ЕУ мазохизам или рат против себе

Драгомир Анђелковић 

Како се мађарска или бугарска крв у Украјини жртвује ради интереса оних који су покренули нови поход на Исток?

Логично је да свака добровољна заједница, укључујући и заједницу држава, служи интересима својих чланица. Наравно, подразумева се компромис како би различити интереси били помирени, односно да би у неком погледу, макар тамо где им је најбитније, сви профитирали. Не може свакоме увек баш све да буде по вољи, али је битно да преовлађују позитивне последице по чланице. Ако није тако онда чему удруживање? Баш то питање је сврсисходно поставити када посматрамо понашање Европске уније у односу на тзв. „украјинску кризу“. Ту се најбоље види бесмисао ЕУ са становишта интереса многих држава које се налазе у њеним редовима.

ЦИВИЛНИ НАТО  До сада је на страницама „Печата“ много пута било речи о томе колику економску и енергетску штету по ЕУ – укључујући и њену најмоћнију чланицу Немачку – изазива увлачење те заједнице држава у сукоб са Руском Федерацијом. Сарадња са Русијом је, поготово у садашњим рецесионим временима, битан фактор економског опоравка и развоја европских земаља. Уместо да се у складу са интересима њихових привреда и целокупних друштава иде у том смеру, привредне споне са Русијом се на многим пољима опресивно прекидају како би њој, по цену сопствених великих губитака, била нанета што већа штета.

Слично је и са политиком. Неоспорна је чињеница да су САД после окончања Другог светског рата подржале и помогле формирање разних видова заједница које су фазно прерастале у ЕУ, како би њихово војнополитичко присуство на Старом континенту, односно оружано интегрисање са државама његовог западног дела усмерено против СССР-а, добило одговарајућу наднационалну економску и политичку подршку. Није се без разлога дуго говорило да је Европска економска заједница „цивилно крило НАТО“-а. Са крајем Хладног рата та истина је, несумњиво уз помоћ систематских пропагандних напора, отишла у други план. Нападно причање бајки о добробити грађана и држава чланица ЕУ, маргинализовало је истину да та Унија пре свега постоји ради евроатлантских војнополитичких интеграција.

[restrictedarea]

Док су хладноратовски сукоби били у јеку, односно у времену када је (не)основан страх од експанзије Совјетског Савеза био јак, поменута истина је била много јаснија али и за велики део популације прихватљива. Не само политичарима већ и многим грађанима, било је разумљиво плаћање свестраног данка ради одбране онога што су мислили да је тзв. „слободни свет“.  Но, после нестанка источног блока ситуација се убрзано мењала. И то толико да су у многим земљама почеле да преовлађују жеље да се изађе из окупационе сенке САД, односно да се оне појединачно али и ЕУ као њихова заједница, еманципују од прекоморског протектора.

Између осталог и да се то све еволутивно не би догодило, кључни евроатлантски центри моћи изазвали су „украјинску кризу“ и поводом ње сукоб са Русијом, односно у њега су увукли ЕУ. Уз измишљање неке нове претње са Истока, чланице Уније су муњевито враћене у прошлост и стављене у позицију туђег топовског меса. Ако су западноевропске земље и имале неки разлог да на то пристају у другој половини 20. века, сада га објективно немају. Међутим, показало се да су окупациони механизми и даље довољно ефикасни да брзо Бриселу и престоницама ЕУ земаља наметну туђе интересе као своје, и то на уштрб аутентичних европских потреба.

 

РАТ И ИДЕНТИТЕТ Све речено знамо. Али добро је тога се подсетити и видети колико ствари иду далеко и на пољу жртвовања интереса сопствене нације у окружењу матичне државе. То је важно да схватимо на туђим примерима јер се за нас баш ту налазе можда и најопасније претње у контексту тзв. евроинтеграција.

Украјина је дубоко идентитетски подељена земља. Њен већински народ је грана сверуског дрвета. Услед вековног пољског и литванског утицаја, издвојености из зоне руског државног простора, политике покатоличавања (директног или индиректног тј. унијаћења), уобличиле су се немале разлике на руском етничком подручју из чега је произашла подела на Великорусе (Русе у ужем смислу), Малорусе (Украјинце) и Белорусе. Но, код великог дела припадника тих народа и даље је жива свест о заједничким коренима и још живом сродству са другим Источним Словенима. Штавише, и даље је неретко присутна и вишеслојност националног идентитета па се многи Украјинци и Белоруси на неки начин осећају и Русима (слично као и у нашој Црној Гори, поготово пре националног раскола изазваног црногорским сепаратизмом).

Чак и у околностима када је дошло до пропагандног и сваког другог распиривања ратних страсти, ствари се нису потпуно промениле. Отуда, покушаји превратничке власти у Кијеву, да масовно натерају Украјинце из делова земље које контролишу у ефикасан рат против суграђана на њеном истоку, не дају добре резултате. И не ради се ту само о страху од рата, већ и о неспремности да се пуца на оне који се ипак сматрају браћом. Да је тако може се закључити по томе што иако многи грађани Украјине покушавају да побегну од мобилизације, када се она догоди и некако буду пребачени на ратиште, долази до битних разлика у понашању зависно од националног порекла.

У рат не желе да иду ни украјински Мађари, Румуни, Пољаци или Литванци, колико и Украјинци. Међутим, када им навуку униформе и утрапе пушке, припадници мањина су много спремнији да одраде посао који се од њих очекује. Испитивања су показала да чак и када су гурнути у борбу огроман број украјинских регрута и резервиста није спреман да пуца на своје руско-украјинске сународнике са друге стране ватрене линије. Припадници мањина, када је већ њихова глава у питању, показују много већи ратнички ентузијазам.

МОБИЛИЗАЦИЈА МАЊИНА  Да чак ни украјински Пољаци и Литванци – који су традиционално антируски настројени, односно њихове матичне државе воде политику усмерену против интереса Москве – из разумљивих личних разлога не желе у рат, показују честе побуне и протести у њиховим насељима током периода када је мобилизација интензивнија. Тим пре је тако у крајевима у којима живе Бугари, Гагаузи (мали народ турског порекла и језика а православне вере и културе сличне бугарској), Молдавци, па и Мађари или Румуни (да сада не улазимо и у међурумунске идентитетске поделе тј. у причу о Молдавцима и Румунима). Ту углавном нема чак ни начелног антируског набоја. Ипак, када не успе бекство од униформе и стигне се на фронт, из пушака у рукама мањина чешће се запуца неко из оних које држе Малоруси (са изузетком острашћених унијатских и других антируса).

Кијев је то схватио и стога је приступио масовној мобилизацији мањина. Уз патриотске покличе, све више Мађара, Пољака, Бугара бива угурано у камионе и преко центара за експресну (до)обуку транспортовано на ратним пламеном захваћени исток земље. Тиме погођени припадници националних мањина у Украјини покушавају да се одупру таквим трендовима разним видовима активног самоорганизовања, али под притиском државних средстава принуде мало тога успевају да постигну (осим индивидуалног бежања и скривања од војне обавезе). Није баш много помогла ни подршка неких од њихових матичних земаља.

Пољска и Литванија су спремне да ради историјске мржње према Русима (пре се ради о томе него о актуелним геополитичким интересима) жртвују своје мањине у Украјини. Међутим, Бугарска, Румунија и Мађарска – нису. Те земље су се успротивиле мањинској ратној политици Кијева. Штавише, Будимпешта је исказала спремност и на озбиљно дизање тензија, укључујући и прекид снабдевања Украјине гасом који у околностима руских рестрикција у све већој количини до ње долази преко Мађарске. Али све је остало на речима.

Брисел не да није подржао своје чланице чије мањине су угрожене у Украјини већ је очито и вршио притисак на њих да преко свега пређу! Тако долазимо до парадокса да ЕУ, која наводно постоји због држава које је чине, жртвује њихове националне огранке у Украјини. И то није све. Јасно је да и ЕУ, упркос причама да није тако, учествује у тајном снабдевању Кијева оружјем. Отуда, не само што се Мађари, Пољаци, Румуни, Бугари, Литванци – припадници ЕУ мањина у Украјини – гурају на бојиште, већ се и распирује рат који је већ однео немало њихових живота а ако кулминира изазваће истинске реке крви.

ЕУ САМОЗАТИРАЊЕ Европски естаблишмент, нераздвојно интегрисан у редове анационалне евроатлатнске елите, спреман је бескрајно да жртвује интересе европских земаља. То се најбоље види на примеру Украјине, где се делови ЕУ народа третирају као топовско месо. Данас они у својству мањина а сутра би, ако затреба, исту судбину имали и њихови делови у матичним земљама. Све подсећа на нацистички поход на исток, у коме су уз Немце и Французи, Фламанци, Италијани, Румуни, Мађари и други европски народи били слати у ратну кланицу ради једне сумануте идеологије а не због својих реалних националних интереса.

Док се ЕУ Европљанима понављају мантре да су се удружили ради „испуњења заједничких циљева“ од којих ће „и појединачно грађани Европе, и њихове државе, имати велику корист“ – јарким доказима се потврђује да се ради о нечему другом. О обичном данку – како материјалном тако и у крви – евроатлантским господарима. У питању су не високопарне „европске вредности“ већ пуки НАТО (нео)феудализам. То треба да имамо у виду када слушамо бајке о ЕУ, на које се сада већ све мање скривено надовезују и приче о неизбежности наше активне сарадње са Атлантским пактом.

Важно је пре него што буде касно да озбиљно узмемо у разматрање колико Срба живи у окружењу Србије, односно да размислимо да ли су ту лоцирани наши витални национални интереси Када се нпр. од Мађара – који су вазда у очима водећих западних кругова имали много бољи статус од нас – захтева да мирно гледају страдања својих сународника, шта би се тек од нас очекивало? И каква је ту судбина Републике Српске, опстанка Срба на Косову и Метохији, очувања још живог српског карактера Црне Горе?

Није мудро срљати у сукобе са јачима од себе али још глупље је кротко се жртвовати због њих. ЕУ је створена као политички оквир неког вида војне окупације, а подразумева се да окупирани бивају по потреби жртвовани ради циљева окупатора. После краја Хладног рата деловало је да се нешто променило са смислом ЕУ али сада је кристално јасно да није. Што бисмо онда ми у таквим околностима срљали у окупациону унију? Колаборација, ма колико била болна, има смисао ако доприноси опстанку али не и ако утире пут за бржу пропаст. У редовима наше владајуће и опозиционе политичке елите има оних који то исправно схватају и у складу са тим делују, али се плашим да су у великој мањини!

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *