ДЕЈАН САВИЋ /диригент/ НАША КУЛТУРА КУЋА ОД АПСУРДА

Разговарала Мила Милосављевић

Поводом спорног Нацрта закона о култури, доскора сам сматрао да га је могуће амандманима и интервенцијама поправити, но после најновијих измена и формулисања предлога који би требало да иде на скупштинску расправу, уверен сам да ће Нацрт закона морати да се пише поново, као и да је најбоље да то учине озбиљни и заинтересовани актери за ову нама суштински важну област

Народно позориште је једна од последњих институција у култури у Србији која се још увек опире утицају кланова и друштва, што под плаштом сумњиве идеологије и некаквих нових квазиавангардних ставова заправо најчешће и у највећем броју крију сасвим друге, много прозаичније и материјалније мотиве, а под маском политизованог театра озбиљне техничке и занатске недостатке, као и испразност идеја и мањак креативности. Ово се одразило и на процедуру око конкурса за новог управника Националног театра. Та прича је, међутим, далеко од краја јер је битно повређена процедура избора, а осим тога предложен је кандидат који, по сведочењу упућених, не задовољава критеријуме. На видику су приговори, притужбе и законско процесуирање, тако да ћемо видети како ће се ствари одвијати даље и да ли ће то Министарство и влада прихватити и дозволити овакав развој догађаја. С добрим разлозима мислим да неће, с обзиром на то како се влада до сада односила према овоме проблему и према могућности, да не кажем опасности, да вероватно највећа и најсложенија институција културе оде у правцу потпуно супротном од позитивне политике која се данас актуелизује и заговара, каже у интервјуу за „Печат“ Дејан Савић, управник Народног позоришта.

Стање у српској култури је катастрофално. Како ви оцењујете тренутну ситуацију и шта мислите зашто је тако?

Ја не спадам у оне који тако олако потежу квалификације те врсте… но, да стање никако није добро и да мора и може да буде много боље и другачије, потпуно је очигледно. Две су могућности у вези са тим питањем: једна је да влада и премијер од својих озбиљних и нимало лаких обавеза не могу да стигну да у правој мери воде рачуна о култури, чему у прилог говоре константна варничења у сфери културе и информисања. Друга је могућност, међутим, она, у коју ипак мање верујем, да је то део смишљене и циљане активности одређених кланова и удружења, формалних и неформалних, који пак користе околност да је државно руководство оправдано исувише окренуто важнијим и већим проблемима. Читава ситуација на крају може да се посматра као део ширег смишљеног плана, што никако не би било добро и било би погубно и за културу Србије, у крајњој линији и за државу. Међутим, ако је у питању прва претпоставка, она која се односи на мању бригу за културу и просвету јер су ова два сектора неправедно на репу догађања по важности мереној кроз издвајање из буџета и некакав пројектовани општи значај, сматрам да је прави тренутак да се тргнемо. Да реагујемо и помогнемо да се у те ресоре поставе људи савесни, радни и стручни, који умеју да одговоре захтевима тих области, и да тако спречимо један опасан суноврат што нам прети на свим пољима, а све то као последица срозавања и опадања културе и културних вредности. Култура не сме да се схвати као нечије, па чак ни министрово (ма ко то био) приватно власништво и област са којом се може, без друштвене контроле и сопствене, али и опште одговорности, радити шта се хоће, како се хоће и располагати огромним материјалним а поготово нематеријалним ресурсима овог сектора по своме нахођењу. Нажалост, велики део актуелне проблематике у култури корене има управо у таквом неодговарајућем, неозбиљном и површном односу према суштини и потребама културе и очекивањима грађана од ове сфере живота.

[restrictedarea]

Нацртом новог закона о култури најугроженије су, може се рећи, националне установе културе. Какав је ваш став о овом питању?

Када говоримо о овој теми, не заборавимо да имамо један префикс – национална установа културе. За Народно позориште то значи обавезу и одговорност управо у презентовању домаћег стваралаштва на свим пољима: у драмској уметности, где је то природно стање, у балету, где се такође можемо похвалити домаћим ауторима, али и у оперској уметности, што доскора није био случај – само у претходних неколико сезона на сцену су постављена четири оперска наслова домаћих композитора. Тај префикс, међутим, примера ради, има и Београдска филхармонија, која је за све време директорског мандата актуелног министра културе више него спорадично и случајно на репертоару представљала домаће композиторе, домаће диригенте, домаћа дела, за тих дванаест сезона. Уз то, уз све позитивне импликације на уметничком плану, морам да подсетим и на податак да је прошлогодишње гостовање Филхармоније у Америци финансирано из буџета који је неправедно подељен, тако да је испало да национални оркестар, који има тридесет концерата годишње, има исти буџет као Народно позориште са шест стотина представа, што је апсурдно. Ако ми не пласирамо и ангажујемо домаће уметнике, ко ће? Из многих потеза и кадровских решења актуелног министра произлази да један такав став прети да постане доминантан и у другим областима културе и уметности, што ће затомити домаће стваралаштво колико год се за њега декларативно залагали. Што се самог Закона о култури тиче, излишно је о њему говорити – наиме, доскора сам сматрао да га је могуће амандманима и интервенцијама поправити, но после најновијих измена и формулисања предлога који би требало да иде на скупштинску расправу, уверен сам да ће морати да се пише поново, од стране озбиљних и заинтересованих актера за ову нама суштински важну област, такође да се његова коначна форма усвоји уз озбиљну и аргументовану расправу.

Како ви гледате на чињеницу да су Нацрт закона о култури правили искључиво правници те да на његовом конструисању није ангажован ниједан уметник нити пак представник неког од репрезентативних уметничких удружења?

Колико смо се обрадовали када је закон о култури постао реалност, односно када је почео рад на његовом обликовању толико смо сада у очајању због могућности да би он у овој форми могао да буде усвојен. То је само још један доказ односа Министарства културе према свом сектору, који не доноси напредак нити позитивне помаке, да не говорим о даљим корацима и о дериватима овог закона који представљају закон о (Народном?) позоришту, музичко-сценским делатностима, визуелној уметности, кинематографији итд, којих нема ни у најави. Осим крупних замерки, ту су и мање важна решења и предлози, који покушавају да се угурају на мала врата и у сенци ових крупнијих тема (и пропуста). Примера ради, зна се да су управни одбори, као реликти једног прошлог времена, имали само један задатак, а то је да врше партијску контролу над директорима институција културе, програмским предлозима и уопште дешавањима у институцијама културе. Актуелни законски предлог управо ојачава позицију управних одбора као органа потпуно сувишних и непотребних у уметничким институцијама. Ми смо дали предлоге да се укину управни одбори и да се поново формирају уметнички савети по истом принципу а то значи пола угледних уметника из куће, пола еминентних стваралаца у култури са стране, који би помагали у свему ономе у чему директорима установа, односно управницима треба помоћ, савет и предлог: о уметничком репертоару, о програму, о поделама и уметницима, о мишљењу стручне јавности, ма шта то значило, и најзад о реакцијама и одговору публике. Наравно да би остао надзорни одбор, који је орган владе и који би вршио надзор и контролу, и то би било нормално решење које је важило и пре деведесетих и које је уврежено у целом културно афирмисаном и уметничкој традицији окренутом свету. Међу несувислим идејама јесте и та да управник или директор установе не може да се бави уметничким радом, потом и измене у начину избора руководилаца установа којима се министру потпуно неосновано дају превелика овлашћења. Ове крупне, али и мање проблеме су на срећу уочила уметничка удружења, савези и стручни и верзирани појединци, тако да предлози ове врсте, којих има још, сигурно неће проћи и сама њихова реализација неће бити препуштена искључиво правницима и њиховој су(ро)вој терминологији, те људима који, уз уважавање струке и уз дужно поштовање, уопште не могу да препознају уметнички и стваралачки процес и његове особености као такве.

Спорни Нацрт закона о култури погађа многе, а балетске уметнике чак у потпуности брише из сфере уметности. Шта мислите о томе?

Међу интервенцијама у Нацрту новог закона о култури од стране Народног позоришта јесте и она која се односи на изостављање појма „балет“ из закона, што је наишло на опште згражавање балетских уметника, бројних љубитеља и познавалаца ове уметничке области. Ми морамо да подсетимо да балет ипак има неки примат над плесом, модерном игром, циркуским представама, денсом и другим формулацијама на које смо наишли у предлогу. Стиче се помало непријатан утисак да тај законски пропуст добрано вуче и подсећа помало на оно друштво с почетка наше приче, на пошаст звану кланови. И опет, Народно позориште упорно годинама покушава да реши проблем са одговарајућим законским решењем за пензионисање балетских уметника, достојним њиховог значаја и улоге у уметничком и културном животу своје средине. Уз малу или симболичну помоћ надлежног, али и других министарстава, овај „проблем свих проблема“ када је балетска уметност у питању тражи да се зарад отварања могућности младим и новим уметницима, зарад потребе подмлађивања ансамбала, зарад обавезе одржавања и приказивања репертоара на највишем уметничком нивоу, у наредном периоду нађе одговарајуће решење. Понављам, само позориште је понудило неколико решења, ако буде добре воље, биће и напретка на овоме пољу.

Стиче се утисак о владајућој пракси небриге о темељима сопственог националног идентитета на многим пољима, почев од језика и писма. Имамо примере држава које имају озбиљне националне савете у оквиру својих влада и они окупљају врхунске стручњаке на плану очувања језика, културе, традиције.Зашто је код нас другачије? Постоји наиме Национални савет за културу, но та чињеница се некако није одразила у пракси.

Једна Мађарска има специјално одељење Академије наука и уметности које се бави изналажењем адекватних мађарских израза за речи што не постоје на мађарском језику. Језички стручњаци у Хрватској, ангажовани у оквиру посебног тела, настоје да сваки „странцизам“, сваку нову реч пронађу у старом говору, а ако је нема, творе адекватну реч на своме језику. Ја не кажем да то у неком смислу није мало претерано, међутим, треба да имамо у виду да се овде ради о последњој чланици ЕУ и да им тамо нико није приговорио због тога. Сматрам да је веома важно чувати свој језик и своје писмо и то треба да буде наш приоритет. Када сам први пут дошао на место управника Народног позоришта, затекао сам једну поприлично конфузну ситуацију када је употреба писма у питању. Увео сам правило да се цела преписка одвија на ћирилици а да званични страни језик буде енглески. Сматрао сам да смо, као установа културе од националног значаја, дужни да чувамо ћирилично писмо, ионако је у нашој земљи око нас свуда латиница. Мислим да ово треба да буде задатак и обавеза свих осталих установа и институција културе, а то је, уосталом, и наша уставна обавеза. Што се Националног савета за културу тиче, сетимо се да су прве реакције овог тела биле веома бурне и исправне, и у највећем броју случајева веома критичне према потезима Министарства. Када су видели да од заступања потпуно исправних али дијаметрално супротних ставова од Министарства добијају само углавном негативне медијске реакције, чланови Националног савета почели су да дају оставке. Министарство се због тога пак није нимало забринуло, већ је позамењивало оне који су напустили Национални савет кооперативнијим члановима, тако да сада имамо Национални савет за културу који практично не ради ништа, не оглашава се и скоро да не постоји… а послова ни започетих, а камоли довршених, колико хоћете: формулисање културне политике, стратегија развоја културе, прилагођавање законских одредби и институција културе прописима ЕУ, да поменемо само оне најважније. При томе, да не буде да само критикујемо, дигитализација је свакако добар пројекат, упркос медијским спекулацијама и сумњама у постојање непотизма и додељивања државних средстава по рођачком критеријуму.

Очигледно је да, када је култура у питању, имамо неадекватну кадровску политику. Шта мислите о томе?

Морам да кажем да то зависи од човека који тренутно води нашу културу, то је у великој мери ствар његовог избора. Мада, мени су, признајем, ти његови избори и критеријуми, који се базирају понајмање на стручним, уметничким, људским вредностима, резултатима рада и ставовима стручне и обичне јавности, потпуно нејасни. Да кренемо најпре од оних који су на самом почетку Тасовчевог министарског мандата били (оправдано?) усхићени његовим дотадашњим радом и имали велика очекивања од њега – требало би да чујемо данас те исте људе шта мисле о овом избору. Пошто познајем и пратим кретања и односе у нашој култури и уметности, где сам присутан дуже од 30 година, знам да је тешко пронаћи некога ко ће и даље подржавати ставове министра осим ретких његових истомишљеника који би, чак и они, једва нешто позитивно рекли о учинку његовог рада. Много тога актуелни министар је наследио од претходних (закон о култури у нацрту, закон о информисању у завршној фази, „Креативна Европа“ пред потписивањем) многе активности представљају редовне делатности Министарства које обављају и нижи службеници (Колективни уговор, уговори са институцијама културе) опет многе активности служе саме себи и представљају обичне маркетиншке трикове, а њих је, нажалост, понајвише. Укратко, ради се о човеку који је ексцентричан само зато да би био ексцентричан, с тим да иза себе, спрам тог егоцентризма, нема и генијалност једног Салвадора Далија. Тако да имамо то што имамо, министра који усред борбе са поплавама ишара графитима унутрашњост заштићене зграде Министарства па личи на гаражу или подземни пролаз (посебно је питање зашто до данас те фотографије, које путују месецима друштвеним мрежама, ниједан медиј није објавио). Један овакав човек погрешног профила за министра, што је логично, бира и бираће кадрове спрам себе и сходно себи. Како то изгледа, види се на примеру Народног позоришта: на предлог министра постављен је Управни одбор, који, уз частан изузетак, представља понижење за ову институцију, при чему чланови овог органа ни не дишу док не питају министра. Махом су то људи који ће га хвалити а ја, очигледно, не спадам у ту групу, па је то један од разлога нашег неслагања. Оно што њега такође код мене иритира јесте чињеница да сам годинама, по општој оцени, успешан управник Националног театра, при томе остварујући значајну међународну уметничку каријеру. Ипак, подсећам да је влада, као завршна инстанца при именовању кадрова, у неколико наврата успела да спречи одређена именовања која су стварала проблематичне и трауматичне ситуације у најави, што је повољна околност.

Назире ли се у сектору културе решење? Има ли нам наде, заправо?

Ми се у култури, по оној народној да „риба од главе смрди“, доста уздамо у реконструкцију владе. Мислим да је овде потребан прилично радикалан захват, који ће бити могућ чим дође до устоличења нових личности у култури. Такође се уздамо у то да овај пут неће бити разноразних сумњивих интервенција нити куповања времена, да неће бити укључивања часовника који служе само томе да се покаже како ће дотични, који их је поставио, бити ту и за неколико година да те часовнике искључи. Ситуација у култури је таква да се нешто страшно брзо упропасти и да треба два до три пута више времена да се опорави, али то је један процес који је за културу редован и нормалан. Ту једноставно треба да дође неко ко ће праведно да сагледа постојећу ситуацију у овом сектору и да све постави на своје место, почев од кадровских решења. То ће, по мом мишљењу, бити једна од обавеза евентуалног новог министра културе. Ми овде непотребно правимо питање око челних људи који су дужни да спроводе нове намере нове владе и то се очитује нарочито у сферама где смо најуспешнији – у култури, просвети, спорту. Шта су обавезе које нису ни покренуте? Поред већ поменутог формулисања културне политике, то су стратегије развоја културе, прилагођавања законских одредби и институција културе прописима ЕУ, такође и борба за бољи друштвени и материјални положај културе (поново смо на историјском минимуму у издвајању из буџета за ову област) активности у прилог побољшању услова рада и пензионисања културних посленика, борба за ван  институционална уметничка удружења и њихов бољи статус у држави, реафирмисање аматеризма као изузетно важне области у васпитавању младих, ревитализовање запуштених културних простора (биоскопи, домови културе, концертне и друге дворане) и много тога другог.

У низу несувислих предлога у Нацрту новог закона о култури је и укидање националних признања. Какав је ваш став о овом питању?

Уз опасност да се помисли да имам нешто против свог старог другара Ивана, што не одговара истини, опет морам да подсетим да је ову идеју управо он артикулисао и спровео у законску одредбу. Ја бих га подсетио, пре свега, да су и његов и мој отац били у првој генерацији поносних и честитих заслужних носилаца тог великог признања. Узгред, подсећам да млађи Тасовац, откад је постављен за министра, није крочио својом ногом у Народно позориште, где је тај исти његов отац, велики драмски уметник Предраг Тасовац, успешно радио преко четрдесет година. Предлог о укидању националног признања, уз оправдање да је оно девалвирано неколицином добитника који га наводно не заслужују, не стоји: неупоредиво више у овој земљи има заслужних уметника, људи који би, да немају националну пензију, једва састављали крај са крајем, или нису ни дошли у ситуацију да буду предложени за ту награду. Разумем да је овај намет држави тежак, али сматрам да треба само да промени форму и да се задржи, јер све озбиљне државе знају за национална признања и посебне заслуге. Нажалост, код нас и даље постоји велики број људи који су у својим професијама остварени, али недовољно признати и награђени. Овде није реч само о материјалном него и о нематријалном доприносу, који се парама не може платити, о односу државе према ствараоцима који су проносили славу овог народа и ове земље у свету и омогућили прављење једне боље слике о Србији, на шта смо данас оправдано толико осетљиви.

Вратимо се, за крај, Народном позоришту и вашој основној делатности. Како оцењујете стање у нашем Националном театру данас?

Када се сетим првог мандата свог управниковања у Народном позоришту, помислим на тренутак, када сам, после годину и по дана, затекао први пут свој празан сто, без папира за потписивање и других дописа, аката, жалби, похвала… Будући да га је пре тога, почев од постављења, било у хрпама, схватио сам да сам тога дана као управник успео да савладам овај велики, дивни организам. Резултати рада били су тада више него импресивни: вратили смо 60 милиона динара дуга, утростручили сопствене приходе, вратили публику у сале, укратко, уредили позориште као узорну уметничку институцију. Сада, када сам у другом мандату, требало ми је не више од две недеље да се подсетим. Народно позориште сам на самом почетку затекао у прилично лошем програмском стању, са значајно поремећеним међуљудским односима, непотпуно реконструисано са кровом који прокишњава, Сцену „Раша Плаовић“ без грејања, затим радове без употребне дозволе, са чиме смо се мучили веома дуго. Како смо сели, уследио је пожар, чијим последицама смо се бавили годину дана. Оно на чему смо одмах инсистирали било је да се људима врати задовољство, елан, мотивација, вера у оно што раде. Настојали смо да, колико год можемо, подмладимо и освежимо ансамбле, те да нашој публици пружимо оно што она заслужује. Резултат свих тих напора огледа се у чињеници да смо досегли рекордну посећеност Народног позоришта од преко 150 000 гледалаца. Обновили смо и међународну сарадњу, решили скоро двадесетак судских спорова које смо затекли споразумом, дијалогом и што је најважније, не на штету куће, у сваком тренутку смо у финансијском плусу и по неколико десетина милиона динара, тако да је борба за нашу кућу уједно и борба за њене фондове, програме и људе, као и за идеје, уметничке и пословне, од којих не одступамо. Данас је Народно позориште једна респектабилна установа, која има велика достигнућа, велике ансамбле и уметнике у свим секторима и која са поносом носи тај префикс – национална. Народно позориште има такав програм и такве садржаје, отворене и приступачне свим генерацијама и укусима публике. То значи да су ту и Нушић, и Шекспир, и Достојевски, и Молијер, али и антика, барок, авангарда, модерна. Народно позориште мора бити капија кроз коју се улази у чаробни свет уметности. Уз то, одговарамо свим обавезама које пред нас ставља влада и на тај начин имамо могућност да заузмемо једно озбиљно и веома важно место које нам припада на културној мапи Европе и у оквиру своје земље, где као национални театар сарађујемо са свим сродним кућама. Народно позориште припада свим грађанима Србије.

Како ствари стоје у вези са међународном сарадњом?

Међународна сарадња један је од приоритета Народног позоришта. Веома смо поносни на најаву наше сарадње са ХНК из Загреба, као и са Опером и Балетом из Тиране, стога што, између осталог, и на овај начин настојимо да испратимо тенденције владе у правцу изградње добрих међусуседских и односа у региону, Европи, свету. Ово је прилика да покажемо колико је, у ствари, култура важна и колико може да прокрчи пут у повезивању и сарадњи држава и народа. Иначе, наши ансамбли гостоваће са својим представама ове године широм света – Опера гостује у Румунији, Хрватској, БиХ, драма иде у Турску, на Кипар, у Румунију, а Балет у Алжир и Аргентину. Морам да споменем и податак да је ове године опредељење државе да се штеди, тако да су средства за међународну сарадњу укључена у програмске активности (читај – нема их) али ћемо се снаћи и успети да реализујемо своје планове и на овоме пољу, па макар и у скромнијем обиму него до сада или него што смо планирали и очекивали.

 

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *