Почетна / Друштво / Дани сећања притиска и победе

Дани сећања притиска и победе

Пише Никола Врзић
Разапетој између тихог потписивања Индивидуалног акционог плана партнерства и гласног сећања на НАТО агресију, Србији њени НАТО партнери не дозвољавају ни да победу над нацизмом прослави у Москви, са својим савезницима и ослободиоцима од нацизма. Па какви су нам то партнери наши НАТО партнери?

Кад се само мало боље размисли, постоји једна, колико очигледна толико и занемарена нит која баш сада, око годишњице НАТО агресије на Србију, повезује НАТО агресију и српске ЕУ интеграције; исти они који су нас бомбардовали пре 16 година, наиме, сада би да нам, у име наших ЕУ интеграција, забране да са пријатељима, савезницима и ослободиоцима из Другог светског рата, са Русима дакле, у Москви 9. маја прославимо Дан победе над нацистичком Немачком. Исти су они, они који су нас бомбардовали 1999. године, узгред буди речено, пре само неколико месеци одбили и да у Уједињеним нацијама осуде величање нацизма и фашизма, што смо ми и Руси и већина света, уосталом, учинили доследно, морално и, на крају крајева, цивилизовано…

А да су бомбардовање и последична отимачина Косова и Метохије нераскидиво повезани и са српским ЕУ интеграцијама и са односима Србије и Русије, које треба покидати и на оној симболичкој, историјској равни попрсканој заједничком крвљу проливеном у борби за слободу, демонстрирао је и косовски министар спољних послова Хашим Тачи, који је у недавном интервјуу аустријској новинској агенцији АПА, малтене у истом даху, рекао и да је, што се Србије тиче, „веома тешко истовремено тежити ка чланству у ЕУ и одржавати војне параде за Владимира Путина“ (јер су „претње по регион Западног Балкана исламски екстремизам и растући утицај Русије“) као и да ће Србија „губитак Косова ускоро званично признати. То се неће догодити сутра, али ће уследити у блиској будућности. Приступање Србије и Косова ЕУ и признање Косова ће бити повезано“…

 

ГОДИШЊИЦА АГРЕСИЈЕ Елем, суочени с таквом перспективом – не зато што је Тачи жели као што је засигурно и жели, него зато што зна шта ће његови партнери, који су у међувремену некако постали и наши партнери, од нас затражити – овог уторка смо обележили 16-годишњицу НАТО бомбардовања Србије, њихове агресије на нашу земљу. Обележили смо је гласније и срдитије него иједном до сада. Државне манифестације, каква је била она у уторак увече код разрушеног Генералштаба наше војске, није било ни о једној од досадашњих невеселих годишњица, када смо се углавном задржавали на тихим парастосима и полагању венаца на спомен-обележја отпору окупаторима.

 

[restrictedarea]

 

Два детаља откривају како наши евроатлантски, је л‘, партнери који су нам партнерима постали када смо престали да их називамо агресорима, како, дакле, они гледају на одлуку да се годишњица бомбардовања обележи како јој и доликује, подсећањем на зло које су нам нанели. Први је (детаљ) увелико познат али вреди на њега подсетити, други је овдашњој јавности из неког разлога измакао у потпуности.

Први је Волфрам Мас, претходни амбасадор Немачке у Србији. Пре четири и по године, 27. октобра 2010. на Конференцији „Србија, Западни Балкан и НАТО ка 2020. – лекције научене, лекције које тек треба научити“ (у организацији НАТО лобистичке организације Центар за евроатлантске студије) осетио се као да је међу пријатељима па је изговорио и више него што је пристојно, то јест, изговорио је оно што се и мисли у тим круговима. Рекао је, наиме, да Срби морају да својој деци објасне да је бомбардовање било исправно како она у будућности не би мрзела Северноатлантску алијансу: „Морам да критикујем власти у Србији зато што и саме још увек користе термине попут ‚НАТО бомбардовања‘. Замислите да шетате Улицом кнеза Милоша и да вас ваше дете упита: ‚Тата, ко је ово урадио?‘ Ви ћете му одговорити: ‚НАТО.‘ И шта онда да очекујете од тог детета да мисли о НАТО? За разлику од тога, ја сам као младић у Немачкој гледао рушевине у мом граду, али ја нисам мрзео оног ко је то учинио јер је било оних који су могли да ми кажу зашто је то учинио.“ (И збиља, потписник овог текста је недавно са својим старијим сином водио управо овакав дијалог, и потом схватио да је амбасадор Мас био потпуно у праву; Марко је почео да обара америчке и немачке пластичне авионе. Али, какав је то човек који лаже дете, макар и сопствено? Што нас води и до значајнијег закључка: да наше НАТО интеграције морају да буду засноване на лажима и обмани, иначе је противприродно да их уопште и буде.)

Други пак детаљ, важан за разумевање значаја овогодишњег обележавања НАТО агресије, онај детаљ који је јавности измакао, био је садржан у поздраву упућеном присутнима, па и њиховим екселенцијама, представницима дипломатског кора. Ко је, дакле, од представника дипломатског кора био присутан? Распитали смо се: кинески амбасадор, белоруски, представник амбасаде Русије јер је амбасадор Александар Чепурин био службено одсутан, низ других амбасадора и – ето тог важног детаља – баш ниједан из земаља које су чланице НАТО. А били су уредно позвани, сви одреда. И нису чак ни послали неког од ниже рангираних службеника својих амбасада. Порука која из тог чина проистиче сасвим је јасна, и сасвим се уклапа са оним што су нам починили 1999. године и са ставом о томе што су нам починили какав је 2010. изразио амбасадор Мас. Ако већ о агресији не можемо да лажемо, морамо бар да ћутимо.

Што ће рећи да је и сам начин на који је ове године обележена годишњица НАТО агресије, а притом је и била названа и агресијом и злочином који им нећемо заборавити, представљао политички чин који на разумевање наших евроатлантских партнера прљавих руку и нечисте савести није могао да наиђе.

Обраћајући се присутнима, председник српске владе Александар Вучић, у уторак увече под светлошћу рефлектора који су још јаче обасјали наш израњавани Генералштаб а њега том светлошћу и сенком несрушене рушевине обавезали да своју реч не погази, изрекао је и још макар две важне политичке поруке: да ћемо да „љубоморно чувамо своју војну неутралност“, и да Србија хоће у Европу чистог образа (шта год то тачно значило) „али не да да јој било ко руши добре односе са Русијом и са пријатељима на Истоку“.

 

СРБИЈА И РУСИЈА А то нас доводи и до другог аспекта ове приче, до односа Србије и Русије, заправо односа какав би наши евроатлантски партнери желели да ми са Русима имамо: негде између испразног и никаквог.

Крајем прошле недеље Србију је, наиме, задесила инвазија европских парламентараца који су нам пренели управо такву поруку: Србија, ако хоће да напредује у својим ЕУ интеграцијама, мора да прекине своју везу са Русијом, и економску, и војну, и историјску. Уосталом, баш као што јој је поручио Хашим Тачи.

Тако је Тања Фајон, европосланица из Словеније, благонаклоно објаснила како они („ми“) разумеју „традиционалну везу и чврсте односе Србије са Русијом“, али, „али исто тако очекујемо и потпуну посвећеност када је у питању пут ка ЕУ“, и, додала је, представници српских власти су „свесни потребе да се спољна политика ЕУ, укључујући и санкције Русији, постепено примени и у Србији, то јест да се спољна политика Србије хармонизује са спољном политиком ЕУ“. И њен сународник и колега парламентарац Игор Шолтес, иначе, унук Едварда Кардеља: „Србију нико не може нити жели да натера на одређену спољну политику, али ако се ваша влада обавезала на пут ка чланству у ЕУ, онда наравно да се очекује да усклади свој приступ спољним питањима. Нарочито ако се ради о овако важном питању као што су санкције Русији… Што дуже спољна политика Србије одудара од заједничког става ЕУ, повећава се шанса да нека држава чланица одлучи да блокира отварање неког поглавља или напредак у преговорима. То за сада није случај, али не можемо ништа да искључимо.“ Па Немац Кнут Флекенштајн, који се посебно осврнуо на најављене српско-руске војне вежбе: „Сигуран сам да се то неће допасти већини посланика Европског парламента и да ће ЕП одговорити на неки начин.“ И још је додао да би он, да је на месту званичног Београда, „гледао да одложи војне вежбе са Русијом, ако не и да их откаже“. Најзад, и шеф ове делегације Европског парламента која је протутњала Србијом а још више српским медијима, Словак Едвард Кукан, изразио је своју јако дубоку забринутост због ове српско-руске војне вежбе заказане за септембар: „О томе сам јуче разговарао с премијером Вучићем и осталим званичницима. Они су нас уверавали, па чак то говоре и Русима, да је ЕУ приоритет ове владе.“ Што ће рећи да Вучића и остале званичнике Куканова дубока забринутост ипак није погодила толико дубоко да би му рекли да ће вежбе и отказати. Но важније од тога: овај приговор на српско-руску војну вежбу, имајући у виду да ћемо ове године са Русима одржати само две а са НАТО партнерима двадесет и две војне вежбе, заправо показује колико им и та наша, минимална сарадња с Русијом смета, то јест, да од нас очекују, како рекосмо, тачно нимало али зато испразне сарадње с Русијом на свим пољима…

Ипак, оно што је изазвало понајвише пажње зато што је и било најбезобразније, своју посету престоници Србије посланик Кукан је искористио и да председнику Србије препоручи да не путује на Војну параду у Москви, поводом Дана победе 9. маја. Штавише: „Ако председник Србије током посете Русији, као и остали западни шефови држава, само посети Споменик војницима погинулим у Другом светском рату, нико га неће кривити. Тако ће тих дана да поступе, на пример, чешки председник Милош Земан и немачка канцеларка Ангела Меркел. Зато је веома важно шта ће ваш председник радити у Москви, да ли ће ићи на Параду или не.“

Српски парламентарци нису одговорили на неумесне лекције које су им у Београду одржале њихове европске колеге; макар од те реакције по нашим медијима није било ни трага. Кукану је, међутим, да спасе и сопствени и наш образ, одговорио председник Србије Томислав Николић: „Председник Републике констатује да је непристојно давати савете некоме ко савет није ни тражио. Никада се није десило да је председник Николић или било који политичар из Србије делио савете председнику његове државе где треба да буде и шта треба да ради или не. Господин Кукан узалуд врши притисак на председника Републике да донесе одлуку која није у интересу грађана Србије. Мишљење већине грађана је да наша земља треба да негује најбоље односе са свима, па и са Руском Федерацијом. Председник недвосмислено заступа то мишљење и нико то неће успети да промени, па ни господин Кукан.“

Поруке упућене нашим евроатлантским партнерима, и овим јавним обраћањем председника Николића Едварду Кукану и његовим налогодавцима, и Вучићева у уторак увече пред рушевином Генералштаба, нема сумње, представљају поруке какве свака нормална држава, која држи до себе, и мора да упути када је суочена с партнерима с каквима је суочена Србија. Отуда су и морале да обрадују свакога ко држи до Србије. Проблем је, међутим, што се ове поруке – иако нису само вербалне већ са собом носе и озбиљнију „политичку тежину“ – налазе у потпуном а тиме и опасном противречју с конкретним потезима које је иста ова власт повукла, од бриселских споразума с Косовом које би да буде независно од Србије, па до НАТО ИПАП споразума о којем смо писали опширно у претходним бројевима „Печата“. Објашњење узрока овог противречја, тог раскорака у којем се очигледно налазимо и у којем нећемо моћи још задуго да останемо – не зато што ми то не желимо већ зато што нам се то неће дати – мање је битно у односу на питање како ће се то противречје разрешити, и то у поприлично блиској будућности. Од Косова, преко односа са Русијом, до НАТО. Све је то једна иста прича, која је и започела НАТО бомбама пре 16 година. И можемо само да се надамо да речи, а нарочито оне изговорене пред Генералштабом порушеним тим бомбама, заиста и обавезују, непорециво.

ОЦЕНЕ И ЗАКЉУЧЦИ ОКРУГЛОГ СТОЛА  „ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ – НЕ У НАТО“

 Београдски форум за свет равноправних: Београд, Центар „Сава“, 23. март 2015.

Aгресија НАТО против Србије (СРЈ) 1999. представља злочин против мира и човечности  за који починиоци нису одговарали.

Био је то почетак примене стратегије глобалог интервенционизма НАТО најгрубљим кршењем основних принципа међународног права и улоге Уједињених нација, односно, Савета безбедности. У најважнијој области мира и безбедности НАТО је узурпирао улогу УН.

НАТО је демонстрирао нови принцип: тамо где право спречава остваривање његових освајачких циљева, треба га уклонити.

Учесници и сви присутни на Округлом столу једнодушно су оценили да НАТО као агресивни империјалистички савез нигде на свету није био део решења, већ фактор освајања, изазивања подела и сукоба, цепања држава, „контролисаног“ хаоса (Авганистан, Ирак, Сирија, Јемен, Либија).

Изразили су одлучно противљење увођењу Србије у војни систем НАТО путем прихватања Индивидуалног акционог плана партнерства оцењујући тај документ као најозбиљнији ударац суверенитету,  слободи и достојанству нације, као напуштање статуса војне неутралности и предају судбине земље у руке НАТО.

Уређујући не само војна питања већ и све области привредног, културног, информативног  и друштвеног живота уопште, ИПАП је израз милитаристичког,  ауторитарног  и империјалистичког концепта НАТО.  Званична образложења којима се жели  умирити и обманути  јавност су оцењена као крајње неодговорна, потцењујућа и недостојна. Учесници су констатовали да се ИПАП-ом захтева окончање процеса приватизације и оценили да такав захтев разоткрива праву природу НАТО као полуге мултинационалног корпоративног капитала чији је циљ да успостави потпуну контролу над економским, природним и људским ресурсима.

Упућен је једнодушни позив надлежним властима да обуставе поступак припрема за продају „Телекома“, ЕПС-а, ПКБ-а, „Дунав осигурања“, рудника, пољопривредног земљишта, вода и других националних богатстава. Снажан јавни сектор у свакој озбиљној држави представља један од основа демократије, самосталности земље и бриге за будућност.  Постављено је питање – шта остаје од слободе и демократије уколико се сви економски, финансијски и природни ресурси предају у руке мултинационалним корпорацијама земаља? Чиме ће Србија управљати?

Агресија НАТО 1999. и успостављање америчке војне базе „Бондстил“ на Косову и Метохији представљали су први корак у практичној примени  освајачке стратегије НАТО на Истоку, изласка на границе Русије и забијање клина у односима Европа – Русија. Грађански рат у Украјини је последица НАТО стратегије ширења на Исток.

НАТО и лидери неких земаља чланица јавно су признали да је агресија 1999. извршена кршењем међународног права и улоге Савета безбедности УН. НАТО и његове чланице су у обавези да надокнаде ратну штету Србији (СРЈ) у износу од преко 100 милијарди америчких долара.

Председник Србије Томислав Николић  је у говору одржаном прошле године у Ужицу поводом Дана државности изнео захтев за накнаду ратне штете изазване агресијом НАТО. То претпоставља да влада Србије предузме одговарајуће конкретне кораке да се иницијатива председника Републике, јавно изнета у име нације, званично претстави НАТО-у и његовим чланицама и да се покрену преговори о томе.

Упућен је позив надлежним властима да покрену активности на утврђивању тачног броја и имена цивилних жртава агресије НАТО.

Упућен је позив надлежним властима да, у сарадњи са стручним и научним институцијама, утврде последице употребе оружја са осиромашеним  уранијумом и предузму одговарајуће мере како би се отклонила велика забринутост због масовног обољевања од рака и деформитета код новорођенчади, посебно на Косову и Метохији, и  здравље грађана заштитило од даљих трагичних последица.

Резолуција СБ УН 1244 и Устав Србије представљају трајну основу за мирно и праведно политичко решење проблема статуса Покрајине Косово и Метохија. Нико нема права да те основе потцењује, крши, или замењује. Правом Србије према Косову и Метохији као интегралном делу српске државне територије нико не сме трговати ни за какве  краткорочне интересе јер то представља угрожавање Србије као државе.

Позивају се државне институције Србије да неодложно захтевају извршавање свих  обавеза према Србији које су утврђене Резолуцијом СБ УН 1244, а посебно:

А)  слободан и безбедан повратак 250 000 Срба и других неалбанаца на Косово и Метохију, у најкраћем року

Б) повратак одређених контингената војске и полиције Србије на Косово и Метохију

Ц) економска обнову и реконструкција Србије, како је утврђено Резолуцијом СБ УН 1244

Окончање деконтаминација подручја на којима је НАТО користио оружје са осиромашеним уранијумом, о трошку чланица НАТО.

Деактивирање заосталих неексплодираних средстава НАТО – авионских бомби, касетних бомби и других убојних средстава, о трошку чланица НАТО.

Затражена је обнова и завршетак Споменика жртвама агресије НАТО „Вечна ватра“, у Парку пријатељства, Ушће, Нови Београд.

Учесници и присутни на Округлом столу упућују апел надлежним институцијама да се средствима републичког буџета не финансира нико ко делује супротно националним и државним интересима, посебно они који се залажу за признавање независности насилно одузете Покрајине Косово и Метохија, или за напуштање политике војне неутралности земље.

[/restrictedarea]

 

2 коментара

  1. Спиридон

    Колико мене сећање служи није заиста било никада овакве свечаности али још мање неки говор поводом обележавања дана почетка бомбардовања похвалио нити мање више већ немачки амбасадор. Да ли ће баш бити да је све то било толико гласно и срдито када то јавно хвали његова екселенција амбасадор Немачке Хајнц Вилхелм.

  2. Bravo, gospodine Vučiću!
    Konačno, dali ste državni orijentir. Uostaolom i Vi ste bili „legitimna meta“, kao i vaša porodica (majka) a i cela Srbija.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *