Ако ћирилица оде у музеј…

О Културној политици у доба транзиције

Пише Живорад Ајдачић

У Србији се повремено заталаса питање ћирилице и латинице, па наступи дужи период „бонаце“. Откуда тај нехај јавне свести за судбину једне културне и образовне вредности, о којој све нације пажљиво, на институционални начин брину?

Због укидања установа културе од националног значаја, министар би требало да прочита песму нашег уваженог књижевника Милована Витезовића „Не почиње све од четрдесет прве“, а аутор ових редова наставља, не почиње све од двехиљадите године! У основном, садашњем Закону именоване су установе културе, а да не говоримо о Закону од 1992. године, који у свом члану 2 говори о коришћењу и заштити културних добара уписаних у листу светске културне баштине и културних добара од изузетног значаја. Наводи се рад, одржавање и остваривање програма: Народне библиотеке Србије, Народног музеја, Југословенске кинотеке, Архива Србије, Историјског музеја Србије, Етнографског музеја, Музеја савремене уметности, Природњачког музеја, Народног позоришта, Српског народног позоришта у Новом Саду, Београдске филхармоније, Ансамбла „Коло“, Културно-просветне заједнице Србије, установа културе Војводине као и тадашњих музеја и установа културе са подручја Косова и Метохије.
Министар културе у својој изјави је пак рекао: „Тај назив националне установе културе стајао је само на папиру, установе нису имале ништа од њега. То вам је као да вам је неко направио капе на којима пише ‚Установа културе од националног значаја‘. Ми смо за суштинско јачање установа.“ Да ли то „у преводу“ значи и „све почиње од мене“?

БЕЗ ЗАШТИТЕ ПИСМА Још увек се не зна судбина члана 6 садашњег Закона, где је предложена посебна тачка „Заштита српског језика и ћириличног писма“. Недавно је „Политика“, почетком децембра 2014. године, објавила резултате истраживања о употреби писма и употреби српског језика. По том истраживању, 47 одсто анкетираних пише латиницом, а 36 одсто ћирилицом. Некако је испало да је ово обична новинска вест и као таква пролазно актуелна, а није тако. Писмо једног језика није нешто што је споредно у односу на његове друге функције. Реч је о делу идентитета који сачињавају, поред писма, говор са дијалектима, речник, правопис, граматика. Није довољно рећи да језик чува националну културу, мора се додати да само оно што је записано представља инвентар свега што је створено и што траје у једној култури и образовању. Дакле, писмо језика чува оно што је у говору и духовном стваралаштву. У Србији се повремено заталаса питање ћирилице и латинице, па наступи дужи период „бонаце“. Откуда тај нехај јавне свести за судбину једне културне и образовне вредности, о којој све нације пажљиво, на институционални начин брину. Шта може да се учини? И да ли уопште може? Може, само треба показати јавну одговорност за нормативну и практичну употребу ћирилице. Јер, као што Закон ставља под заштиту покретна и непокретна културна добра, тако и писмо, као покретно културно добро вишевековне старости, мора бити правно заштићено. Ћирилица је уставна категорија у члану 10 Устава Републике Србије. Употреба писма и језика се уређује на следећи начин: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо.“ Међутим, уставна заштита није довољна. Потребни су закони који ће обавезати установе и организације да у одређеном проценту користе ћирилично писмо. Колико и како, ствар је јавне дискусије. Али, тешко је разумети огромну латинизацију медијских установа или издавачких предузећа.

СТУБ ИДЕНТИТЕТА Професор др Зоран Аврамовић наводи пет аргумената за правну одбрану ћирилице. „Ћирилица је, као писани облик српског језика, поред православне религије темељна културна идентитетска вредност. Подсећам да је Мирослављево јеванђеље, најстарији споменик српске писмености, први ћирилички текст штампан у 12. веку. Латиница се појављује у српском језику почетком 20. века, тачније 1915. године, када су окупационе аустријске власти забраниле употребу ћирилице. Језик и писмо су стуб националног идентитета. Кроз језик и писмо проговара културно наслеђе, а истовремено су медиј савременог стваралаштва. Језиком и писмом чува се национална свест. Образовни аргумент установа које се баве образовањем и васпитањем нема оправдања да такве установе промовишу писмо које тенденцијски поништава традицију дугу девет векова. А прави је апсурд да се тако нешто захтева. Финансијски аргумент – публикације штампане ћирилицом могу имати неке пореске олакшице, с тим што су публикације штампане средствима из буџета Републике Србије обавезне да користе ћирилично писмо. То значи да се не користи новац државе за подривање оних вредности које та држава штити у свом Уставу. Демократски аргумент – свака институција има своје норме и правила које играчи морају да поштују уколико желе да она успешно функционише. А то значи да се не могу наметати појединачне вредности институционално. Ако би се десило да ћирилица оде у музеј, неко ће бити одговоран. Ко? Да ли сви ми или онај део елите који форсира употребу латинице, или они који одлучују о културној политици српске државе? Она има инструменте да обавеже медије, издаваче, оглашиваче и друге да у једном високом проценту у јавном простору користе ћирилицу.“
Део из ширег ауторовог излагања поводом Нацрта новог закона
о култури на Трибини „Ко убија српску културу“ у Француској 7