Данило Голубовић – Србија неће дозволити увоз ГМО – Први део –

Разговарала Наташа Јовановић 

Израда новог Нацрта закона о ГМО полако  прераста у „урбану легенду“. Последњи натписи у домаћој штампи да је завршен „тајни“ Нацрт закона и да се чува у „некој“ фиоци цео случај доводе до апсурда

Основни разлог будућих измена постојећег Закона о ГМО јесте максимална заштита здравља и безбедности домаћих потрошача и интереса српске економије. Сви остали разлози су секундарног карактера. Друга ствар коју желим да напоменем, и по ко зна који пут демантујем којекакве „душебрижнике“ и „квазистручњаке“,  јесте да Србија неће дозволити узгој ГМО семена на својој територији. Све остало биће предмет јавне расправе, у коју ће бити укључена домаћа стручна јавност. Да је постојећи Закон јасан, не би било толико контроверзи око његовог тумачења. Последњи ставови ЕК којима се омогућава много већа флексибилност земљама чланицама у доношењу одлука у вези са узгајањем ГМО семена на својим територијама свакако ће нам ићи у прилог код будућих измена Закона о ГМО, каже у разговору за „Печат“ Данило Голубовић, државни секретар у Министарству пољопривреде, шеф тима Владе РС за преговоре са ЕУ око Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) у области пољопривреде, као и шеф тима Владе РС за преговоре о приступању Србије Светској трговинској организацији (СТО) у области пољопривреде.

 

Шеф делегације ЕУ у Србији Мајкл Девенпорт на недавно одржаној седници владе истакао је три њена позитивна досадашња достигнућа, од којих се два односе на пољопривреду. О којим достигнућима је реч?

Реч је о премештању Управе за аграрна плаћања из Шапца у Београд и после осам година чекања и неизвесности, пуштање у рад Националне референтне лабораторије у делу фитосанитарних анализа.

Као председник све три преговарачке групе из области пољопривреде (поглавља 11, 12 и 13) у преговарачком процесу са ЕУ, могу да нагласим да иза свих неспорних досадашњих резултата стоји напоран и стручан рад мог тима, на који сам веома поносан, а то потврђују и резултати одржаних скрининга и добијене похвале од стране Европске комисије.

Годишњи извештај о напретку Србије у процесу европских интеграција полако остаје без спорних тачака из области пољопривреде, а круна свега биће повлачење озбиљних финансијских средстава из претприступних фондова ЕУ већ наредне године.

Након отварања поглавља из области пољопривреде и почетка преговора, у потпуности ће се реализовати оно што већ дуго тврдим – да је пољопривреда Србије „притајени тигар, скривени змај“ српске економије.

[restrictedarea]

Чињеница је, ипак, да пољопривредници ове године за субвенције од државе могу да очекују 13 милијарди динара мање него 2013. То свакако не говори о подстицају за аграр. Како у таквим околностима српски сељак може да се заштити од конкуренције из ЕУ?

Конкуренцију из Европске уније не треба доживљавати као претњу, већ као подстицај за унапређење сопствене производње. Код нас је успостављено искључиво мишљење, што је, нажалост, случај у свим сиромашним привредама, да се конкурентан може бити само на основу цене и да је ценовна конкурентност једини начин за добро позиционирање на тржишту. Притом се губи из вида или бар ставља у други план питање квалитета и можда већа могућност за тржишно позиционирање на основу квалитета производа, нарочито ако се ради о пласману на инострано тржиште. Увек треба имати у виду да је данашњи потрошач, у условима велике и разноврсне понуде, високо захтеван и да је цена све мање одлучујући фактор приликом куповине производа. Наравно, овакав приступ важи за производе више фазе прераде, са вишом додатом вредношћу, што би требало да буде оријентација и нашег развоја пољопривреде.

Управо пласман сировина и производа ниже фазе прераде у Србији представља слабу тачку и то је ситуација када је ценовна конкурентност, која је теже остварива, уједно и једина могућа. О томе јасно говори и структура нашег извоза. Пољопривреда и прехрамбена индустрија јесте једини сектор српске привреде који већ дужи период остварује суфицит у размени, чак и са високоразвијеним земљама, али је такође и чињеница да у вредности извоза прерађени производи учествују само са 20 одсто, док остатак чине непрерађени или производи ниже фазе прераде, а самим тим и ниже додате вредности.

Сматрам да је за успешну тржишну утакмицу са европским произвођачима неопходно да се промени свест наших произвођача, у смислу схватања потребе за унапређењем производње и инвестиционим улагањима кроз унапређење генетике, проширење капацитета, модернизацију производње и сл. Наша стартна позиција јесте тешка и много лошија од позиције коју су садашње земље чланице имале у периоду свог придруживања Европској унији, али такође, ми имамо и пољопривредни потенцијал већи од многих земља чланица. Благовремено прилагођавање европским стандардима безбедности хране и квалитета не представља тржишну предност, већ обавезу испуњења ових стандарда за пласман на инострано тржиште, због чега је потребно на време прилагодити производњу.

Да ли је пет одсто националног буџета, колико предвиђа закон, довољно за финансирање пољопривреде?

Наравно да пет одсто националног буџета није довољно за финансирање пољопривреде, али у већ постојећим условима потребно је и та средства искористити на развојни начин, односно пласирати их у већој мери у инвестиционо јачање капацитета и јачање прераде, чиме бисмо остваривали и виши ниво додате вредности пољопривредних и прехрамбених производа, што би водило повећању БДП у пољопривреди.

Колико је реално да буде аграрни буџет?

Од нивоа аграрног буџета, ма колико тај ниво износио, много је важније питање његове структуре. Специфичност наредног периода је што ће нам, осим буџетских средстава, на располагању бити и претприступни европски фондови, и то пре свега у погледу инвестиционе подршке за рурални развој.

Ако посматрамо структуру буџета Европске уније за Заједничку пољопривредну политику, видимо да Европа одваја око 30 одсто буџета за потребе руралног развоја, уз постојање тенденције за повећање овог учешћа. Међутим, иако остатак европских средстава одлази на директна плаћања, не треба заборавити да су она у великој мери условљена поштовањем основних правила и принципа руралног развоја, што у крајњој инстанци говори о значају руралног развоја у Европи. Ако томе додамо и искуство нових земаља чланица ЕУ, које су кроз финансијски пакет добиле отприлике подједнако расподељена средства за два стуба европске пољопривредне политике, постаје сасвим јасно каква је оријентација Европске уније у погледу подршке новим земљама чланицама, што би и Србија могла да очекује после стицања пуноправног чланства.

Управо овакву тенденцију требало би да има и наш аграрни буџет. Чињеница је да неке мере пољопривредне политике, које се у Србији већ дужи низ година имплементирају, нису дале очекиване резултате, док с друге стране, постоји велики простор за повећање подршке мерама, за које се одваја недовољно средстава, а остварују одличне ефекте у пракси. Ту, пре свега, мислим на инвестиције у примарну производњу и прераду, где постоји висок ниво заинтересованости корисника, који кроз ове мере остварују значајне подстицаје за набавку стоке, механизације, машина и опреме, за изградњу објеката и слично.

Сматрам да наша пољопривредна политика, а у складу с њом и аграрни буџет, треба да се креће управо у овом правцу, јер овакве мере представљају одличан начин за унапређење конкурентности домаће производње. Међутим, оно што је најважније од свега јесте да је последњи тренутак да се политика у потпуности искључи из креирања пољопривредне политике и буџетирања мера, јер оно што се данас чини као краткорочни уступак и тренутна финансијска подршка одређеним групама произвођача у будућности ће имати далекосежне негативне последице, јер оваква подршка није садржала развојну и инвестициону компоненту.  Оно што се често заборавља јесте и чињеница да Европска унија, приликом одређивања финансијског пакета за земље чланице, узима у обзир и историјску подршку коју је земља кандидат спроводила пре приступања, што у великој мери одређује будуће финансирање из европских фондова.

Увоз товљеника из ЕУ недавно је пореметио тржиште меса у Мачви, где је цена за килограм свиња пала испод 100 динара. Да ли у условима либералног тржишта постоје инструменти којима Министарство може да ограничи увоз товљеника?

Тачно је да је у 2014. години повећан увоз живих свиња и свињског меса из ЕУ, али то није једини разлог за појаву одређеног вишка утовљених свиња и свињског меса. Током фебруара су биле повољне откупне цене товљеника. Кланичари су добро плаћали и цена је расла, због чега један део произвођача  није продавао своје утовљене свиње очекујући још већи раст цена. Таква појава се у економији назива регресивна крива понуде, кад цена расте, а понуда се смањује у очекивању још већег раста цена.

Цене су, међутим, почеле да падају, а истовремено су и свиње претовљене, достигле су тежину која има велики проценат масноће, и као такве нису биле интересантне за кланичну индустрију. Поред тога, произвођачи нису имали унапред уговорену производњу и кланице нису обавезне да откупе те свиње. За решавање проблема у пласману своје производње (свиња за клање) произвођачи  су се обратили држави, а као главни проблем истичу прекомерни увоз из ЕУ.

Као што сам рекао, увоз из ЕУ није једини проблем, али јесте један од проблема са којим су се суочили произвођачи свих пољопривредних производа, па и произвођачи свиња за тов по истеку транзиционог периода либерализације увоза из ЕУ, сагласно одредбама ССП. Међутим ССП садржи и одредбу о заштитним  мерама за  пољопривреду и рибарство (члан 32) којима је предвиђено да се, без обзира на остале одредбе ССП, имајући у виду посебну осетљивост тржишта пољопривредних производа, уколико увоз производа пореклом проузрокује озбиљан поремећај, погођена страна може предузети мере које сматра неопходним, а да се одмах започну консултације са ЕК ради проналажења одговарајућег решења. Ову одредбу смо већ користили за успоравање увоза сира из ЕУ. У вези са тим обављене су  консултације,  11. фебруара 2015. године у ЕК, у Бриселу. Српска делегација је тада наговестила потребу заштите и од прекомерног увоза живих свиња из ЕУ због поремећаја који тај увоз узрокује на домаћем тржишту свиња и свињског меса.

Увоз живих свиња за клање, без увоза свињског меса и прерађевина, није забрињавајући. Истина, у 2014. години износи приближно 10 одсто у односу на укупан број свиња у Републици Србији, али треба имати у виду да је у 2014. години кренуо извоз на тржиште Руске Федерације. Очекивало се да ће то тржиште апсорбовати све количине свињског меса које Србија понуди и произвођачи су били мотивисани да повећавају производњу свињског меса, не планирајући унапред пласман и динамику извоза. Извоз у Руску Федерацију је у овом тренутку успорен, готово заустављен, што је резултирало појавом вишка товних свиња на домаћем тржишту.

Иначе, извоз свињског меса је у 2014. години, у односу на 2013. годину повећан за 5,6 пута, и то заслужује да буде истакнуто, а не само да причамо о увозу живих свиња и тиме замагљујемо позитивна кретања, за која, иначе, очекујемо да се наставе.

Влaдa je у међувремену усвојила мере за ублажавање кризе на тржишту утовљених свиња путем откупа свиња преко Републичке дирекције за робне резерве кроз натуралну размену за меркантилни кукуруз или готовину, као и кроз повећање износа посебних дажбина (прелевмана) на увоз живих свиња из Европске уније.

Истом одлуком је укинута посебна дажбина на увоз прасади за даљи тов (живе свиње масе до 50 кг) чиме се обезбеђују повољнији услови увоза квалитетног товног материјала и, по том основу, унапређење квалитета свињског меса у смислу веће меснатости утовљених свиња и сл.

„Имлек“ је прошле године упозорио да су „криза у Украјини и ембарго Руске Федерације на увоз пољопривредних производа из ЕУ – довели до тога да се залихе робе, по дампиншким ценама, преусмеравају на српско и друга тржишта. Да ли је држава предузела неке од антидампиншких  мера за заштиту домаћег тржишта и произвођача?

Тачно је да се слична ситуација дешава и на тржишту млека, јер је руски ембарго на увоз пољопривредних и прехрамбених производа из ЕУ пореметио токове трговине овим производима у целој Европи, а може се рећи и светске токове трговине овим производима. То се догодило управо кад је завршен период либерализације трговине пољопривредним производима између Републике Србије и ЕУ. Период либерализације је трајао претходних шест година. У том периоду домаћа млекарска индустрија се суочавала са конкуренцијом из ЕУ и успевала да амортизује негативне утицаје, међутим, са поменутим ембаргом, увоз из ЕУ је постао прекомеран и са значајним падом цена, са чиме прерађивачи млека не могу да се изборе.

Понуда из ЕУ је значајно повећана, истовремено, због пада животног стандарда домаћа тражња је пала, а извоз у Руску Федерацију заустављен због проблема у руској економији.

Да би ублажила последице на млекарски сектор у целини, влада, односно надлежна министарства покушавају да нађу одређено решење да се,  преко Републичке дирекције за робне резерве, откупе тренутни вишкови млека на домаћем тржишту.

Такође је, коришћењем одредби члана 32 ССП, влада увела заштитну меру за увоз сира и маслаца за малопродају из ЕУ.

Влада је повећала износ посебне дажбине на увоз одређених врста сира и маслаца за малопродају из Европске уније. То је  привремена мера у склопу мера за решавање поремећаја на тржишту млечних производа. Ова одлука је већ у примени, а примењиваће се  до 30. jунa 2015. године.

Стопе царина за увоз из наведених тарифних линија се не повећавају, али се, по основу овог повећања посебних дажбина, укупна увозна заштита, за увоз из ЕУ, за сир са просечно10 до 15 одсто повећава на 32  до 47,5 одсто , а за маслац за малопродају са 14,8 на 37,1 одсто, рачунато на увозне цене остварене у јануару 2015. године. Поред наведеног, треба истаћи да је један од највећих купаца нашег млека у оквиру CEFTA споразума, Црна Гора, преусмерила тражњу ка БиХ и Републици Хрватској, што је додатно отежало положај наше млекарске индустрије.

 Да ли наши сељаци могу да се такмиче са конкуренцијом из окружења, која има неколико пута ниже камате на зајмове?

Чињеница је да понуда пољопривредних кредита на нашем банкарском тржишту није довољно развијена, што утиче на високе каматне стопе постојећих кредитних линија. Један од разлога оваквог стања је и недовољна заинтересованост банака, пре свега због отежаних услова наплате, могућности активирања залоге и наплате дуговања по том основу, као и нерешени имовинскоправни односи над парцелама.

Министарство пољопривреде већ десетак година спроводи различите облике кредитне подршке, а све у циљу подршке развоју тржишта кредита за финансирање пољопривредне производње. Наиме, као једну од мера подстицаја у оквиру пољопривредне политике, Министарство суфинансира део каматне стопе за пољопривредне кредите, тако да је регистрованим пољопривредницима омогућен приступ кредитима са нижом каматном стопом.

Осим тога, у Србији се успоставља систем кредитирања пољопривредне производње на основу залоге над будућим пољопривредним производима, што је опција која није на располагању европским пољопривредницима.

На овај начин, пољопривредници ће као средство обезбеђења зајма моћи да користе будући род и тиме избећи стављање хипотеке на непокретности, што је често ограничавајући фактор у реализацији кредитних средстава.

Искрено верујемо да је пред нама период када ће се повећати понуда кредита у области пољопривреде, и то нарочито са почетком имплементације IPARD програма. Наиме, реализација ових пројеката захтеваће иницијално финансирање да би се остварио повраћај из IPARD фондова, што ће захтевати висок ниво ангажовања позајмљеног капитала, где нарочито видим простор за банкарску понуду кредита. Ако се има у виду да су Србији одобрена средства од око 175 милиона евра из IPARD фондова, лако је закључити да овим средствима може бити ангажовано око 350 милиона евра капитала. Наравно, логично је очекивање да ће се са повећањем кредитне понуде постепено смањивати каматне стопе на позајмице, што би утицало на повећање доступности кредитних средстава пољопривредним произвођачима.

Да ли би Србија могла да искористи санкције између Брисела и Москве и великом руском тржишту понуди палету својих производа?

Свакако да новонастала ситуација пружа одређене могућности већег пласмана наших пољопривредно-прехрамбених производа на тржиште Русије. Оно што може да буде контрапродуктивно јесте наше преувеличавање тренутних реалних могућности. Тржиште Русије је врло озбиљно и захтева много озбиљнију и дугорочнију стратегију наступа. Напомињем да су неки стандарди квалитета и безбедности хране ригиднији него у ЕУ. Поред тога, оно што је озбиљан проблем јесте немогућност поштовања „три К“ (квалитета, континуитета и квантитета). Србија до сада није направила озбиљнију анализу трговинских ланаца у Русији, као ни других потенцијалних циљних група да би се производња, паковање и пласман прилагодили захтевима руских потрошача.

И поред свега, можемо нагласити да је тренутна ситуација сигурно допринела значајном порасту извоза у односу на претходне године.

У сваком случају, све наведено намеће потребу дугорочне стратегије наступа на руском тржишту.

Ових дана тема разматрања српског и руског Министарства пољопривреде, а у вези са повећаним извозом јабука из Србије у РФ, упућује на заобилажење санкција од стране земаља ЕУ које извозе преко нашег тржишта. Да ли ови инцидентни покушаји фалсификовања докумената могу да угрозе партнерски однос наше две земље?

Производња јабука у 2014. години процењена је на око 340 хиљада тона (2,3 одсто већа у односу на 2013) а осим тога, већ је било јабука на залихама (у хладњачама) из рoда 2013. године. Укупан извоз јабука из Републике Србије износио је 2014. године око 136 хиљада тона, што је 40 одсто у односу на oствaрeну производњу током 2014. гoдинe.

У Руску Федерацију извезено је око124 хиљаде тона јабука, што је око 36 одсто производње, а то јасно говори да Србија нема разлога да јабуке произведене у некој трећој земљи извози у Руску Федерацију као своје. Напротив, из сопствене производње може да извезе дупло веће количине од извоза оствареног у 2014. години.

Чињеница је да је количина јабука извезених из Републике Србије у Руску Федерацију у 2014. години  већа за 77 одсто (2013. године извезено је око 70 хиљада тона) а то говори о повећаној тражњи из Руске Федерације за српским јабукама, јер су задовољни квалитетом, а осим тога, дотадашњу тражњу за јабукама из Пољске преусмерили су ка Србији, због ембарга на увоз из ЕУ. Из истог разлога (ембарго на увоз из ЕУ) Руска Федерација је повећала увоз и других пољопривредних производа из Србије, пре свега воћа и поврћа. Тако је укупан извоз пољопривредних и прехрамбених производа из Републике Србије у Руску Федерацију у 2014. години био виши за око 67 одсто у односу на 2013.

Евентуалне сумње за случајеве фалсификовања извозних докумената и лажно приказивање порекла робе треба да испитају надлежни органи обеју држава, као појединачне случајеве, а у циљу адекватних санкција. Овакве ситуације не би требало да се претварају у државни проблем са консеквенцама типа забране увоза из Србије. У циљу превенције било какве могуће злоупотребе, наше Министарство је увело праксу претходне најаве извоза за Русију тако да се надлежним органима Руске Федерације шаљу фитосанитарна документа на проверу пре физичког слања сваке пошиљке.

[/restrictedarea]