Почетна / Друштво / Добро дошли у нови срећни Трећи пол

Добро дошли у нови срећни Трећи пол

ОБЈАВА РАТА МУШКАРЦИМА

За „Печат“ из Милана Марина Муштовић
Док се они који упозоравају да нас после феминизираних мушкараца чекају „црни дани“ проглашавају за лудаке, у Милану и Паризу лансира се No sex мода и нови Трећи пол и поручује да мушкарац у сукњи представља револуцију у култури, естетици, пут до сопственог бића, али и идеалан лек против досаде. Како успешно пласирати перверзију као уметничко дело и тренд и да ли смо баш толико погубили памет да нам нема спаса?

Француски публициста Ерик Земур још 2006. године упозорио је на две битне ствари: на оно што се већ дешава и на оно што тек може да се деси ако се не пробудимо и не реагујемо. А то значи да ЛГБТ лоби, под маском некакве борбе за прогрес и људска права, агресивним наметањем своје џендер идеологије и педагогије (по којој се дечаци још у обданишту облаче у принцезе и уче да лакирају нокте) већ терорише хетеросексуалну већину и да, што је посебно занимљиво, представља само обичног извођача радова у служби идејних твораца једног апокалиптичног пројекта чија прва фаза предвиђа постепени нестанак свих нормалних мушкараца и жена. Затим, у великом финалу, следи стварање потпуног хаоса у којем ће све могуће перверзије бити не само дозвољене већ чак и пожељне, а људи толико слуђени да ће „пробрана елита“ без проблема са њима моћи да ради шта хоће.

У својој књизи „Први пол“ (која је својеврсни одговор на „Библију феминизма“ − „Други пол“ Симон де Бовоар) Земур оптужује политичаре, феминисткиње, новинаре, психологе, социологе, уметнике и „политички коректне“ грађане за неминовну катастрофу која нас чека ако допустимо да се претворимо у друштво безличне масе. Осим тога, он аргументовано тврди да су западни мушкарци већ данас угрожени као врста, с обзиром да су потцењени, малтретирани и већ готово кастрирани од све агресивнијих жена. Уједно, већ дуже време се, уз паралелно и систематско форсирање претеране женске еманципације, мушкарцима преко медија намеће женски модел понашања и размишљања, а као модеран и тренди потура чак и феминизирани изглед. Депилација мушког тела, козметика, па чак и шминка из специјалних линија Only for Men на Западу више нису „привилегија“ искључиво хомосексуалаца и трансвестита, већ нешто без чега данас не може да се замисли модеран мушкарац од стила. На тај начин се плански ради на гушењу праве мушке природе и на нестајању мужевних припадника „јачег пола“ који су, по критеријумима нове мушке естетике што се пропагира по модним часописима, ионако већ тотално демоде. „Ако се под хитно не опаметимо“, поручује Земур, „ускоро ћемо се претворити у друштво слабих, фрустрираних и феминизираних мушкараца и бесних, разочараних и мушкобањастих жена.“

И амерички новинар Пол Вотсон у тексту „Објава рата мушкарцима: 10 начина како да се угрози мушкост“ упозорава на сличан проблем. По њему, преко филмова, књига и наметања нових модних трендова и идеала феминизиране мушке лепоте већ дуже време се пропагира брисање свих разлика између мушкараца и жена, а крајњи циљ идејних твораца овог „новог таласа“ је друштво безличних зомбија, којима ће се после врло лако манипулисати.

[restrictedarea]

И Земур и Вотсон проглашени су за параноидне лудаке − уз напомену да њихове теорије може озбиљно да схвати само неко са сличном психијатријском дијагнозом. Ништа ново, с обзиром на стари и добро опробани рецепт ултралибералне „политички коректне“ номенклатуре: свакога ко не мисли као ми одмах треба исмејати, ставити на стуб срама и прогласити за психопату. Или, у најбољем случају, за фосила, фашисту и простака, којег је прегазило време.

Епилог целе приче је врло „демократски“: Вотсону је потпуно онемогућен приступ у тзв. „велике медије“, тако да је његов рад искључиво сведен на приватни интернет блог који је брже-боље проглашен за „легло лудака и примитиваца“; тек толико да неком озбиљнијем оглашивачу случајно не падне на памет да се тамо рекламира. Земуру је, поред пришивених етикета да је опасни фашиста и расиста, после масакра у редакцији часописа „Шарли ебдо“ из, наводно, безбедносних разлога, забрањено да јавно наступа, а додељена му је и полицијска заштита без које нигде не сме да мрдне. Ништа чудно − тако то обично бива када се неко у западном Елдораду независних и слободних медија усуди да дирне у осињак.

ПУТ ДО СОПСТВЕНОГ БИЋА Да се уверите да проблем феминизације мушкараца заиста постоји и да није реч о некој параноидној фикс-идеји из опскурног домена „теорија завере“, биће довољно да погледате филм „Нова пријатељица“ (Une nouvelle amie) француског редитеља Франсоа Озона, који уз здушну медијску помпу већ месецима пуни европске биоскопе.

Јер, после глобалног литерарно-филмског хита „50 нијанси сиве“, односно пропагирања садомазохистичких иживљавања, из исте „кухиње“ дошло је филмско сервирање новог перверзног тренда – феминизираног мушкарца. Озонова „Нова пријатељица“ инспирисана је истоименим романом америчке књижевнице Рут Рендел, а прича је следећа: после изненадне смрти своје супруге, млади удовац кришом почиње да се облачи као жена. Када га најбоља пријатељица покојнице случајно затекне у секси хаљини и упадљиво нашминканог, после почетног шока долази до нагле узајамне привлачности и до никада доживљене ерупције страсти, по речима протагонисткиње филма, управо изазване секси чипканим вешом и штиклама, које у кревету носи њен мушки партнер. По мишљењу водећих филмских критичара, који су случајно сви „политички коректни“, чињеница да млади удовац почиње да се депилира, шминка и облачи као жена уопште није поента овог остварења. Јер, по њима, „Нова пријатељица“ је много више од филма: то је својеврсни револуционарни манифест људске еманципације и симбол побуне против друштвеног, породичног и културолошког ропства како би свако од нас најзад доспео до суштине сопственог бића.

Међутим, огласили су се и критичари из „супротног табора“, којих у Европи још увек има, и филм окарактерисали као трећеразредни памфлет без икакве уметничке вредности. По њиховом мишљењу, „Нова пријатељица“ је обичан лансирни полигон за нове перверзије у служби западне уметничке сегрегације. Дакле, обично „паковање“ одређених идеја и пројеката у књиге, филмове, музичке хитове и изложбе, који се после, уз невероватну медијску кампању, представљају не само као нешто нормално и пожељно већ и као велика уметност и прогресивни светски тренд, а свако ко држи до себе што пре треба одушевљено да их прихвати.

Редитељ Озон је жестоко реаговао и нагласио да није имао намеру да пропагира никакву идеологију: „Желео сам само да дам свој допринос уклањању табуа о љубави и мој филм је права химна слободи љубави. Односно − слободном избору да можемо да волимо кога и како желимо. Не брине ме превише тренутна нетолеранција према новом и модерном, која влада у одређеним конзервативним круговима! То је само један микрофеномен, осуђен да нестане. Јер, нико не може да заустави природни ток ствари и живот који тече и на тај начин се неминовно превазилазе сва ретроградна стајалишта и покрети. Право на љубав постоји и никаква правила не треба да буду кавез за законе природе, који су једини меродавни за наше изборе. Осим тога, шта значи та досадна клацкалица мушкарац – жена? Ето, овим филмом баш сам намерно хтео да испровоцирам ‚фосиле‘ и да докажем да мушкарац може бити жена и обрнуто: да жена може бити мушкарац.“

МУШКАРАЦ У СУКЊИ ЛЕЧИ ДОСАДУ А да се промоција претварања мушкараца у жене и обрнуто није зауставила само на филмском платну и да сиве еминенције новог тренда „полне мимикрије“ мисле озбиљно, доказују и најновије модне колекције за јесен – зиму 2015/2016. са недавно одржане „Недеље моде“ (Fashion Week) у Милану и Паризу.

Гуру новога револуционарног модног стила, тзв. No sexa, јесте Хеди Слиман (46) нови креативни директор „Ив Сен Лорана“, који је пре две године шокирао јавност када су његове креације приказали нашминкани манекени у женској одећи и манекенке у строгим мушким оделима, са зализаном кратком косом и нацртаним брковима. Уследио је „уметнички пројекат“ Paris Session − серија црнобелих фотографија младих француских поп певача и певачица, стилизованих тако да је немогуће открити ко је од њих мушко а ко женско, што и јесте суштина „Слиман теорије“ и новог модног, али и друштвеног тренда No sex. Наиме, потпуно је сувишно да се питамо ко је којег пола, јер једино су битни и људе чине посебнима управо њихов стил и поглед на свет, а не оне смешне и превазиђене категорије попут пола и традиционалне поделе коју намеће друштво на оно што је за мушкарце и на оно што је за жене. Иначе, Слиман је од Америчког удружења модних дизајнера проглашен за најбољег страног модног креатора, а његове фотографије и инсталације део су сталне поставке престижног њујоршког музеја МоМа. Ове године дефинитивно је и у Европи дочекао својих пет минута: у Паризу је доживео прави тријумф пропраћен овацијама када су се на модној писти појавили његови манекени за које нико са сигурношћу није могао да каже да ли су мушкарци или жене.

Судећи и по осталим приказаним колекцијама у Милану и Паризу, нова мода није мимоишла ни остале модне величине, тако да су по пистама дефиловали женствени мушкарци и мушкобањасте жене.

Вивијен Вествуд одувек је волела да пљује по друштвеним нормама и да „шокира малограђане“ па је њена провокативна креативност дошла до пуног изражаја са колекцијом No sex. Модном пистом шетали су манекени обучени у сукње са ресама, у корсете са шљокицама, стреч хаљине од чипке… Врхунац Вествуд модне No sex естетике били су манекен у белој венчаници са корсетом и дугачким белим велом и манекенка у црном мушком смокингу. На критике неких новинара да су модели крајње неукусни, креаторка је арогантно одговорила: „Баш ме брига шта ви мислите! Моји модели су ионако намењени културним људима који имају широке видике, а не будалама које живе у брлогу својих предрасуда и необразоване глупости.“

Без обзира на рекордну зараду од четири милијарде евра, и то управо од „досадне моде“, новој модној манији није одолео ни чувени „Гучи“, чији „креативци“ са миланске ревије Gucci No sex поручују да мода најзад престаје да буде искључиво сведена на маркетинг и финансије и да најзад опет може да постане уметност, да се врати изазову креативности и ризика, имајући при томе у виду да је она права мода увек и ишла испред свог времена и била храбра да крши правила и досадну традицију. Према „Гучију“, тренд No sex представља управо идеалан лек против досаде. Стефано Саси, генерални менаџер „Валентина“, као прави пословни човек размишља врло прагматично: „Приметили смо да профит показује тенденцију опадања јер је на тржишту дошло до извесног засићења. Не ради се о кризи, јер наши клијенти нису без новца, али им је све постало монотоно и досадно. Сада траже нешто ново, нешто што ће их заиста оборити с ногу, истински узбудити и усрећити. Дакле, феномен No sex треба посматрати кроз призму једног новог доба, новог смисла и нове креативности.“

ЛУД, ЗБУЊЕН, НОРМАЛАН Што би народ рекао: шта друго рећи, а не заплакати! Јер, очигледно је да су на Западу мозгови већ јако добро испрани, а медијска индоктринација доведена до правог савршенства када чак и „паковања“ доскорашњих психијатријских дијагноза у „уметничка дела и трендове“ функционишу без проблема! Нажалост, људи су већ и успешно програмирани да добровољно прихватају сваку будалаштину која им се понуди и да притом још наивно верују да је баш то могућност за неку нову срећу и узбуђење. Јер, како друкчије објаснити званични податак да је продаја различитих реквизита за садомазохистичке перверзије од 2011. (када је објављен роман „50 нијанси сиве“) до данас порасла за невероватних 500 одсто?!

Што се тиче No sex тренда, још увек је рано за прогнозе хоће ли ускоро доћи до мушке помаме за чипканим вешом и осталим „делицијама“ приказаним на миланским и париским модним ревијама. Наиме, промотивна кампања се тек захуктава, али с обзиром да су у маркетиншким тимовима ангажовани психолози, социолози и филозофи, јасно је да се „послу“ приступа детаљно и озбиљно. Јер, како тврди Хеди Слиман, овде се не ради само о обичном маркетингу и профиту већ о правој револуцији − лансирању нове културе и нове естетике; новог смисла, погледа на свет и надасве − новог, слободнијег и срећнијег човека.

Заљубљеници у Трећи пол и бесполну моду као мантру понављају да No sex нема никакве везе са трансвеститима и ЛГБТ културом и да га не треба сврставати ни у кросдресинг (crossdresser – хетеросексуална особа која се повремено облачи као жена/мушкарац, п. а). Јер, у питању је једна контракултура, настала из бунта младе генерације против окова друштва и досаде коју намеће традиција. На улицама Милана, Париза, Лондона, Њујорка, али и Шангаја и Токија већ се могу видети младићи и девојке који потпуно исто изгледају. Феномен је за сада само привилегија одабраних − младе и прогресивне елите − али неки социолози тврде да ће „нова естетика“ у догледно време сигурно „заразити“ и остале.

Модни експерти тренутно су подељени на оне што бесполну естетику уздижу до небеса и на оне што су ужаснути јер сматрају да је у питању још једно вешто камуфлирано лудило које се већ ионако слуђеном народу нуди као супститут за све оно што му је у протекле две деценије одузето.

Када све речено види и чује, сваки здраворазумски човек, па макар био и окорели антикомуниста, просто добије жељу да парафразира ону стару комунистичку паролу и да од муке заурла: Мушкарци и жене свих земаља, сви ви којима је остало бар мало мозга у глави – пробудите се и уједините се!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *