Почетна / БРОЈ 360 / ДЕЈАН САВИЋ /диригент/ НАША КУЛТУРА КУЋА ОД АПСУРДА

ДЕЈАН САВИЋ /диригент/ НАША КУЛТУРА КУЋА ОД АПСУРДА

Разговарала Мила Милосављевић

Поводом спорног Нацрта закона о култури, доскора сам сматрао да га је могуће амандманима и интервенцијама поправити, но после најновијих измена и формулисања предлога који би требало да иде на скупштинску расправу, уверен сам да ће Нацрт закона морати да се пише поново, као и да је најбоље да то учине озбиљни и заинтересовани актери за ову нама суштински важну област

Народно позориште је једна од последњих институција у култури у Србији која се још увек опире утицају кланова и друштва, што под плаштом сумњиве идеологије и некаквих нових квазиавангардних ставова заправо најчешће и у највећем броју крију сасвим друге, много прозаичније и материјалније мотиве, а под маском политизованог театра озбиљне техничке и занатске недостатке, као и испразност идеја и мањак креативности. Ово се одразило и на процедуру око конкурса за новог управника Националног театра. Та прича је, међутим, далеко од краја јер је битно повређена процедура избора, а осим тога предложен је кандидат који, по сведочењу упућених, не задовољава критеријуме. На видику су приговори, притужбе и законско процесуирање, тако да ћемо видети како ће се ствари одвијати даље и да ли ће то Министарство и влада прихватити и дозволити овакав развој догађаја. С добрим разлозима мислим да неће, с обзиром на то како се влада до сада односила према овоме проблему и према могућности, да не кажем опасности, да вероватно највећа и најсложенија институција културе оде у правцу потпуно супротном од позитивне политике која се данас актуелизује и заговара, каже у интервјуу за „Печат“ Дејан Савић, управник Народног позоришта.

Стање у српској култури је катастрофално. Како ви оцењујете тренутну ситуацију и шта мислите зашто је тако?

Ја не спадам у оне који тако олако потежу квалификације те врсте… но, да стање никако није добро и да мора и може да буде много боље и другачије, потпуно је очигледно. Две су могућности у вези са тим питањем: једна је да влада и премијер од својих озбиљних и нимало лаких обавеза не могу да стигну да у правој мери воде рачуна о култури, чему у прилог говоре константна варничења у сфери културе и информисања. Друга је могућност, међутим, она, у коју ипак мање верујем, да је то део смишљене и циљане активности одређених кланова и удружења, формалних и неформалних, који пак користе околност да је државно руководство оправдано исувише окренуто важнијим и већим проблемима. Читава ситуација на крају може да се посматра као део ширег смишљеног плана, што никако не би било добро и било би погубно и за културу Србије, у крајњој линији и за државу. Међутим, ако је у питању прва претпоставка, она која се односи на мању бригу за културу и просвету јер су ова два сектора неправедно на репу догађања по важности мереној кроз издвајање из буџета и некакав пројектовани општи значај, сматрам да је прави тренутак да се тргнемо. Да реагујемо и помогнемо да се у те ресоре поставе људи савесни, радни и стручни, који умеју да одговоре захтевима тих области, и да тако спречимо један опасан суноврат што нам прети на свим пољима, а све то као последица срозавања и опадања културе и културних вредности. Култура не сме да се схвати као нечије, па чак ни министрово (ма ко то био) приватно власништво и област са којом се може, без друштвене контроле и сопствене, али и опште одговорности, радити шта се хоће, како се хоће и располагати огромним материјалним а поготово нематеријалним ресурсима овог сектора по своме нахођењу. Нажалост, велики део актуелне проблематике у култури корене има управо у таквом неодговарајућем, неозбиљном и површном односу према суштини и потребама културе и очекивањима грађана од ове сфере живота.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *