Почетна / БРОЈ 359 / Чека се још само бриселски имприматур?

Чека се још само бриселски имприматур?

ПОВОДОМ НАЦРТА НОВОГ ЗАКОНА О КУЛТУРИ
Пише Срба Игњатовић
Глобалистичка тенденција да се сва култура, у укупној својој сложености и разуђености (чак стратификованости – од оне масовне до високе, илити елитне) преиначи у забаву у предложеном Нацрту има удела. Од тога па до знаменитог преумљења како стваралаца тако и реципијената културних добара свега је корак

Питање које је ових дана поставила група интелектуалаца, превасходно писаца, критикујући нацрт новог закона о култури (о чему је Печат у два наврата писао) формулисано као Ко убија културу Србије, има једноставан одговор. Културу утамањују, преиначују, преумљују и „превеславају“ они исти „фактори“ који, што споља, што изнутра, већ годинама убијају Србију. И није ту реч само о томе да нас је, сваке године, за по један осредњи град мање.

МНОГОСТРУКА РАДИЈАЦИЈА Прилика је, међутим, да се каже и која реч о фамозном нацрту новог (иновираног) закона о култури. Његов назив намерно пишем малим словом пошто још није извесно како ће он гласити. У једној варијанти је то закон о „јавном интересу“ у култури. При томе је јасно да је реч тек о једној неинвентивној замени: оно што се некада називало друштвеним интересом сада је замењено тим јавним, будући да је све друштвено (заједничко, опште) постало непожељно. На страну што флоскула о јавном интересу више приличи медијској сфери, али да не цепидлачимо. Намеће се, међутим, не тек као пошалица и лака логичка игра, питање да ли, када већ постоји јавни, егзистира и неки тајни (потајни) интерес у сфери културе.

Одговор би, гле чуда, могао да буде позитиван. Глобалистичка тенденција да се сва култура, у укупној својој сложености и разуђености (чак стратификованости – од оне масовне до високе, илити елитне) преиначи у забаву у споменутом нацрту има удела. Од тога па до знаменитог преумљења како стваралаца тако и реципијената културних добара свега је корак.

Својевремено је неко – мислим Миша Ђурковић – приметио колико је важан и деликатан начин уобличавања идентитетских министарстава и одабира њихових челника. Реч је о министарствима просвете, културе и вера (последње сведено на канцеларију). У којој је мери делање тих инстанци важно не само по националну културу и просвету него и по шире појмљено здравље народа (идентитет) излишно је и говорити. Ако се не можемо лако искобељати из економско-финансијских канџи евроатлантиста и њихових домаћих следбеника-помагача, ваљда можемо, колико-толико, да чувамо – намерно нећу рећи само национални, већ смислени национални идентитет. Упркос чињеници да је он, многоструком „радијацијом“ са свих страна и из свих извора, већ увелико доведен у питање.

Које се још теме, у поводу споменутог нацрта, неминовно отварају?

СТАТУС И АУТОРСКА ПРАВА Једна од њих је, свакако, статус посленика у култури, у првом реду стваралаца, уметника. Неснађена и ојађена уметничка удружења, све бринући о нужном преживљавању и уским интересима, никако да се досете кључне ставке, наиме ауторских права. У земљи Србији – питајте издаваче, дистрибутере филмова и серијала, продавце софтвера, донекле и музичких производа – страни аутори су у великој мери заштићени, то јест нужно обештећени. О томе брину овдашње агенције и адвокатске канцеларије. Насупрот томе, на пример, домаћим писцима тиражна штампа, медији (ТВ, радио) уметнички часописи, библиотеке и трибине, као и издавачи, по правилу, већ годинама, не исплаћују надокнаду за рад. Та врста рада отписана је, поништена као „мислена именица“. Истина је да се у овој сфери намножило дилетаната свих врста, самопроглашених писаца, али су и они професионално веродостојни, управо у друштвеној равни, аматеризовани. Пара за забаву има, али не и за ишта озбиљно и темељно, поготову за ваљану књигу (и њеног „произвођача“). Спутане тендерима, рецимо, библиотеке готово да и не набављају нове часописе и књиге, о организацији вечери, наступа и манифестација (уз неопходан хонорар за учешће) може да се говори тек ту и тамо. На једном од минулих сајмова министар Тасовац је анимирао посетиоце да на одређеном штанду оставе свој вишак књига намењен библиотекама као „хуманитарна помоћ“. Мислим да је том приликом и сам уручио сопствени прилог, што значи да је свестан пошасти коју су у овом домену начинили тзв. тендери (Закон о јавним набавкама). Али није махнуо ни праменом косе не би ли тај вапијући проблем отклонио.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Један коментар

  1. gde su autorska prava za vizuelne umetnike na grupnim izložbama???? ko o tome vodi računa????
    neće ,valjda, o tome da vodi brigu vučić, tabaković, mihajlović…i ekipa,kao što to nije bilo briga ni đinđića-koštunicu, ni vuka ni pešićku ni ‘mesijanske b92-liberale,intelektualce i veeeelike evropjece i kulturnjake’-kada bi se grudvali govnima(mislim na skaprofagičare srbljanovićgorčine).zašto bi se vlast brinula o nekome ko o od nje to i ne traži? zašto bi neko bio kulturan ili svestan, obavezan,savestan,senzibilan gore, kada odozdo ne stiže do njega nikakav zahtev tog tipa? očekivati da se u ovako maloj kulturi pojavi supermen kulture pa će da sam, svojim nagonom, snagom,nadnaravnim obdarenošću ugledati opasnost, nepravdu i priteći u pomoć i rešiti stvar
    kao ona sila koja iznenada ….dolazi…i….rešava……sama od sebe????hahaha, a bez istorije i arheologije i lične etike???
    hahaha.
    pa, da ne postoji zahtev gejeva, bolesnih, žena, starih…(diskutabilan spisak a vi ga rasporedite ko tu ima najveću prednost i čiji glas se najviše uvažava) da li bi, uopšte, vlast, bilo koja, sama od sebe, velikodušno, bila kulturna, velikodušna, civilizovana, senzibilizirana,itd, itd…
    …ko će, sam od sebe,velikodušno, po principu imanencije,obavezu i odgovornost da odvaja od usta, da pogleda ,da čuje mimo sebe, za drugoga???? svetac, da.ali, pitanje je zašto bi i svetac ‘video’ stvaraoca u ljudskom obliku ?
    odnos prema stvaraocu je prolazio kroz razne faze, stvaralac je bio i dvorska luda, mocart je morao da jede sa služinčadi u podrumu,bunio se, ali ništa mu nije vredelo,…govorimo o ljudskom, suviše ljudskom. umetnici ,najčešće, pristaju da budu sluge jer samo tako mogu da namaknu novac za go život, što je razumljivo, malo je heroja-stvaralaca-mislioca-kreativnih koji ‘bruse staklo’ ili mrmljaju’ ipak se okreće’ ili umiru uz prijatelja golubicu.
    najprisutniji u javnosti su ‘ljubitelji medija'(kako je u mond diplomatik-u edgar moren nazvao popularne francuske filozofe koji su uzor ovih naših prodanovića za sitno, nije za sitno,naravno)kada su slavohlepni, i za veći društveni rang.jasno je, valjda, ili nije?, da to nema veze sa kvalitetom njihovog dela i talenta, u obrnutoj je srazmeri.izuzeci potvrđuju pravila.dakle, vizuelni umetnici su,se, lako je sa njima, pokazali kao najgluplji, mizerni do ispod noktiju, prodaju se, odnosno kupuju za kusur:neko putovanjce, nagradica, otkup, profeorsko mesto do kraja života(juhuuu,pa to i nije kusur,nije, nego je sramota) članstvo u odboru, žiriju, tv emisija, intervju…i, eto, nama ove situacije:use i u svoje kljuse,primitivno da, ali ko to da im kaže ????newprimitivac primitivcu ?sve druge i drugačije oni su izbrisali,samima im je sasvim dobro, ogledalce, ogledalce, reci ko je najlepši na svetu.
    nekolicina njih, zaštićena k’o beli medvedi svojim ideološko-politikantskim darvinističkim instinktom i nasledstvom ,isto tako ideološko-politikinaski upotrebljenih roditelja u ključu’crvene buržoazije’-sada njene mimikrije u svakom polititikansko-trgpvačko-birokratizovanom sistemu, opet su na mestima koje sebično drže samo za sebe i svoju ,po toj modli, politikantsku ‘vjeruju’.neka drže, nemam ništa protiv, ali civilizacijski model je deliti,davati, brinuti se, zalivati, negovati,…nisu za to čuli???? baš ih briga za napredak društvenosti napredak se zasniva na brizi!!!!!! ali ne samo za sebe, svoju najužu porodicu, svoje prijatelje po pizmi koju šire na sve ostale i kojom truju čitavu društvenost i kojom se cela društvenost i kulturna i intelektualna, po njima zove i pretvorila se u društvenu patologiju u kojoj su pod njihovom pizmom svi koji im nisu ‘familjarni’.strašna bolest kojoj je karakteristika da joj nema ni kraja ni početka a kojoj je jedini lek odlazak na psihijatriju,ali, naravno, ovde se pizma ne smatra bolešću, ni zavist, ni pakost,koja se permanentno širi iz centara moći kojom uvek jedni te isti kulturno-intelektualni agneti-politikanti šire i nastavljaju njen život kao normu cele društvenosti.prekinite sa tim!-kome reći? ko da čuje?

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *