Почетна / БРОЈ 362 / Идентитетски геноцид

Идентитетски геноцид

Драгомир Анђелковић 
У околностима када официјелна Подгорица настоји да затре Српство на простору Црне Горе, то што Београд одржава са њом добре односе исто је као да је – а није – Недићева Србија развијала пријатељство са Павелићевом НДХ

Геноцид се дефинише као „злочин намерног, делимичног или потпуног уништавања националних, етничких, расних или религијских група“. Обично се има у виду физичко истребљивање припадника неке заједнице. Међутим, уништење може да се спроведе ништа мање ефикасно и на други начин: идентитетским затирањем. Ако људи престану да се, за почетак, декларишу, а потом и осећају као припадници неке групе – она је уништена. Оно што је прво мимикрија постепено прерасте у трајно стање! Са таквим, без претеривања, идентитетским геноцидом, суочава се српски народ у Црној Гори.

 

ДУКЉАНИЗАЦИЈА ЦРНЕ ГОРЕ Тзв. „црногорска нација“ је административно проглашена и потом системски стварана од стране титоистичких власти. Како ни сила није довољна да људи преко ноћи престану да буду оно што су вековима били њихови преци (а и они „до јуче“) осмишљен је и конструисан трансформациони мост. Њега је представљала идеја да су Црногорци – иако су се током историјско-државног развоја, наводно, формирали у посебан народ – у ширем смислу део српског националног корпуса. Отуда, рећи за себе „ја сам Црногорац“ није искључивало и српску припадност. Додуше, све је чињено да последње постепено избледи те да се црногорски идентитет неприметно до краја искристалише као самосталан. А оно што данас оличава антисрпску политику агресивне изградње новог идентитета као антиидентитета већ је почело да се одвија – мада не са таквим набојем какав има сада – крајем 70-их и почетком 80-их година.

Долазак Милошевића на власт, са тим скопчане промене у Црној Гори и генерално оживљавање српске свести широм Југославије ограничили су тај процес. Већина Црногораца вратила се коју деценију уназад на лествици идентитетског двојства, док га је мањина одбацила у духу изворног српског идентитета или, с друге стране, већ из боце пуштеног дукљанског демона. Што се тиче државне политике, она је ишла линијом мањег отпора, а то значи да се копрцала у водама идентитетског двојства, и ово је чињено без озбиљне идеолошке подлоге и по инерцији. У таквим околностима је Мило Ђукановић – и у националним питањима вођен пуком утилитарном логиком и бескрупулозним прагматизмом – проценио да је дошао тренутак да постане „дукљански патријарх“.

У функцију борбе за личну власт, односно стицања међународно признатог комада земље који контролише његов картел, ставио је црногорски национални сепаратизам. Украо је накарадну дукљанску идеју од екстремиста који су је, спонтано или по задатку ДБ-а приграбили, и од ње направио државни пројекат. При томе је полазио од прерађене концепције француског краља Луја XIV у смислу да је Црна Гора исто што и Мило Ђукановић. Но, у околностима када је још постојала заједничка држава Србије и Црне Горе, где су какву-такву потпору могли да нађу заговорници националног и државног јединства српског народа „с мора и Дунава“, односно у Црној Гори, постојала је и јака и национално самосвесна Српска православна црква – па Ђукановићева политика није могла да не доведе до озбиљних последица.

 

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *