Здравствуј Дијего млади пријатељу истине и слободе

Пише Данило Н. Баста

Реч је о Дијегу Фузару. То име треба да запамти свако коме је стало до филозофије и, поготово, до сопственог сналажења и поузданог разабирања у повесној и духовној ситуацији овог времена

На његово име се у нашој јавности први пут могло наићи пре непуне две године. Тој јавности га је открио и представио Драган Мраовић, наш познати италијаниста и преводилац са италијанског језика. Мраовићева заслуга је одиста велика. Инстинктом сигурног препознавања онога што је на италијанској сцени, културној и духовној, ново, значајно и изазовно, он је нашој средини препоручио једног младића савремене италијанске филозофије, код нас, нажалост, једва познате. Поред Мраовића, не мања заслуга припада и недељнику „Печат“, оази и гласилу мисли која се залаже за слободну Србију, на чијим су страницама име тог младића, као и његов свеж филозофски глас, одмах били прихваћени као добродошли и вредни подршке. „Печат“ је постао српско уточиште том необичном младићу, а он му се „одужио“ тако што је за њ почео да пише специјалне прилоге. Занимљива, плодоносна и сваке пажње вредна сарадња.

Реч је о Дијегу Фузару. То име треба да запамти свако коме је стало до филозофије и, поготово, до сопственог сналажења и поузданог разабирања у повесној и духовној ситуацији овог времена. Рођен 1983. године у Торину, тај младић има иза себе већ десетак објављених књига, што је чињеница достојна сваког поштовања. У том погледу, Фузаро може да подсети на двојицу филозофа, Фихтеа и Шелинга, који су још у својим младим годинама дали огроман допринос и снажан печат рађању класичног немачког идеализма. Али, између њих и њега постоји и та сличност што је Фузаро, као и они што су били, одрешит и одважан, истински слободан и самосталан дух, потпуно дорастао да сиђе у дубину свога времена и својом га мишљу обухвати првенствено с његове тамне, злом обележене стране. Додуше, он засигурно није оригиналан и самосвојан попут Фихтеа и Шелинга, али се с њима, зацело, може ставити раме уз раме по интелектуалној страсти, снази изражавања, егзистенцијалној привржености филозофији и њеном позиву као духовне снаге самоосвешћивања, као оруђа и луче човекове слободе, успостављања и одбране слободног живота.

УПОРИШТЕ У МАРКСОВОЈ МИСЛИ Обичан летимичан поглед на Фузарову библиографију открива његова основна филозофска интересовања, чији је распон импозантан, али открива и оно што за њега има суштински значај у филозофији, што обележава његова филозофска опредељења. Лако је уочити да је он првенствено окренут Карлу Марксу (који је у нашој неуравнотеженој интелектуалној средини данас или сасвим прећутан или потпуно презрен) којим се помно и темељито бавио већ на самом почетку свога мисаоно-академског пута. Притом је његов интерес за Маркса двострук. С једне стране, пажњу су му привукли Марксови најранији филозофски радови, на првом месту, наравно, онај докторски о грчком атомизму (који је и превео на италијански) а затим и Марксови списи у којима је дата (до дана данашњег) недосегнута и непревазиђена анализа капиталистичког начина производње са свим његовим закономерним својствима и последицама. (Неке од тих списа је такође превео на италијански.) Не може бити никакве сумње да је Марксова мисао општи хоризонт Фузаровог филозофског духа, његово упориште и исходиште, баш због тога што је била његово првобитно полазиште. Колико он држи до вредности и незаобилазности Марксове мисли за разумевање онога што се управо данас, пред нашим очима и с нама као жртвама, збива у свеобухватној и коренитој кризи капитализма која је пауперизовала, бацила у безнађе и људског достојанства лишила милионе и милионе људи (и којој се крај не назире, јер се лек тражи у самом узрочнику болести и пропасти) види се из упечатљивог и сликовитог наслова који је Фузаро дао једној својој књизи из 2009. године: Добро се вратио, Марксе, која је у Италији продата у тиражу од деведесет хиљада примерака, па је тако нашла пут барем до исто толиког броја читалаца!

Непоколебљиви присталица Маркса, Фузаро ни у ком случају није заслепљени и скучени марксиста, спреман да у име догме некритички окреће очи од слабости Марксове мисли. За њега је та мисао незаменљиво оруђе у „размађијавању“ свих владајућих заблуда и обмана о стварној природи данашњег капитализма,  али је он, притом, и те како свестан и њених недостатака, на које је умео уверљиво да укаже. Можда се Фузаров однос према Марксу и мисаоној традицији насталој на трагу његове мисли понајбоље може уочити ако се узму у обзир неке теме којима се у својим радовима, претежно књигама, успешно бавио. Године 2005. објавио је књигу Филозофија и нада. Тумачи Маркса Ернст Блох и Карл Левит. У једном свом раду из 2013. повезао је Фихтеа, Маркса и Ђентилеа. А ове године (2015) објавио је књигу о Антонију Грамшију, кога је ионако често цитирао и на њега се позивао. Код Фузара се примећује нарочита пријемчивост за тог италијанског неспутаног и самосталног следбеника Карла Маркса, значајна утолико пре што је, не само код нас, Грамши увелико пао у заборав. Дакле, није код Фузара реч само о личном гесту према једној важној личности из италијанске и Фузару, разуме се, самим тим најближе духовне традиције. Његово посезање за Грамшијем и његово ослањање на Грамшијеве идеје и увиде, поглавито у историјској констелацији данашње разорне кризе капитализма, имају шири значај и већи домет. И, наравно, заслужују не само пажњу него и подршку.

[restrictedarea]

СИМБОЛИЧКИ ГЕСТ Средином октобра 2014. године Фузаро је допутовао у Београд. На то га је навела неодољива жеља да присуствује Паради Војске Србије и да види Председника Руске Федерације Владимира Владимировича Путина. Ако се дубље сагледа, тај Фузаров долазак је, у ствари, симболички чин младог филозофа, за кога нема никакве сумње ко је Владимир Путин и шта он данас оличава. За разлику од, рецимо, Карла Билта (једног од знатнијих међународних мешетара током криминалног и крвавог растурања Југославије) који је, поводом трагедије Украјине изазване и финансиране са Запада, рекао да је православље највећа опасност која прети западној цивилизацији, Фузаро је сасвим начисто с тим да слободне Европе, Европе суверених националних држава обједињених у богатству њихових различности, не може бити без велике православне земље Русије, а поготово је не може бити против Русије. Не треба сумњати да је Фузару познато како Председник те и такве земље, кога је баш у Београду хтео да види својим очима, чита Ивана Иљина, тражећи (и налазећи!) у његовим књигама надахнуће, ослонац и смернице за историјски подвиг препорода и успона Русије. (Узгред, мало је вероватно да Фузаро зна како је баш у Београду тридесетих година прошлог века објављено, на руском језику, прво издање изврсне Иљинове књиге Путеви духовне обнове. Та важна околност није, нажалост, ни код нас довољно позната.)

РЕЧ О АПСОЛУТНОМ КАПИТАЛИЗМУ За боравка у Београду, Фузаро је 18. октобра 2014. на трибини Института за европске студије, која је, иначе, стекла значајно место у овдашњим интелектуалним збивањима, одржао предавање о капитализму без граница и Европској унији. Други Фузаров израз за капитализам без граница јесте апсолутни капитализам. Током предавања, он је баш тај израз најчешће употребљавао, свагда с уверењем како је обавеза филозофије да се тим капитализмом, који данас одређује судбине огромног броја људи, озбиљно позабави. Јер, погрешно је сматрати да је апсолутни капитализам тек економски феномен. Он је метафизички појам, јер се у интегралној капиталистичкој економији света испољава једна метафизика неограничености. Због тога филозофија не може и не сме „опрати руке“ од апсолутног капитализма и његове разобручене владавине. Ако би то учинила, она би – нека то буде речено у смислу који би Фузаро свакако прихватио – окренула леђа најжаришнијим питањима човековог бивствовања у данашњем свету нихилистичке пустоши.

С апсолутним капитализмом све тежи ка бесконачности – профит, израбљивање, робна форма, глобализација. Све постаје роба, па и људи. Економија хоће да буде потпуно аутономна, ослобођена од свега. Бивство се редукује на квантитет. Да би дао феноменолошки опис апсолутног капитализма, па и аналитички продро у његову суштину, Фузаро ће се, осим на Маркса, позивати и на Хајдегера (Gestell) те ће заборав човека, на који је указао Маркс, паралелизовати са заборавом бивства код Хајдегера. Наравно, његова намера, притом, није да конструише нешто попут хајдегер-марксизма, што је својевремено, веома луцидно и продорно, учинио Херберт Маркузе, него да у „дослуху“ с Марксом и Хајдегером раскрије анатомију данашњег злоћудног апсолутног капитализма и покаже његову праву, његову језовиту природу. (Колико је Фузарова мисао лакокрила, види се и по томе што је он кадар да се, у исти мах и у истом контексту, себи у прилог позива на Шмита и Адорна, Ничеа и Грамшија, Канта и Ђентилеа итд.)

Изазовно је и занимљиво Фузарово увиђање о неистоветности апсолутног капитализма и буржоазије. Штавише, управо капитализам, почев од 1968. (како Фузаро датира) убија буржоазију. Разлог је у томе што она има свој свет вредности (породица, држава, религија). Данашњи капитализам нема потребе за тим вредностима. Он је њихов непријатељ, као што је непријатељ и сваке истинске културе. Уосталом, шта ће банкарима, финансијерима, управницима фондова, инвеститорима (за којима бесловесно вапи наша квазиелита) било каква култура?! Она им може бити само препрека. Апсолутни капитализам је антибуржоаски и антикултуран. У таквим околностима, драма данашње левице (онолико колико је уопште има) састоји се у томе што је усмерена против буржоазије, али не и против капитализма. (Треба, међутим, имати на уму да је Фузаро говорио о томе пре победе грчке „Сиризе“. Накнадно ће се видети да ли ће она успети – и да ли ће хтети – да изиђе из оквира те Фузарове тезе.)

СЛОВО О ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ Фузару није било тешко да у светлу свога поимања данашњег апсолутног капитализма, који такође назива технокапитализмом (којим изразом, успут речено, такође отвара врата ка Хајдегеру) сагледа и Европску унију. За ту творевину нема других речи осим осуде и одбацивања. Јер, Европска унија, поред тога што подразумева (и спроводи!) уништење националних суверених држава, јесте организација која у првом реду, ако не и искључиво, служи банкама и финансијским круговима, увећавајући њихову моћ. Путем евра, њене јединствене монете (мада све државе чланице Европске уније нису у исти мах и припаднице еврозоне) врши се неолиберална контрола. Према Фузару, евро је, у ствари, приватна монета којом се државе задужују, да би потом наступиле банке и наметнуле им тзв. реформе – у свом интересу, дакако. Није потребна реформа Европске уније, већ борба против ње зарад васпостављања суверених националних држава и слободних народа у њима, неподложних искључиво транснационалним утицајима и интересима, неподложних, заправо, подлом и лаком поробљавању. Само је у оквиру Европске уније било могућно да њена водећа земља, Немачка, изврши инвазију на Грчку – не, додуше, тенковима, али свакако наметањем сурових и бездушних мера штедње, притом са гледишта великих ауторитета економске науке потпуно неодрживих и промашених. Реч је, према Фузару, о економском насиљу којим је Немачка напала Грчку, нимало се не обазирући на патње грчког народа.

Парафразирајући једну познату реч Спинозине филозофије (deus sive natura) Фузаро је срж идеологије апсолутног капитализма, насталог после 1989. године, свео на овај израз: капитализам sive natura. Утолико се данашња епоха може означити као најидеологизованија. (Нема, дакле, никаквог разлога да се говори ни о каквом крају или смрти идеологије, како се то чинило пре неку деценију самоуверено и непромишљено, него управо о тријумфу апсолутне идеологије апсолутног капитализма!)

НАКЛОНОСТ ПРЕМА СРБИЈИ Према Фузару, четврти светски рат је увелико у току (трећи је био тзв. Хладни рат). Прихваћени су као нормални, и на тај својеврстан начин и легализовани, масакри, бомбардовања, војне интервенције, уништавања држава – дабогме, све у име племенитих циљева: ширења демократије, благостања и људских права. Једна моћна велика земља, уверена у своју изузетност, тежи да постане универзална монархија. Све земље које томе пружају отпор – херојске су, јер показују да амерички капитализам није једино могућни свет. Фузаро, разумљиво, даје предност мултиполарном свету над универзалном монархијом. Његова формула гласи: pluriversum, а не universum. Да би пак онај први могао да се оствари, улога Путинове Русије је пресудна и незаменљива, јер је, према Фузару, посреди снажна држава која је једина кадра да се делотворно супротстави американизму. Она може да организује и координише државе које се опиру америчком универзализму.

У позадини таквих Фузарових размишљања – што он и не крије – налази се драгоцено наслеђе Кантове пацифистичке правно-политичке филозофије с идејом вечног мира као средишњом. Пут постепеног напредовања ка вечном миру није за Канта био пут ка универзалној монархији. Такву монархију он је изречно оспоравао и одбацивао. Напротив, вечни мир је, онда као и сада, могућан једино под условом напоредног постојања, узајамног признавања, прожимања, сарадње и обједињавања суверених националних држава. Републиканизам слободних држава, а не универзална монархија – то је Кантово завештање сваком времену, па и овом нашем.

Фузарова наклоност према Србији је несумњива, велика и – дирљива. И пре него што је у њу дошао, оштрим речима је осудио варварско бомбардовање наше отаџбине 1999. године, а доцније и отимање Косова и Метохије. Фузаро никада није био у дилеми када је реч о природи и циљевима рата вођеног против Србије на самом крају двадесетог века. За њега је то био империјалистички рат, отворена и брутална агресија. А када је дошао у Србију (речено је већ којом приликом и с каквом намером) рекао је да је у њој видео више слободе него у Италији или Француској. И дао нам савет: Држите се на безбедној даљини и од Европске уније и од САД-а. Да у томе има и зависти (наравно, лишене било какве злобе) потврђују Фузарове речи изговорене одмах после тог пријатељског савета: Ми смо у Италији изгубљени. Имамо сто четрнаест америчких база. Од кога нас бране? Од нас самих.

У прилогу који је посебно написао за „Печат“ и који је у овоме објављен 9. јануара 2015, Фузаро је на самом почетку казао: „Завидим народу Србије из више разлога. Не само због достојанства и храбрости, због лепоте Београда и дубоке културе, коју сам лично упознао у српској земљи. Завидим му јер се мудро држи на сигурној удаљености од економског логора, финансијске диктатуре и меркантилистичког цезаризма који се данас еуфемистички зове Европска унија.“

Иако последња реченица једва да може бити тачна због заслепљеног еврофанатизма садашње српске квазиелите, ипак те искрене речи овог младог витеза европске филозофије, њене наде и будућности, не могу а да не затрепере у свакој српској души која још није клонула и изнемогла, која је сачувала макар и зрнце здравог разума и самопоштовања, која се није дала корумпирати подлим обманама и шареним лажама  којекаквих еврократских комесара, чије намере према нама нипошто нису чисте и добре.

Оштрог ума, дубокосежних увида, стреловитих мисли и бритких речи, Дијего Фузаро је данас истакнути, а можда и водећи представник европске филозофије слободе, која, будећи се из дремежа, полако отвара очи да би угледала свет апсолутног капитализма прекривеног радикалним злом и открила путеве човековог ослобођења и избављења из тешких ланаца империјализма и новог тоталитаризма.

Вративши се из посете Београду, Фузаро је написао текст „Похвала пропутиновској паради“. Ту је, поред осталог, рекао: „Био сам на Војној паради одржаној у Београду у част Путиновог доласка у Србију. То је био велики догађај, а ја сам неизмерно импресиониран. Аспект који ме је највише задивио јесте искрена симпатија народа… У Београду сам удахнуо ваздух слободе и будућности: то је био велики осећај… Војна парада у Београду била је величанствена демонстрација свега тога: Срби постоје – и схватили су фундаменталну улогу Путинове Русије.“

Када се те речи имају на уму, онда поздрав младом и неустрашивом поборнику истине и слободе једино може гласити: Здравствуј, Дијего!

[/restrictedarea]

 

3 коментара

  1. “Tri najveće pošasti u Evropi su :Darvinova teorija evolucije,Ničeova filozofija i Marksova ekonomija.!!Šta jedna grupa bezbožnika može korisno uraditi”(Vladika Nikolaj Velimirović).Svoja filozofska uvjerenja vezati za Marksa,u najmanju ruku,nije mudro.!!!

  2. Велики Дијего. Марксизам-комунизам (не стаљинизам) су будућност човечанства, једини прави нада за еманципацију, и Дијего објашњава све интелигентно, али јасно.

  3. Ideja socijalizma je buducnost covecanstva.Dakle i Marks tu ima svoje mesto.To sto je socijalizam na zapadu proteziran kao sredstvo borbe i unistenja Slovena ili ti Srba netreba mesati sa idejom Socijalizma.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *