Знаменити Срби у руској историји

Пише монахиња Атанасија Рашић

Необична због жанра – иако заснована на провереним историјским изворима, то није историографска књига, иако писана руком православног публицисте, то није ни класична публицистика

Почетком фебруара 2015. године, изашла је из штампе једна прилично необична књига, у издању „Колор преса“ – Лапово и манастира Рукумија. Необична због теме која је скоро запостављена у српској историографији, због јунака који су скоро потпуно запостављени у српској, како историографији, тако и публицистици (ако изузмемо личност Светог Јована Шангајског и грофа Саве Владиславића). Необична и због жанра – иако заснована на провереним историјским изворима, то није историографска књига, иако писана руком православног публицисте, то није ни класична публицистика. Ради се о књизи „Знаменити Срби у руској историји“ српског православног публицисте Ранка Гојковића.

ДВАНАЕСТ ВЕЛИЧАНСТВЕНИХ Ова књига сведочи кроз време о тој узвишеној љубави у Христу, која је пуна жртве и славе. Иако невеликог обима, књига је садржајно богата. Преко уводног текста „Ода монархизму“ где нам аутор, ослањајући се директно на Библију и светоотачко предање, указује да је монархизам Богом установљени поредак, затим предговора у којем се, такође уз помоћ Библије и светоотачког предања, образлаже немогућност истинског тумачења историје Срба и Руса ван библијског и православног контекста, полагано долазимо до појединаца, као главних јунака књиге. Из предговора видимо да има још мноштво Срба који су дали свој велики допринос руској православној монархистичкој историји, али пошто је немогуће у књизи оваквог формата писати о свим српским великанима у Русији, аутор се одлучио за симболичних 12 личности. Сваки овакав избор јесте делимично и субјективан, али се не може рећи ни за једног од изабраних јунака књиге да није оставио упечатљив траг и као личност и као државни или друштвени делатник.
Прича о „Дванаест величанствених“ Срба у руској историји почиње и завршава се светитељима Христовим – Савом Псковским и Јованом Шангајским. Између два светитеља ређа се ниска великана, од величанственог писца Пахомија Србина, најзначајнијег руског књижевника ХV века, затим Ане Јакшић Глинске, баке првог руског цара Ивана Грозног, преко грофова Саве Владиславића и Михаила Милорадовића, па до војсковођа са сјајним војничким и државничким каријерама: Марка Војиновића, Јована Шевића, Симеона Зорића, Едуарда Штоквића, Николаја Кнежевића и Дејана Суботића.

ПРОМИСЛИТЕЉСКЕ ВЕЗЕ У посебној глави су обрађене и три знамените српске породице, чијих је више представника оставило дубок траг у историји Русије. То су породице Милорадовића, Шевића и Зорића. У поговору књиге аутор завршно уобличава концепт тумачења историје указивањем на дубоко промислитељске везе Срба и Руса, указивањем на непогрешиве путоказе зацртане Светим Савом и завршно уобличене Светим владиком Николајем. Покушаји тумачења српске историје изван тих оквира, по мишљењу аутора, колико су погрешни толико су и опасни, и као убедљив пример како нездраво тумачење националне историје може да остави погубне последице на младе нараштаје наводи пример данашње Украјине.
Књига се завршава изводом из рецензије руског публицисте Павела Вјачеславовича Тихомирова, а можда је мото читаве књиге истакнут на задњим страницама корица: „…Дакле, док су, по речима владике Николаја, српски синови одлазили на Запад са торбама препуним врлина, а враћали се са торбама препуним заблуда, са Истоком је било обрнуто – узајамна богољубива надоградња прожимала је многе српске великане у Русији, као и многе руске великане у Србији. Промислитељске, мистичне везе између Срба и Руса грађене су вековима и ниједан непријатељ нити окупатор није успео да те везе покида…“