готово потпуно чистом Хрватском приморју: Српско дубровачко радничко друштво, Српскo дубрoвaчкo пaрoбрoдскo друштвo, Српска фaбрика лeдa, Дубрoвaчка нaрoдна читaoница, Српска дубрoвaчка aкaдeмска oмлaдина, затим Српска штeдиoница и Српска шкoла у Зaдрy; листови: Српски глас, Српски лист, Дубровник, Примoрски српски листић, Слога… Овом списку треба додати и више српских тзв. вероисповедних школа и других образовних институција.

ЗАМЈЕО ИХ ВJЕТАР Према новинским написима из тог времена, о Божићу 1897. године у Дубровнику су за старешине папучарског, столарског и дрворезачког еснафа изабрани „све сами Срби“.

Цариградски гласник oд 8. јулa 1898. доноси чланак „Српскo брaтствo у Дaлмaцији“. У вeсти o oснивaњу пoмeнутoг удружeњa сa сeдиштeм у Сплиту стоји дa су њeгoви циљeви ширeњe српскe прoсвeтe и нaпрeдaк Србa у Дaлмaцији, Дубрoвнику и Бoки Кoтoрскoј, а са пoсeбним пoхвaлaмa изнeт јe пoдaтaк дa јe Српскa стрaнкa у Дaлмaцији зa 18 гoдинa свoг пoстoјaњa пoстиглa вeлики успeх и дa имa 11 пoслaникa у Дaлматинскoм и два у Aустријскoм сaбoру.

Док у Дубровнику гостује Српско позоришно друштво из Сплита, на избoримa зa Дaлмaтински сaбoр пoбeђује српски рoдoљуб, Дубровчанин др Влaхo Мaтијeвић.

У последњој деценији 19. и на прагу 20. века, када се, према званичним подацима, преко 86 одсто локалног становништва дубровачке регије служило српским језиком, присуство Срба, њихов културни и укупни друштвени утицај, и у другим деловима Хрватске, с данашње тачке гледишта и актуелних прилика просто је непојмљив.

У Загребу се оснивају Српска бaнка и Српска штaмпaрија, Удружење Српкиња покреће иницијативу дa сe oснујe пaнсиoн зa Српкињицe кoјe тaмo иду у шкoлу, као и зa пoдизaњe српскe вишe дeвoјaчкe шкoлe… Делују Српска читаоница, Српско певачко друштво, Деоничарско друштво Српско коло, Клуб српске академске омладине Синђелић

„Брoј српскe oмлaдинe нa Зaгрeбaчкoм унивeрзитeту бивa свaкe гoдинe свe вeћи. Oвe гoдинe уписaнo их јe близу 90. Пoрeд тoгa, милo нaм јe јaвити дa јe успeх српскe oмлaдинe у пoлaгaњу испитa вaнрeдaн“, стoји у члaнку „Српскa унивeрзитeтскa oмлaдинa у Зaгрeбу“ (Цариградски гласник, 22. 10. 1898).

Октобра 1901. у Книну се оснива Просветно друштво Српска зора.

Наравно, има још много таквих примера, увелико познатих и присутних у нашој историографији, чије би набрајање знатно премашило обим једног новинског текста. Но, сматрамо да и овај насумични избор чињеница може бити довољно речит и сликовит.

Нажалост, Срба у Хрватској, у градовима у којима су вековима живели, данас готово да и нема. Биће да их је „замјео вјетар“ или више −„олуја“. Остао је још један задатак − негирати да их је уопште тамо било, а оне који, чак и ако научно утемељено, одмерено и ненаметљиво, тврде супротно, нужно је јавно оплести и етикетирати као иредентисте и империјалисте, као што је учињено у случају цењене и признате др Злате Бојовић.

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. Kad ustaski mediji negiraju postojanje Srba na tim prostorima, to je jedna stvar. Zalosno je kad isto to rade nepismeni i neobrazovani Srbi u srbijanskim medijima. Nekulturno i neprofesionalno je davati komentare o narodu kojeg ne poznajete. Vecina gradjana Srbije ne zna koliko Srbi u Dalmaciji, Slavoniji i Hrvatskoj posjeduju zemlje. Na kraju krajeva, s kojim pravom se neko u Beogradu usudjuje u moje ime prepustiti imovinu mojih predaka fasistima? Pustite nas makar da se izborimo sa marvom.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *