Чији су симболи Војводине?

Пише  Јован Пејин

Актуелни симболи Војводине, који дуже од деценије (од 2002. године) изазивају незадовољство конститутивног народа у покрајини, представљају бежање од истине да Срби тамо чине више од четири петине становништва и имају традиционална државна знамења

Новокомпоновани симболи Војводине наметнути су силом одлуке покрајинске власти 2002. године. Грб северне српске покрајине је комбинација симбола некадашњих угарских жупанија, а том грбу је придружена и некаква плава крпа опшивена црвеном и белом траком са три златне звездице, која представља покрајинску заставу. Шта је то? Војводина није! А где је ту, тек, већински, српски народ у Војводини, који чини две трећине њеног становништва? Војвођански Срби трпе понижење, зато што је прихватањем парадржавних аутономашких инсигнија прихваћен и стереотип о Војводини народа и народности, који су установили некадашња Хрватска сељачка странка и кроатокомунисти после 1920. године.  Овим старим/новим симболима прекрива се право конститутивног народа, Срба, а тиме и Србије као државе.

СИМБОЛИ И НАМЕРЕ Традиционално обележје Војводине је српска застава, и са њом традиционални српски грб, који су 1918. године референдумски прихваћени проглашењем уједињења Баната, Бачке, Барање и Срема, „народа и територије без преговора, без услова и без поговора“, без посебног помињања Војводине која је тада постојала само у песми Владислава Каћанског и инсигнијама царско-краљевске Српске Војводине. Али чак и ове, царско-краљевске инсигније данас су исувише српске за Лигу социјалдемократа Војводине (ЛСВ) и Демократску странку (ДС).

Постоји и сумња да су званични грб и застава Војводине део великонемачког програма „Европа регија“ за обнову утицаја Немачке у средњоисточној Европи. Па и зато, поред свега реченог, „званичне симболе“ аутономне Војводине, тог кроатокомунистичког остатка у Србији после разбијања Југославије, треба у целини одбацити. Они за Србе, као конститутивни народ, не значе ништа, и представљају средство његове мајоризације. Притом је политичка игра око грба и заставе Војводине, у пратњи захтева за дипломатским представништвом покрајине у Бриселу, у функцији политике ревизије мировних уговора 1920. и 1947.

[restrictedarea]

Парадржавни симболи изједначавају Угарску и Мађарску, што је неприхватљиво. Срби су сматрали и сматрају да се, када се пређе река Мориш и прође град Баја, улази у Велику Мађарску. Зато, између осталог, службени грб Војводине са угарским симболима који представљају мађарство није валидан а још мање прихватљив.

„Војвођански“ симболи су у служби промене свести српског народа у покрајини. Угарски симболи у грбу су у служби мађаризације покрајине и покушај представљања Војводине према угарском попису становништва из 1910. године, када су Срби имали релативну већину у Банату, Бачкој, Барањи и Срему. Овај грб је истовремено подсећање Срба и пресељеника из, како Мађари кажу, „јужних крајева“, на април 1941. године, када је издата наредба мађарских окупационих власти да сви становници окупиране територије који 31. октобра 1918. године нису били завичајни морају да се иселе и оду одакле су дошли.

Овакав грб, са њим и застава, „плава крпа“ оивичена белом и црвеном опшивком, представљају и одговор на миг будимпештанских невладиних организација под надзором владе мађарској националној заједници да се врши мађаризација Војводине. Такође је у складу и са одлуком представника Велике Британије, Немачке и САД, донете на састанку у Бриселу 20/22. јуна 2003, да се пропагира „посебност“ Војводине а у овој „посебности“ важну улогу имају и њени симболи, грб и застава.

 

СПОМЕНИЦИ И ТОПОНИМИ Поред грба, приступило се и постављању споменика изразито мађарског карактера и тамо где их ни у траговима никада није било, чак и у потпуно српским срединама. Циљ ове акције је уклањање и гушење свеприсутних српских обележја Војводине. Поред споменика из 2003, на основу одлуке владе Војводине, у време када је Шандор Егереши био на челу покрајинске скупштине, обновљени су и топоними, тобож традиционални, насеља из времена угарске окупације до 1918. године, чак су у неким местима имена улица преименована, да буду што „мађарскија“.

Ова „традиционална имена“, иначе, мађаризована су после 1895. Део словенских топонима је обновљен после 1920. године. Један топоним у Бачкој, Стара Моравица код Србобрана, преименован је, по препоруци да се користе „традиционална имена“, у Бачкошутфалва, из времена угронацистичке окупације 1941–1944 године. Насељу је хортијевска власт доделила име према Лајошу Кошуту, једном од вођа Мартовске револуције у Будимпешти 1848. године, који је Србима понудио мач као одговор на њихов захтев да им се признају национална, територијална и грађанска права.

Војвођански грб, комбинација угарских жупанијских грбова, припада бившем окупатору српског етничког простора и страној држави. Застава и грб државе дају осећање колективне припадности и осећање безбедности. Ово осећање не дају „војвођански“ грб и „плава крпа“ оивичена црвеном и белом опшивком са три жуте звездице. Државна знамења или симболи повезују духовност народа и државу у једну целину. Угарски грб Војводине, осим што нарушава свест српског народа, разара државу и симбол је сепаратизма.

Срби су заставу већ скидали са јарбола испред зграде Бановине у Новом Саду и у другим местима а неке су и спаљене као симбол окупаторске власти, како се схвата аутономија. Таква каква је, застава представља елемент раздора и зато заједно са „званичним грбом“ треба да буде одбачена. Угроцентрични грб је део историјског и политичког фалсификата. Нема везе са историјском Војводином и представља политичкопропагандну алатку против конститутивног народа у Војводини, Срба, и против Србије као државе.

На Београду као државном, политичком и духовном центру лежи одговорност што се процес подизања границе унутар Србије неометано одвија и што се не предузимају никакве радње да се овај процес заустави него се воде некакви разговори око употребе „званичних симбола“ Покрајине који су без националних обележја српског народа.

Идентитет заснован на збрци појмова

На Tрибини „Конструкција војвођанског националног идентитета“, која је одржана у Kлубу и галерији „Зрно“ у Новом Саду, истакнуто је да када се говори о Војводини, неопходно је направити разлику која се прави у политичкој философији између појма и концепције.

Како је у свом излагању навео Дејан Перишић, координатор Удружења „Зрно“, када је реч о Војводини као појму, он је неспоран као мисао, идеја, као регионални појам, али постоји проблем када се од Војводине покушава направити политичка концепција, па чак и национална и културна, када имамо конструкцију нечег новог и другачијег, што није органска и природна појава, него настаје у нечијим главама и лабораторијама са циљем дезинтеграције.

„Војвођански национални идентитет заснива се на збрци појмова и кренуо је да се прави на причи о аутономији, односно децентрализацији. Када тражимо догађај од којег почиње да се развија идеја о војвођанском националном идентитету, видимо да се ради о такозваној ‚јогурт’ или антибирократској револуцији. Поражене снаге су се тада прегруписале и почеле са захтевима не само за децентрализацијом већ и за федерализацијом. Неке странке са ових простора имају у својим програмима баш захтев за Војводином републиком, и то не крију, и само говоре о некаквим фазама извођења тог политичког циља. Они отворенији се чак залажу  за независност, односно, за право Војводине на самоопредељење. А за то је потребно имати нови национални идентитет“, упозорава Перишић.

[/restrictedarea]