Почетна / Друштво / Ђорђе Крстић, физичар који је Милеву винуо у облаке

Ђорђе Крстић, физичар који је Милеву винуо у облаке

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина
Заборав би прогутао чињеницу да Милева Марић није била само прва љубав и супруга Алберта Ајнштајна већ и да је имала кључну улогу у његовим најважнијим научним открићима. Ђорђу Крстићу припада заслуга што је свету то разоткрио и доказао

Иако је радни век провео у љубљанском Институту „Јожеф Стефан“ а животни у Крању, Ђорђе Крстић никада није заборавио своју родну груду; нарочита заслуга му припада јер је, све до смрти 2014. године, не само подсећао на једну од највише запостављених Српкиња – Милеву Марић, удату Ајнштајн, него јој и, са себи својственом страшћу, удахнуо нови живот. Милева је била Ђорђева опсесија више од шест деценија; није претерано рећи да, да није било Ђорђа и његове упорне бриге да јој осигура место у историји које заслужује – заборав би прогутао чињеницу да је Милева била не само прва љубав и супруга Алберта Ајнштајна него и да је имала кључну улогу у његовим најважнијим научним открићима. Ђорђу припада заслуга што је свету то разоткрио и доказао.

 

ПОРОДИЧНЕ СПЛЕТКЕ Од када је 1971. године упознао Ханса Алберта, старијег Милевиног и Албертовог сина, Ђорђе Крстић је сваки свој слободни тренутак посветио истраживању живота некадашње суграђанке Милеве (1875–1948) дугогодишње животне сапутнице чувеног Алберта. Милевин заједнички живот са Албертом био је прави тамни вилајет, пун љубавне страсти и научне грознице, мрачних породичних сплетки и још мрачнијих тајни. Ако се зна да Милеву свекрва није подносила па је Алберт под њеним утицајем напустио своју младу породицу да би се оженио блиском рођаком по мајчиној страни, и све то баш у време када га је сустигла и слава – онда се може схватити зашто није било мало заштитника Албертовог „лика и дела“ који су сматрали да Милева и (њени) синови нису достојни да остану део Ајнштајнове биографије.

Томе се може додати да се Алберт о својим синовима није бринуо, па није чудо да је и напуштена и опањкана Милева покопана у Швајцарској без хвалоспева и признања, иако их је давно заслужила. Судбина је хтела да ни Ђорђе Крстић није доживео да види последња открића која су протеклих дана процурила на светлост дана из тешко доступних архива Алберта Ајнштајна, а показују да је Ђорђе и те како био у праву када је доказивао да је Милева имала пресудни научни утицај на Алберта и постигнућа за која се сматрало да су била плод само његове генијалности. Ђорђе је био први и једини који је деценијама упозоравао да то није тачно и да наука, као и историја, неправично негирају и запостављају Милевину улогу, коју је сматрао важном у рађању теорија што је потписао – Алберт.

Алберт и Милева венчали су се 1903. године. Поред ћерке, рођене пре брака, којој се у летописима губи сваки траг, изродили су још два сина. Алберт је синове занемаривао, о чему је Ђорђу посведочио и прворођени Ханс Алберт. После готово 15 заједничких година, Алберт напушта Милеву да би се 1919. године венчао са рођаком Елсом Левентал; с њом је варао Милеву још од 1912. године. Одлучан да Милеви избори место у науци (али и у домовини!) које заслужује, магистар Крстић није ни слутио да се ухватио укоштац са врашки тешким задатком.

[restrictedarea]

Иначе, Ђорђе је одрастао у близини куће Ајнштајнових, како су Новосађани прозвали здање које је својевремено припадало Марићима, а касније Милевином сину Хансу Алберту, потом његовој деци, унуцима Алберта Ајнштајна. По завршетку Другог светског рата, Ђорђе је често дане проводио код Ђоке и Сидоније Гајин, кумова Милеве Марић. Поред тога што је очувала успомену на кумче, породица Гајин је поседовала и драгоцену збирку личних предмета из заједничког живота Милеве и Алберта, међу којима су била и бројна писма, фотографије и други артефакти. Већину тог материјала поклонили су Ђорђу, а он је, упоредо са физиком, која му је била професија, помно анализирао преписку Ајнштајнових и поредио је са доступном грађом; убрзо је схватио да располаже шокантним открићима о успону и паду (не)славних супружника, али и да је Милевина улога не само прећутана него и срамно умањена. Одлучан да је спасе од заборава, Ђорђе Крстић је на тему заједничког научног рада брачног пара Ајнштајн одржао још 1962. године предавање у Љубљани, да би 40 година касније сва своја сазнања преточио у књигу „Милева и Алберт Ајнштајн – Љубав и заједнички рад“, која је током протекле деценије преведена на бројне језике.

 

ФИЗИЧАРКА И МАТЕМАТИЧАРКА Милева Марић била је, нема збора, изузетна личност. Неки су је описивали као интровертну, сети склону особу, али када се сагледа њена судбина, онда није чудо што је била затворена и неповерљива. Њен отац Милош Марић, родом из Каћа, и мајка Марија, рођена Ружић, из Титела, пореклом су из војвођанских предела у којима је регрутован Шајкашки батаљон. Православни Марићи били су угледна породица из које су бирани сеоски поглавари – кнежеви.

Ђорђе је пронашао и школске дневнике, који су потврдили да се Милева још у основној школи исказала као најбоља ученица, да би се 1886. године уписала у Српску девојачку школу у Новом Саду. Школовање је наставила у Сремској Митровици, а прву „женску“ победу извојевала је у Загребу када су јој аустроугарске власти дозволиле да као једина „приватисткиња“ (студенткиња) похађа предавања из физике на Краљевској великој гимназији, што је у то доба била привилегија мушкараца. Милева је била уникум више од једне деценије – тек 13 година касније девојке стичу право да седе у амфитеатрима раме уз раме са мушким колегама.

Колико је Милева одскакала у својој средини, види се и из одлуке да матурира у Швајцарској (а не у Загребу) зато што је девојкама тамо већ било дозвољено да студирају на високим школама. Уписује Политехничку школу у Цириху, студије физике и математике, где упознаје три и по године млађег Алберта, немачког Јеврејина. Да је љубав била снажна, обострана и искрена, сведоче сачувана писма, у којима Милева Алберту тепа Јохонесл, а он њој Доxерл.

Крстић је утврдио да је Милева трећи семестар завршила у Хајделбергу, као и да је међу колегама била изузетно цењена и упамћена као врсна физичарка и математичарка. У то време су Алберт и Милева били нераздвојни, учили су заједно, а Алберт је био редован гост у Милевиној собици. Питер Миклмор, један од бројних аутора књига о Ајнштајну, тврдио је да су на Ајнштајна пресудно утицала „два пријатеља, врхунски математичари“. Први је био Марсел Гросман, а други – Милева Марић, „омања девојка тамних очију и косе, родом из Новог Сада у Војводини, једнако добар математичар као Марсел, па им је помагала својим инструкцијама на сусретима крајем седмице; трудила се да унесе ред у Ајнштајнов живот, а математичке инструкције су биле део тога“, записао је Миклмор Гросманове реминисценције на студентске дане.

 

ЗАЈЕДНИЧКИ РАД Сачувана писма довољно говоре о Милевином интелекту и научном нивоу. Нарочито важно је Албертово писмо Милеви које доказује колики је био њен допринос заједничком мозгању о релативитету: „Како ћу бити срећан и поносан, кад заједно победоносно завршимо наш рад о релативности кретања.“

Неколико дана касније Алберт писамцетом обавештава Милеву да је разговарао са својим добрим пријатељем из Трста, Мишелом Бесом, кога „веома занимају наша истраживања двојности светлосног етра и материје, дефиниције потпуног мировања, молекуларних сила, површинских појава, дисоцијације“. У новом писму, опет на тему заједничке узнесености науком, Алберт поручује Милеви да му је „пала на ум веома интересантна идеја која ће омогућити употребу наше теорије о молекуларним силама такође за гасове“.

Крстић је открио и да су у касно лето 1905. године Алберт и Милева дошли на одмор у Милевин завичај, у Београд, па у Војводину. Чим су стигли, Милева се похвалила оцу да су „управо завршили важан научни рад због кога ће њен супруг постати славан у целом свету“. Рад о којем је Милева поносно реферисала оцу био је чланак о „Специјалној теорији релативитета“. Поменути чланак са формулом Е = mc2 Алберт и Милева објавили су непосредно по повратку из Војводине, септембра 1905. године. О заједничком раду постоје и материјални докази – два сачувана Милевина научна рукописа, први о аналитичкој механици спремљен за Албертова предавања 1910. године на Циришком универзитету, и други – Милевин одговор Максу Планку на његов рад о инфрацрвеном зрачењу. Испреплетаност њиховог рада доказују бројна документа, попут писма које је Алберт из Милана у рану јесен 1900. године послао Милеви у Каћ: „Приликом истраживања Томсонове појаве опет сам прибегао другој методи која има одређене сличности с твојом за одређивање зависности к од Т и која стварно претпоставља истраживање у том правцу. Кад бисмо нас двоје могли већ сутра да почнемо с тим! … Нежно те љуби, твој Алберт.“

Алберт и Милева су 1905. године послали у „Анален дер физик“ пет чланака који представљају темељ на којем је Ајнштајн касније стекао светску репутацију. Иако је данас најпрепознатљивја формула Е = mc2, изведена на свега три стране у раду под насловом „Да ли је устрајност тела зависна од енергије коју поседује“, међу поменутих пет заједничких чланака били су и „О хевристичком приступу који се односи на добијање и промене светлости“, те чланак „О настанку и апсорпцији светлости“. Једначина позната као „Ајнштајнова фотоелектрична једначина“ заслужна је што је Алберт читавих 17 година касније (формално за 1921. годину) номинован за Нобелову награду. Крстић је и ту открио узбудљив детаљ, до тада прећутан широј јавности: иако су били у веома лошим односима, Алберт је Милеви, тада већ одавно бившој жени, препустио цео новчани износ Нобелове награде.

Ђорђе Крстић се није двоумио око тога зашто је Алберт Милеви препустио позамашан новац од Нобелове награде. Чешљајући, деценијама, свакојака документа, нашао је непобитан доказ да су Алберт и Милева у периоду међусобног поштовања радили тако да је „синергија заједничког креативног процеса била максимална“ и да је то био његов дуг према њој и њеном уделу у „његовом“ стваралаштву. Ђорђе Крстић је узео на себе, како је волео да каже, да „конструктивно и добронамерно руши лажни мит о Алберту Ајнштајну, који и даље остаје гениј, али и човек са свим људским, добрим и рђавим особинама“. И то је радио предано и пожртвовано, до последњег даха, доказујући изреку да иза сваког великог мушкарца стоји још већа жена. За Ђорђа Крстића, била је то Милева Марић.

[/restrictedarea]

Ајнштајнов ултиматум Милеви

Сачуване поруке откривају да је 18. јула 1914. године окончан заједнички Милевин и Албертов живот. Тог дана Алберт од Милеве тражи да поштује следеће „услове за заједнички живот“, све написмено, по тачкама:

Услови

 

А. Бринеш

1) да су моја одећа и веш уредни и у добром стању,

2) да редовно добијам три оброка у својој соби,

3) да су моја спаваћа и радна соба примерено уређени и још нарочито да је писаћи сто на располагању искључиво за мене.

 

Б. Одричеш се свих личних односа са мном, изузев ако то није неопходно из друштвених разлога. Посебно се одричеш

1) да код куће седим крај тебе,

2) да бисмо заједно шетали или путовали.

 

Ц. Изричито се обавезујеш да се у односима са мном равнаш по следећим тачкама

1) не смеш да ми пребацујеш да ти не нудум нежност, а од тебе је не очекујем,

2) одмах мораш да престанеш да разговараш са мном, кад то затражим,

3) истог тренутка мораш да напустиш моју спаваћу собу или радни простор, кад то затражим.

 

Д. Обавезујеш се да ме ни речима ни понашањем нећеш понижавати пред децом.

Све потцртао Алберт Ајнштајн, својеручно. Тада су живели у Берлину. Милева одбија наметнуте јој услове. Крстић је ушао у траг још једној Албертовој белешки из истог периода у којој Милеви пребацује њен однос „према Берлину“, па претпоставља да су њихов брак гурнула у кризу не само Албертова неверства и (лоша) породична, него и тадашња политичка ситуација. Јер, само десет дана после реченог Албертовог ултиматума, 28. јула 1914. године Аустроугарска објављује рат Краљевини Србији. Милева се, понижена и напуштена, са синовима већ вратила у Цирих, без Алберта.

О Ђорђу Крстићу (1936–2014)

Рођен у Новом Саду 19. априла 1936. године, где завршава гимназију. Са 18 година се сели у Љубљану и тамо дипломира физику, оснива породицу. Био је предавач, истраживач, писац… Објавио је збирке лимерик и хаику поезије, хуморески и афоризама. Изнад свега – спадао је, у светским размерама, у најбоље познаваоце заједничког живота и рада Алберта и Милеве Ајнштајн. Штавише, био је пионир у истраживању Милевиног школовања и научноистраживачког пута који је делила с Албертом. И сматрао је да не само (њен и његов) Нови Сад, и не само Србија, него цела кугла земаљска – треба да знају ко је Милева Марић Ајнштајн. Ђорђе је доказ колико један човек, одан своме циљу, може да учини за своју земљу и да пошаље добар глас у свет.

Један коментар

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *