Почетна / Колумне / Ципрас и левица су плаћеници капитала

Ципрас и левица су плаћеници капитала

Специјално За „Печат“ из Милана Дијего Фузаро 

Ципрас и његови партијски другови су пиони капитала, пуке „карактерне маске“ (Маркс) пуки агенти производње: они обављају програмирану функцију опозиције његовом величанству капиталу

Ципрас: левица је са евром; левица је са капиталом и са газдама; левица је издала Маркса и раднике. Са таквом левицом нема више потребе за десницом. То је левица која жели да сруши мере штедње одржавањем евра: да уклони ефекат остављајући узрок, што је немогуће – рекао би узвишени Данте – „и једно другоме никако не пристаје“ (Данте, Пакао, 27. певање, стих 120 – прим. прев).

Питање је, дакле, само једно: глупост или издаја? Ја сам склон другом одговору: издаја. Издаја једне левице чије је оружје из борбе против капитала преусмерено да се бори за капитал, чији је пролетерски универзалистички монокласизам преусмерен у универзалистичко империјалистичко бомбардовање у име људских права (српска браћа га се сећају, 1999. година је била недавно) а борба за социјална права претворена је у борбу за геј бракове као крајњу могућу еманципацију. Срп и чекић су преобраћени у дугу: томе нема ништа да се дода, бојим се.

Све ово би било смешно да није за плакање. То је епохална историјска трагедија. Оквир којем је све више налик идеја левице (са Ципрасом на челу!) у заједничкој уобразиљи није више Четврта држава Пелица Волпеда већ Урлик Едварда Мунка: међутим, лице унакажено болом и овековечено у неконтролисаном крику је лице Антонија Грамшија, убијеног по други пут, након фашистичког затвора, од стране истих политичких снага које су издале његову поруку и осрамотиле његову успомену.

Парадокс је у томе што је Ципрасова левица данас, с једне стране, наследила нанос инерционог консензуса легитимизације из опозиционе оставштине угашене Комунистичке партије и, с друге стране, користи га усмерено на превођење комунистичке генерације шездесетих и седамдесетих у правцу постепене функционалне „акултурације“ (секуларне, релативистичке, индивидуалистичке и увек спремне да брани интервенистичку теологију људских права) на неодговорну сувереност економије и финансијске диктатуре. Многи отпадници, покајници и последње присталице левице су лишени свих врста историјског и политичког легитимитета, али и даље имају инерциони идентитет који може бити експлоатисан као ресурс конзервативне мобилизације. Они се крећу у вакууму, несвесни тога: као којот Вили који јури у празно, а тек када се заустави да погледа где је, неизбежно пада доле.

Ципрасова левица је фронт идеалне опозиције за противљење његовом величанству Капиталу. У свом вршењу критике коју је тржишни космос одавно метаболизовао, многи бичеваоци постојећег друштва a la Ципрас врше само једну једину, увек исту двоструку функцију апологетике индиректног типа управо тог друштва. Њихова дресирана критика, савршено уклопљива у процес организоване манипулације, прикрива сопствену апотропејску (грчки: апотропеј – амајлија, средство против урока – прим. прев.) природу у односу на критику какву владајући поредак не прихвата. Њихова критика већ метаболизује неолиберални поредак (евро, финансије, деполитизација, уклањање суверенитета итд).

Ципрас и „Билдерберг левица“ неутралишу промишљање, бар у јавном мњењу, праве антисистемске критике. На овај начин, до јавности и универзитетске културе допиру само безопасне идеје које су већ органске у самом систему, али се подмећу као апсолутно „најопасније“, стварајући илузију да се поклапају са максимумом могуће критике.

Доказ је то што су данас једине заиста „опасне“ идеје, односно неспојиве са постбуржујским ултракапиталистичким појмом Zeitgeist (дух времена – прим. прев.) оне које се подударају са пуним повраћајем националног суверенитета (економског, политичког, културног, војног) као неопходним кораком за стварање универзализма еманципације, са практичном деглобализацијом и геополитичком преоријентацијом против цивилизације долара. А уместо њих, мислиоци које диктатура оглашавања проглашава за најопасније нуде безазлени алтермондијализам уместо деглобализације, питоми мултикултурализам људских права уместо националног суверенитета, сатанизацију диктатора и „држава олоша“ уместо поменуте геополитичке преоријентације. Крећући се унутар граница политичке коректности одређених системом, они критикују садашњост тоновима који, што више имају радикални призвук, то више консолидују власт у њеном самослављу као нетрансцендентне и демократске власти. Без обзира да ли они то знају или не, Ципрас и његови партијски другови су пиони капитала, пуке „карактерне маске“ (Маркс) пуки агенти производње: они обављају – понављам – програмирану функцију опозиције његовом величанству капиталу.

Какве везе има господин Ципрас са Марксом и Грамшијем? Наравно, никакве. Ципрас је присуствовао финансијском геноциду свога народа чији је узрок евро: он је Грк. И, свеједно, жели да задржи евро: не прође ни дан да не уверава финансијске елите о својој жељи да не дира у евро. И на овај начин нуди сјајно сведочанство – ако је оно уопште потребно – да се Маркс и Грамши налазе у истом положају у односу на данашњу „Ципрасову левицу“ продату капиталу, какав имају Христос и Беседа на гори у односу на ватиканску банку ИПР (IOR, Istituto per le Opere di Religione – Институт за питања религије – прим. прев).

Не треба мислити да ја ово говорим због предрасуда: јер Ципрас је већ био на раскрсници. Ствари које он каже против штедње, против неолиберализма, против финансија неприкосновене су. Писац ових редова их подржава у потпуности. Невоља је у томе да се не може борити против неолиберализма, штедње и финансија остајући у Европи евра. Боравак у евру значи препуштање власти у руке економској војној хунти, истој оној која је извршила финансијски геноцид над грчким народом. Ради чега би та војна хунта морала да чује Ципрасове разлоге? Ради дијалога и „комуникативног деловања“ (Хабермас)? Владари никада нису дозволили да их потчињени у нешто убеде, а Ципрас би требало да то зна. Једини начин да се успе јесте да се владарима одузме пушка коју чврсто држе у руци и којом уцењују Грчку: то је управо систем евра; баш то што Ципрас каже да жели да спаси! Недавно је Ципрас доказао своју потчињеност финансијским моћницима и госпођи Меркел: прихватио је диктате Европске уније и вратио се у Грчку погнуте главе. Уз стихове једне италијанске песме из шездесетих година прошлог века (пева је Боби Соло – прим. прев.): „Било је лепо снити, ништа се више не може урадити.“

Превод са италијанског Драган Мраовић

 

2 коментара

  1. `производња` (лажне) левице је чинилац савременог глобал-фашизма ?
    Да ли би се Фусаро мало осврнуо на Пакстонове `фазе` фашизма (Robert Owen Paxton, The five stages of fascism, 1989) ? САД би `глат` потпале под 3. чак и 4. стадијум фашизма по, Пакстону, јер немају левицу ?! Због тога креирају ЛГБТ и друге „борце за људска права“ (маргиналних група) и друге врсте `фалш` левице ; како код `куће` тако и на – `глобалу` ? Све то је само -`лажна застава` и алиби, за магнате и естаблишмент, који постаје све више фашизоидан ? А права радника, народа итд. се умањују у магли коју стварају лихварски медији и таква „левица“ ?!

  2. Meni je bar, dosta ovih salonskih političara koji traže dlaku u jajetu ili čistoću dijamanata. a nikada se nisu upustili u pravu političku borbu. Socijalizam je prelazno društvo, sa različitim stepenom učešća jednog ili drugog sistema, zavisno od okolnosti i naročito u zavisnosti od prihvatanja glasača. nesposobni, koji nisu stanju da ubede ni svoju mamu u svoje ideje puni su kritike za one koji nešto rade, pogotovu kada im uzmu ulogu ovlašćenih tumača večne istine i naravno finansijere.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *