Искушења уметности „за багателу“

Врх сезоне у београдским позориштима

Пише Рашко В. Јовановић

Које поуке је могуће извући из искуства Југословенског драмског позоришта, које је спустило цене улазница на 100 и 200 динара (знатно мање но што коштају биоскопске улазнице!) а потом данима гледало дуге редове испред своје благајне ?

По истеку 2014, која је била у знаку два велика јубилеја – Шекспировог (450 година од рођења) и Нушићевог (150 година од рођења) нова година почела је у знаку премијера, што се свакако мора поздравити, поготово јер их је током претходне било мало. Прошле године већина београдских позоришта одустала је, наиме, од припрема премијера и дошло је до осеке публике, што се и могло очекивати. Како нам се чини, осека се осетила и у Југословенском драмском позоришту, које је због тога спустило цене улазница на 100 и 200 динара (знатно мање но што коштају улазнице за биоскопске представе!) Резултат овог потеза није изостао: два-три дана формирали су се се дуги редови оних који су желели да их купе, и то у највећем броју случајева за више представа предвиђених да се прикажу током месеца фебруара.

ПОЗОРИШТЕ СВИХ – ЗА СВЕ Не сматрамо да је оволико снижење цена карата право решење за „пуњење куће“, будући да је проблем полупразне дворане, евидентан у овом позоришту, проистекао из два разлога: први је репертоар, а други, можда још пресуднији, начин реализације тога репертоара. Јер, само тако се може протумачити да Нушићево „Сумњиво лице“, комад који редовно пуни сале, како нам се чини, није наишао на веће интересовање публике, и то у ЈДП-у где се још од првих година његовог постојања изградила традиција антологијски добрих извођења овог аутора (сетимо се само „Ожалошћене породице“ и „Сумњивог лица“ у режији Мате Милошевића). Очигледно, проблем није у избору Нушићевог дела, него у приступу томе делу и начину његовог упризорења. Ипак, склони смо да верујемо да ће се „Сумњиво лице“ у режији Јагоша Марковића, по ценама које смо навели, приказивати пред пуном великом двораном „Љуба Тадић“, али нисмо сигурни да ће и гледаоци бити најзадовољнији. Такође, морамо се упитати је ли позориште од оствареног прихода успело да покрије трошкове осветљења и грејања. Да оставимо по страни што се оваквим „пуњењем куће“ унеколико обезвређује сама уметничка продукција. Овом приликом треба се сетити да су пре тридесет и више година, у време социјалистичког самоуправљања, поједина наша позоришта укинула продају улазница и увела бесплатне представе. Истини за вољу, такву праксу уводили су тада, а и раније, поједини театри и у Западној Европи, на пример у Француској, пошто су срачунали да им се бесплатне карте исплате, лишавајући их послова око њихове продаје и обрачуна прихода. Код нас је, ако се добро сећамо, Народно позориште у Лесковцу прво постало „позориште свих – позориште за све“ и увело слободан улаз за своје представе. Ту праксу су прихватила и још нека наша позоришта. Али се она ипак није знатније развила упркос тадашњим повољним друштвеним околностима. Писац ових редова је својевремено на једном извођењу у Лесковцу упитао како представе уклањају са репертоара, односно како одлучују да их више не приказују и добио прилично неодређен одговор, који је отприлике гласио „када се изиграју“. То се вероватно оцењивало по броју празних места у сали. Наравно, не можемо инсистирати да позоришне улазнице данас, иако живимо у време тржишног привређивања, имају економске цене (познато је да се приходима од продатих улазница у дотираним позориштима некад покривало 12−15 одсто њихових расхода). Ипак, морамо се упитати колико „оборене цене“ карата коштају Југословенско драмско позориште, и свако друго дотирано позориште, односно колико би им се исплатило уколико би се определили да, као Југословенско драмско, спусте цену за своје представе? Само се по себи разуме питање хоће ли Југословенско драмско позориште и представе у месецу марту продавати по дампинг-ценама?

[restrictedarea]

НЕДОПУСТИВО ОБЕЗВРЕЂИВАЊЕ? Наравно, поводом обарања цена улазница за представе у Југословенском драмском позоришту могли су се чути различити коментари − почев од мишљења да је реч о правом потезу у прави час па до онога да је реч о недопустивом обезвређивању театра. Дабоме, све то није тачно, јер шта би се могло рећи, на пример, о поступцима издавачких предузећа када приступе распродаји књига по знатно нижим ценама, или када све наслове са лагера продају по 100 динара? Ако је Југословенско драмско позориште напунило своје дворане пошто је улазнице продавало по 100 и 200 динара, онда је несумњиво остварило позитиван резултат, будући да је у време самог врха позоришне сезоне вратило публику на своје представе и, сва је прилика, задобило и известан број нових посетилаца, који раније нису долазили у позориште или су то чинили веома ретко. На тај начин, уопштено гледано, остварена је одређена културна тековина и то се може само поздравити и подржати, јер је далеко од сваког обезвређивања театра.

Упркос свему, морамо поставити питање зашто и како је Југословенско драмско позориште доспело до слабе посећености представа. Већ смо на почетку указали на један од разлога, истакавши пример Нушићевог „Сумњивог лица“, које није имало публику првенствено због начина како је изведено на сцени. Неизоставно треба рећи да (уколико се жели успех) Нушићев репертоар, особито његове комедије, није подложан сценском експериментисању, нити је најпогоднији за примену различитих интерпретативних иновација на позорници, што није показала само ова представа „Сумњивог лица“: прошле године, када се обележавао Нушићев јубилеј, могли смо се уверити у то на неколико извођења више наших позоришта, од којих, као најеклатантнији пример, наводимо „Ожалошћену породицу“ у Атељеу 212. Међутим, није само „Сумњиво лице“ одбило гледаоце у ЈДП-у. Како нам се чини, донекле ефемеран репертоар, као и поједине незанимљиве представе, ту мислимо нарочито на новије реализације, претежно на Сцени „Бојан Ступица“, допринели су паду интересовања гледалаца, па долазимо до кључног питања у разматрању београдског позоришног живота, односно делатности свих театара нашег главнога града. Евидентно је да први и главни одговор има само једну реч – репертоар. Пракса која у већини београдских позоришта траје већ годинама да се репертоар прави насумце присутна је и ове сезоне. Довољно је подсетити да ниједан театар није уочи почетка сезоне објавио свој репертоарски план, док је пред прошлу то учинила једино Драма Народног позоришта саопштивши све наслове, који су били и реализовани. Међутим, пред ову сезону то није био случај због персоналне промене на директорском положају. Ваљда због тога, али можда и због чињенице да се иза сцене одиграва друга, иначе дуга представа око избора управника Народног позоришта, која је заинтересовала и ширу јавност. Уместо да се обави благовремено, пре почетка сезоне, тек сада, у време самог врха 2014−2015 приступило се расписивању конкурса за управничко место. Остаје нам нада да ће се читава процедура ипак завршити за месец-два, као и да то неће бити и најзанимљивија представа у сезони!

 

Бајковита „Бајка о позоришту“

Врх ове позоришне сезоне чине три премијере: „Бајка о позоришту“ Владимира Ђурђевића, „Родољубац“ Милована Витезовића (обе у театру „Звездара“ на Сцени „Данило Бата Стојковић“) и „Хотел Европа“ Синише Ковачевића (у Београдском драмском позоришту, на Сцени „Раде Марковић“). Неспорно да се није могло боље уприличити: три прва извођења дела домаћих савремених писаца изводе се, једно за другим, у средишту сезоне. Како смо о двема од наведених представа – „Родољубац“ и „Хотел Европа“ − писали у „Печату“ (бр. 354 и 355) овом приликом осврнућемо се на „Бајку о позоришту“ Владимира Ђурђевића, у режији Марка Мисираче, који се определио за дискретан поступак у смеру гротеске, поклонивши особиту пажњу профилисању ликова и њиховим односима. Ова комедија занимљива је првенствено због тога што се бави једним могућним догађајем из аспекта нашег савременог политичког и културног живота. Наиме, Данијел Гули, драматург и директор позоришта − игра га, веома нијансирано и уверљиво, Тихомир Станић − нашао се у незавидној ситуацији, јер је потребно да добави средства за реновирање оронулих позоришних просторија. Игром случаја, његов син Денис − игра га Петар Стругар − верио се са Анђелом, коју са младалачким шармом представља Искра Брајовић. Иначе, Анђела је кћерка министра Хаџи Петра Петровића, кога ауторитативно и аутентично, са типичним манирима савремених личности наше политичке сцене, тумачи Миодраг Крстович, док Весна Станковић инвентивно игра његову супругу Стану, која га верно подржава. Он ће, на крају, пристати да помогне Данијелу, као пријатељу, односно оцу свога будућега зета, у прибављању средстава за реновирање позоришта. Једна комедија у којој је аутор изразио извесне сатиричарске претензије, што су се, како нам изгледа, затуриле у забавним ситуацијама и ишчашеним односима ликова. Данијел се развео, јер удовољава својим хомосексуалним склоностима живећи у „браку“ са прваком театра Јованом Дебељачким, кога са потребном дозом комике игра Милош Самолов. Снежана Савић појавила се у улози Марије, Данијелове негдашње партнерке и Денисове мајке. Очекивали смо више од овог сценског преплета позоришта и политике.

Ако можемо бити задовољни што су на почетку премијерно изведена све сама домаћа дела, за која претпостављамо да су нашла пут до гледалаца и да ће имати дужи век на позорници, не можемо се отети утиску извесне монотоније који смо стекли посећујући београдске сцене током прва два месеца зиме, од половине децембра прошле до половине фебруара ове године. Остаје нам да видимо хоће ли, можда, скоро пролеће донети више премијера но што их је било у прошлој сезони, што би театарски живот главнога града учинило садржајнијим, па тако и атрактивнијим.

„Бајка о позоришту“

ПИСАЦ

Владимир Ђурђевић

ПОЗОРИШТЕ

Звездара театар, Сцена „Данило Бата Стојковић“

ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ

26. децембар 2014.

РЕДИТЕЉ

Марко Мисирача

СЦЕНОГРАФ

Миленко Јеремић

КОСТИМОГРАФ

Јелена Симовић

 

[/restrictedarea]